Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
После неуспелог покушаја да обухвати бугарско десно крило на Калиманским висовима, командант 3. армије одлучио је, након тродневног проучавања ситуације, да предузме енергичан фронтални напад ка Царевом Селу ради непосредног садејства са грчком војском, која је надирала према Горњој Џумаји и Царевом Селу. Рачунао је да су бугарске трупе пред фронтом 3. армије знатно ослабљене услед дубоког продора грчких дивизија уз долину Струме. Мада су бугарске трупе, још 21. јула, напустиле положаје у рејону карауле Обозне и, повлачећи се на север ка Голаку, створиле могућност српској 3. армији да обухвати њихово лево крило, командант 3. армије генерал Јанковић је и даље остао при свом првобитном плану да фронталним нападом заузме природно јаке и фортификацијски брижљиво уређене бугарске грљанске и калиманске положаје.
Општи напад 3. армије почео је 23. јула изјутра. Међутим, већ у самом почетку, лево крило Моравске дивизије I позива (2. пук), изложено снажној концентричној ватри бугарске артиљерије, било је заустављено. Десно крило је полако напредовало све док није потпало под бочну ватру једне бугарске батерије постављене на косама Голака. Пошто српске батерије нису могле да парирају снажну ватру бугарске артиљерије, наступање Моравске дивизије I позива убрзо је заустављено на целом фронту. Батаљони прве линије су неколико часова стајали у месту, приковани за тло. Око 14 часова, командант 3. армије издао је категорично наређење команданту Моравске дивизије I позива генералу Гојковићу да 2. пук одмах крене напред. Узалуд је начелник штаба дивизије потпуковник Кушаковић упозоравао “да је пук изложен ужасној бочној ватри бугарске артиљерије”‘, командант армије је још строже поновио своје наређење и додао: “Ојачајте први борбени ред сопственим резервама, маневришите како је најзгодније, али не дозвољавам да се часовима стоји у месту.”
У духу тога наређења, Моравска дивизија I позива поново је, око 14,30 часова, кренула у напад. Упркос снажној пушчаној, митраљеској и артиљеријској ватри, 2. пук је, уз непосредно садејство левокрилног батаљона 3. пука I позива, постепено напредовао према безименом вису на крајњем десном крилу бугарског грљанског положаја. Обасути жестоком ватром српских батерија, бугарски предњи делови су се у нереду повлачили, што је омогућило првом борбеном реду да, око 18 часова, избије на само теме безименог виса. Али, захваћен ватром шрапнела бугарске артиљерије, принуђен је да се повуче испод тог темена. Према томе, упркос великом напору, лево крило Моравске дивизије I позива заустављено је испред десног крила грљанских положаја, центар се задржао на ранијим положајима, док се крајње десно крило повукло са положаја у рејону карауле Обозне, који су Бугари поново заузели.
У току ноћи 22/23. јула 1, 2. и 3. пук Моравске дивизије II позива приближили су се бугарским положајима на око 500 метара, али су сви њихови покушаји да се примакну на јуришно одстојање били узалудни. “Непријатељ је необично снажно владао предтереном” – пише Љ. Милић – “тукући га фронталном и бочном унакрсном ватром, тако да се приближавање морало вршити пузањем и брзим укопавањем”. Трећи пук, који је нападао на десном крилу Моравске дивизије II позива, заноћио је испред бугарских положаја на јужном огранку Киселице, док је 1. пук, тучен бочном ватром једне бугарске батерије са Дуличких висова, почео да се колеба. Командант дивизије био је принуђен да на фронту тога пука уведе један батаљон из дивизијске резерве. Захваљујући томе, 1. пук је успео да се одржи на достигнутој линији испред Киселице, али је један батаљон и митраљеско одељење оставио на прихваном положају. Други пук, који је имао задатак да главним снагама дејствује у десни бок бугарског грљанског положаја, задржан је противниковом ватром са Дуличких висова, па су само две његове чете учествовале у нападу на грљанске положаје.
Сутрадан, 24. јула, Моравска дивизија I позива дејствовала је само артиљеријском и митраљеском ватром. Пошто јој је, напуштањем Обозне, десно крило поново угрожено, командант дивизије је био присиљен да 1. и 3. пук држи у улози бочног обезбеђења. Преостале снаге су биле недовољне за настављање фронталног напада на утврђене бугарске положаје. Упркос томе, Моравска дивизија II позива продужила је напад према заповести од претходног дана. Потпомогнут концентричном ватром 12 батерија (6 пољских, 3 брдске и 3 хаубичке) са Црног камена и Безикова, 1. пук, ојачан једним батаљоном 12 пука II позива и са две чете 2. пука II позива, потискивао је постепено бугарске снаге ка гребену Киселице и, око 9 часова, примакао се на јуришно одстојање. До тог времена, Бугари су примакли своју резерву у удоље североисточно од Киселице и припремали се за противнапад. Али, пре него што су се развили за борбу, потпали су под ватру једне хаубичке батерије која их је натерала у бекство.
Насталу забуну искористио је 1. пук и у силовитом јуришу избио на гребен Киселице, где је дочекан снажном унакрсном ватром са Грљанских висова, Преслапа и Дулице. Он је, ипак, успео да се одржи на гребену Киселице и осујети покушај противникових снага да противнападом поврате изгубљене положаје. Истина, десно крило се морало повити уназад да би се заштитило од бочног напада са јужног огранка Киселице, на коме су се бугарске трупе и даље упорно држале.
Користећи се успехом 1. пука и снажном подршком артиљерије која је више пута избацивала бугарску пешадију из ровова, 3. пук је око 10 часова кренуо у напад. Левокрилни батаљон је упао у бугарске ровове на јужном огранку Киселице, али је убрзо одбачен снажним противнападом бугарске резерве. Том приликом је погинуо командант тог батаљона потпуковник Коста Михаиловић, па су се његове обезглављене трупе повукле на полазне положаје. Остали батаљони су успели да се одрже у непосредној близини бугарских ровова. За то време, 2. пук је дејствовао само ватром. Обавештен да 3. армија, упркос великом напрезању, није успела да заузме грљанске и калиманске положаје, војвода Путник је наредио команданту армије да до даљег наређења не предузима никакве нападе.
Наредна три дана владало је затишје, а 28. јула на грљанским и калиманским положајима поново су се распламсале крваве борбе. Пошто су Бугари, 27. јула изјутра, предузели кресненски противудар на оба крила грчке војске у долини Струме, грчка Врховна команда је, преко свог делегата у српској Врховној команди, затражила да српска 3. армија предузме енергичну офанзиву према Царевом Селу ради олакшавања притиска на лево крило грчке војске, које је запало у озбиљну кризу. Зато је војвода Путник наредио команданту 3. армије да поново предузме напад на грљанске и калиманске положаје и не допусти Бугарима да скидају трупе са ових положаја и упућују их против Грка, наглашавајући посебно да би требало успоставити што тешњу тактичку везу са левим крилом грчке војске.
У духу овога наређења, 3. армија је, током 28. и 29. јула, учинила последње покушаје да фронталним нападом овлада грљанским и калиманским положајима. У исто време, формирала је један јак одред и упутила га према караули Обозни да успостави до тада занемарену тактичку везу са грчком војском и, по могућности, обухвати лево крило бугарске 4. армије на Голаку, које је бочном ватром бранило приступ грљанским положајима. Очекујући да се испољи обухватни маневар овог одреда, Моравска дивизија I позива је у току 28. јула дејствовала само ватром, док су трупе Моравске дивизије II позива вршиле снажан притисак, ватром и покретом, на десно крило грљанских и калиманских положаја, али без значајних резултата.
Сутрадан, 29. јула, после снажне артиљеријске припреме, пешадија је на целом фронту Моравске I и Моравске дивизије II позива кренула напред. Мада су све грљанске косе и ћувици стављени под снажну ватру српских батерија, први борбени редови су дочекани унакрсном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром из бугарских ровова са настрешницама, које су штитиле браниоце не само од пешадијске већ и од шрапнелске артиљеријске ватре. Па ипак, јединице Моравске дивизије I позива напредовале су полако уз врлетне и стеновите Грљанске висове, трпећи при томе тешке губитке. Нарочито се истицао 2. пук, који је тога дана спонтано добио назив “гвоздени”. Будући да су се Бугари упорно бранили, на његовом фронту – истиче М. Лазаревић – “низали су се са променљивом срећом, у виду непрекидног лелујања бојне линије час напред час назад, јуриши и противјуриши око појединих ровова и ћувика. По дефинитивном заузимању неколико ћувика и извесног броја ровова, његов борбени поредак је, местимично и на неколико десетина метара од ових, испреламан и коначно заустављен од Бугара који су се исто тако упорно и сјајно бранили.” И 1. пук је успео да се помери унапред и заузме неколико ровова, док је 16. пук заустављен бочном ватром на самом полазном положају, па пошто ни после ојачавања једним батаљоном из дивизијске резерве није могао ни корака напред, напад Моравске дивизије I позива заустављен је на целом фронту.
На фронту Моравске дивизије II позива распламсале су се огорчене борбе. Њене јединице су постепено прилазиле бугарским утврђеним положајима, али су сви њихови енергични јуриши одбијени или задржани испред бугарских ровова. Пошто артиљерија, због несташице муниције, није више могла да ефикасно помаже напад пешадије, командант дивизије пуковник Милован Недић је обуставио напад својих трупа, местимично на 50-100 метара испред бугарских ровова. Тиме су последњи покушаји 3. армије да овлада грљанским и калиманским положајима завршени неуспешно. Пошто су јаке бугарске снаге зауставиле и одред који је упућен према караули Обозни, на целом фронту је дошло до “рововске војне”, која је трајала до потписивања примирја, односно до завршетка другог балканског рата.
Пошто српска Врховна команда није искористила велику победу својих трупа у брегалничкој бици да енергичним гоњењем нанесе катастрофалан пораз бугарској 4. армији, убрзо је на српско-бугарском фронту у Македонији дошло до потпуне равнотеже снага, која је, после неколико жестоких бојева, довела до стагнације и рововског рата. Обухватни маневар главних снага бугарске 5. армије преко Големог виса и Чупиног брда у десни бок српске 1. армије предузет ради спасавања 4. армије од потпуног пораза – постигао је свој циљ. Ради парирања тог, на први поглед опасног маневра, српска Врховна команда је рокирала са брегалничког бојишта на криворечки фронт Шумадијску и Дринску дивизију I позива управо у тренутку када је требало приступити паралелном гоњењу растројених трупа бугарске 4. армије. Истина, Дринска дивизија је била упућена за Ниш као појачање притешњеној 2. армији, али је на путу добила наређење да се искрца у Куманову и одмаршује на Страцин. Међутим, трупе бугарске 5. армије повукле су се на гранични гребен пре него што су те дивизије пристигле на криворечки фронт. Зато је српска Врховна команда издала наређење 1. армији, која је после пристизања Шумадијске и Дринске дивизије I позива располагала импозантном снагом, да фронталним нападом заузме бугарске положаје на граничном гребену и настави офанзиву ка Ћустендилу. Али, нашавши се пред правим бедемом противникових положаја, 1. армија је била принуђена да води изнуравајући рововски рат.
Мада после одласка Шумадијске и Дринске дивизије I позива није имала никаквих оперативно-тактичких предности, српска 3. армија је, 17. јула, предузела офанзиву ка Царевом Селу, али је наступање њених трупа убрзо заустављено жилавим отпором бугарских снага испред утврђених грљанских и калиманских положаја. Штавише, Бугари су привукли свеже снаге и једним енергичним налетом потисли лево крило 3. армије са р. Каменице ка Безикову и Побијеном камену, овладали Дуличким висовима и Великим Говедарником и принудили команданта 3. армије да на овом правцу ангажује армијску резерву (Тимочку дивизију II позива) и на тај начин лиши себе основне маневарске снаге која му је до тада стајала на располагању, а самим тим и оперативне ииицијативе. Борбе на грљанским и калиманским положајима биле су изузетно тешке. У непрекидним петодневним окршајима обе су стране претрпеле огромне губитке и физички се толико истрошиле да је на том делу српско- бугарског ратишта дошло до пат позиције.
Због неосноване бојазни од дубљег продора Бугара на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, српска Врховна команда је упутила на Побијени камен два пука Дринске дивизије I позива. Уместо да се искористе за обухватни маневар на ширем простору, та два пука су безуспешно покушавала да фронталним нападом заузму густо поседнут и упорно брањен бугарски положај на Великом Говедарнику. Тај, у оперативно-стратегијском смислу, безначајан положај три пута је заузиман на јуриш, али су га надмоћније бугарске снаге увек повраћале. Пошто су у жестоким дводневним окршајима на Великом Говедарнику обе стране претрпеле огромне губитке (Срби и Црногорци су изгубили 2.378 људи), и на овом делу српско-бугарског фронта дошло је до стагнације.
После неуспелог напада на Велики Говедарник и Дуличке висове, српска Врховна команда је наредила команданту 3. армије да поново нападне грљанске и калиманске положаје и на тај начин олакша притисак Бугара на лево крило грчке војске, које је управо у то време запало у озбиљну кризу. Тако је на самом крају другог балканског рата дошло до нових крвавих борби на грљанским и калиманским положајима. Срби су упорно покушавали да, без обзира на жртве, фронталним ударом заузму те положаје, не показујући при томе скоро никаквог смисла за економију снага, правилно схватање значаја обухватног маневра, брзо прегруписавање снага и стварање одлучујуће надмоћности на решавајућем правцу. У таквој ситуацији, велики обострани губици били су неминовни. Моравска I и Моравска дивизија II позива, које су представљале основну снагу 3. армије, имале су 2.500 погинулих и 4.850 рањених војника, подофицира и официра. Овде нису урачунати они који су помрли од колере, а само у Моравској дивизији II позива од те болести је умрло 1.400 људи. Иако је попуњавана у два маха (примљено је укупно 3.000 “претеклих” обвезника), ова дивизија је при крају рата сведена на половину свог формацијског бројног стања. Њене трупе су пожртвовано јуришале на утврђене бугарске положаје, али су се и Бугари на збијеним и утврђеним грљанским и калиманским положајима бранили далеко боље него у другој фази брегалничке битке. “Они су дочекивали јурише, одбијали их, а изгубљене објекте преотимали противјуришима пукова и батаљона, па и појединих чета по личној иницијативи команданата и командира.”
Пошто ниједна страна није располагала значајнијим оперативно-тактичким преимућством које би јој обезбедило постизање одлучујућег успеха, операције на српско-бугарском фронту у Македонији после брегалничке битке преобразиле су се у исцрпљујући рововски рат. Узајамно изнуривање је трајало све до потписивања примирја 31. јула 1913. године.