име: Александар
презиме: Благојевић
име оца: Лазар
место: Параћин
општина: Параћин
година рођења: 1881.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пешадијски мајор у пензији и резерви
Рођен 1. августа 1881. год. у Параћину, од оца Лазара и мајке Маре.
Свршио је основну школу и 6 разреда гимназије у Параћину и у Београду и Нижу школу Војне академије а Вишу са XX класом.
По сврштеку Војне академије унапређен је у чин пешадијског потпоручника и одређен је за водника XIV пешадијског пука; 1906. и 1907. године био је ван војске као четнички војвода и шеф Горског Штаба у Македонији од 1908. до 1910. г. враћен поново у војску и био командир жандармеријског вода.
Маја 1910. године напушта поново војску и одлази у Стару Србију а затим у Македонију и активно дела у нанионалном смислу за ондашње неослобођено становништво, будећи општу народну свест и бодрећи духове за предстојеће велике догађаје. У своме делу имао је осетна успеха.
У Српско-турском рату 1912 године био је први ађутант Тимочке дивизије II позива до после Кумановске битке, а затим командант I батаљона XIII пешадијског пука II позива.
У Српско-бугарском рату 1913. године био је командант батаљона Добровољачке бригаде, до демобилизације.
А Албанској побуни био је командир чете у I прекобројном пуку до 1 новем. 1912. године; од 1. новембра 1913. био је са службом у Јужној Србији и обављао важне функције. Под његовом командом су били гранични одсеци према Албанији и Бугарској а већином и према Грчкој. Једно време је био командант железничког осигурања од утока Брегалнице до Ђевђелије.
У Европском рату је на истој дужности и у новембру 1914. године веома вешто и успешно осигурава границу и одржавање реда и путева у приграничној зони.
У борбама против Бугара 1915. године при повлачењу наше војске, командовао је здруженим одредом, јачине пука, и с пуком био у улози заштитнице.
У реорганизованој српској војсци на Солунском фронту од маја до децембра 1916. године био је стратегијски извиђач у авијацији ескадриле у Солуну. У 1917. г. је пензионисан и био на Крфу и у Африци до краја 1918. године.
Од марта 1919. године до демобилизације 1920. године био је помоћник команданта XVII пуков. окружне команде у Прилепу, после тог времена као пензионисан изашао је из војске и одао се грађанском животу.
Године 1920 био је изабран на слободним општинским изборима за председника општине историјског града Прилепа, на ком положају је остао све до 1924. године, када је својевољно поднео оставку.
Учествовао је у многим борбама и пуким случајем није никада био рањен, сем што је тешко контузован 1913. године на положају Арла Бајир код Криволака. За време окупације Бугари су му злостављали оца због његова рада на националном пољу а мати му је била пуштена из затвора на интервенцију неког бугарског лекара.
Одликован је: Карађорђевом звездом IV степана са мачевима; Белим орлом IV степена; Златном медаљом за храброст; Сребрном медаљом за храброст; Медаљом за војничке врлине; Споменином Краља Петра I; Албанском споменицом; Споменицом српско-туског рата 1912; Споменицом српско-бугарског рата 1913; и Споменицом Светскога рата 1914-1918. године.
Ожењен је Зорком ћерком Светозара Теофиловића, апелационог судије и имао кћер Оливеру.
(Споменица XXXII класе)
