Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
У почетном груписању српске војске Власина је била најслабије поседнути део граничног фронта. За заштиту границе од Тумбе до планине Патарице био је одређен само 2. батаљон 1. пука III позива, са једном позицијском батеријом. Тиме је Бугарима пружена могућност да, упућивањем јаких снага правцем Трн – Сурдулица – Владичин Хан, пресеку железничку пругу Ниш – Скопље, а затим долином Јужне Мораве дејствују у леви бок и позадину главних снага српске војске у источној Македонији. Међутим, пасивност бугарских армија на старој српско-бугарској граници првих дана рата омогућила је српској Врховној команди да уочи учињени пропуст и, већ 3. јула, нареди команданту Тимочке војске да хитно упути Шумадијску дивизију II позива у Владичин Хан, а да само један њен пук задржи у Зајечару.
У духу тога наређења, транспортовање трупа Шумадијске дивизије II позива почело је још истог дана преко Књажевца и Ниша за Власину. Али, пошто је у току марша дошло до наглог погоршања ситуације на левом крилу 2. армије због продора бугарске 9. дивизије у долину Трговишког Тимока и пошто је војвода Путник наредио команданту дивизије да у Нишу искрца један пук и једну пољску батерију и да их одмах упути на Тресибабу, Шумадијска дивизија II позива наставила је покрет само са 10. пуком II позива и 5. прекобројним пуком. Први ешелон 10. пука (2. батаљон и део команде пука) стигао је, око два часа ноћу 5/6. јула, у Владичин Хан, где му је командант места пренео наређење Врховне команде “да без задржавања хита на Власину'”. Остали батаљони 10. пука упућивани су на Власину по времену пристизања, док је 5. прекобројни пук, због погоршања ситуације на десном крилу 3. армије, задржан у Владичином Хану, “до даљег наређења”.
Управо у тренутку када су ешелони Шумадијске дивизије II позива почели да пристижу у Владичин Хан, бугарска 3. армија, која је до тада пасивно стајала на граници, предузела је напад према Пироту и Власини, у две групе: деснокрилна група (13. дивизија и 1. бригада 1. дивизије) добила је задатак да, у садејству са 9. дивизијом 1. армије, обухватним маневром овлада Пиротом и његовим утврђењима, док је левокрилној групи (Коњичка дивизија и 2. бригада 1. дивизије) наређено да преко Власине дејствује према Врању.
Још 5. јула ујутру, Коњичка дивизија је добила задатак да одмах отпочне наступање општим правцем Трн – Клисура – Власина ради извиђања просторије између Трна, Црног врха и Власотинаца, с десне, и Божице, Великог Стрешера и Врања, с леве стране. Међутим, будући да се командант дивизије унапред помирио с мишљу “да нема довољно снага за извршење добијеног задатка”, ниједна његова јединица тога дана није прешла границу. Због тога је команда 3. армије, 5. јула увече, наредила да се Коњичка дивизија ојача пешадијом, снабде довољном количином експлозивног материјала за рушење железничких објеката (тунела, мостова и станица) и да се, 6. јула ујутру, упути у долину Јужне Мораве ради пресецања железничке пруге Ниш – Скопље, кидања телеграфских и телефонских веза и уношења дезорганизације и панике у позадини српских трупа на Власини.
Борбе на Буковој глави и Чемернику 6, 7. и 8. јула
Изјутра 6. јула, бугарски Трнски одред (левокрилна група 3. армије) предузео је напад са два пука (37. и 38. пук) и пет коњичких ескадрона на фронту од Чемерника до Букове главе, који је у почетку бранио само 2. батаљон 1. пука III позива, чији је одбрамбени положај био подељен Власинским блатом на два потпуно засебна дела: десни, који се од Букове главе преко Дуге пољане пружао до Панчиног гроба, и леви, масив планине Чемерника. Главне снаге бугарског Трнског одреда биле су усмерене према Буковој глави на којој се у то време налазила само једна чета III позива, а помоћне ка Чемернику. Њихово сједињавање требало је да се изврши најдаље до Сурдулице.
Да би што пре отвориле пут ка Сурдулици, бугарске снаге су најпре растерале српске пограничне страже, а затим енергично напале Букову главу (гранични вис на југоисточној страни Власинског блата). Напад се убрзо проширио према Панчином гробу, с јужне, и Чемернику, са северне стране. Нападнута од знатно надмоћнијих снага бугарског 38. пука, 2. чета 2. батаљона III позива почела је да се повлачи са Букове главе, али су управо у том тренутку пристигли делови Шумадијске дивизије II позива. Наиме, обавештен о бугарском нападу на Букову главу и Панчин гроб, командант 10. пука II позива пуковник Милован Плазина наредио је свом 2. батаљону, који је маршевао у првом ешелону, да одмах ојача одбрану Панчиног гроба (1. чета 2. батаљона III позива) са две пешадијске чете, а са 3. батаљоном похитао на Букову главу да би лично руководио њеном одбраном. Али, када је приметио да јаке бугарске снаге (37. пук) врше обилазак Власинског блата са северне стране, упутио је на Чемерник две чете свог 2. батаљона и једну чету 2. батаљона III позива (једна чета III позива налазила се већ тамо) да спрече маневар Бугара тим правцем и обезбеде позадину снага које су браниле Букову главу. Иако тучен снажном ватром бугарске артиљерије са Колунице, 3. батаљон 10. пука II позива се на време развио за борбу и зауставио наступање предњих делова бугарског 38. пука. Међутим, око 16 часова, кренуо је у напад цео 38. пук, појачан са три коњичка ескадрона који су сјахали за борбу пешке. Напад су подржавале две батерије које су тукле Букову главу фронталном и бочном ватром. Српска “Дебанжова” батерија није могла да пружи никакву помоћ пешадији, јер се налазила на прихватном положају код с. Округлице, а својом воловском запрегом није могла преко дана, под ватром бугарских батерија, да пређе брисани простор иза Букове главе. Но, упркос томе, одбрана Букове главе пружала је жилав отпор, али је убрзо била принуђена да продужује свој фронт улево и уназад, дуж косе која се спушта ка Стојковој Махали, да би спрсчила обухват левог крила. Бугари су, међутим, појачали притисак на њено десно крило и почели да га наткриљују.
Тада је стигао 4. батаљон 10. пука II позива и развио се на Дугој пољани (јужно продужење Букове главе), па су бугарски стрељачки стројеви заустављени на 500 – 600 метара испред српских ровова на Буковој глави и Дугој пољани. У исто време заустављен је и напад 37. пука на Чемерник.
Бугарска Коњичка дивизија није извршила свој задатак ни 6. јула, већ је, уместо упада у долину Јужне Мораве, учествовала у нападу на Букову главу и Панчин гроб. Према Јужној Морави упутила је извиђачке патроле, од којих су само две успеле да се провуку кроз српски распоред, док су остале узалудно чекале да им пешадија отвори пут.
Борба на Буковој глави, Дугој пољани и Панчином гробу, која се у току ноћи утишала, настављена је 7. јула ујутру са још већом жестином. На тим положајима Срби су имали два и по батаљона пешадије (осам чета 10. пука II позива и две чете 2. батаљона III позива) и једну “Дебанжову” батерију; њу су у току ноћи војници извукли на Букову главу, али су је бугарске батерије убрзо откриле и ућуткале, па је пешадија поново остала без артиљеријске подршке. Око 9 часова, Бугари су предузели фронтални напад на Букову главу, комбинован са обухватним маневром. Међутим, левокрилни батаљон, који је наступао између Дуге пољане и Букове главе ради обухвата српског десног крила, прешао је у напад у тренутку када су остали батаљони стигли тек у подножје Букове главе. Српске снаге су то искористиле и најпре осујетиле противников обухватни маневар, а затим принудиле његове главне снаге да се повуку на полазне положаје.
Око 12 часова, бугарске трупе су предузеле напад на десно крило Букове главе, али су убрзо заустављене снажном ватром српске одбране, а потом противнападом одбачене на Колуницу. Непосредно пре почетка тога напада, стигли су нови ешелони Шумадијске дивизије II позива (5. прекобројни пук, коњички дивизион и две пољске брзометне батерије). Трећим батаљоном 5. прекобројног пука ојачана је одбрана Дуге пољане, 2. пољска батерија извучена је, под унакрсном ватром бугарске артиљерије, на Букову главу, док су остале снаге (1, 2. и 4. батаљон 5. прекобројног пука, коњички дивизион и 3. пољска батерија) упућиване на Чемерник по времену пристизања. Пошто штаб дивизије још није био стигао, командант 10. пука II позива Милован Плазина преузео је команду над свим јединицама које су држале линију: Букова глава – Дуга Пољана – Панчин гроб, а командант Шумадијског артиљеријског дивизиона II позива пуковник Аћим Аћимовић над снагама које су браниле Чемерник. Ангажовањем ових појачања одбијен је и трећи напад бугарског 38. пука, који је предузет око 16 часова. Штавише, 3. батаљон 5. прекобројног пука и две чете 10. пука II позива извршили су противнапад у правцу с. Калунице и натерали у бекство бугарско лево крило. Истина, тај противнапад је убрзо заустављен снажном артиљеријском ватром и приспелим појачањима, али је и бугарски 38. пук принуђен да одустане од даљег напада на Букову главу и пређе у одбрану.
На другој страни Власинског блата, бугарски 37. пук предузео је тога дана напад у две колоне: десном преко Дојчинове Махале и коте 1424 ка Врлом присоју (к. 592), а левом преко Гаџине Махале ка Стањиној грамади (к. 1582). Јединице су под борбом прешле р. Власину и док је лева колона подилазила Чемернику с фронта, десна је делом снага извршила обухват левог крила 1. батаљона 10. пука II позива, који је у току претходне ноћи стигао на Чемерник и посео источне падине Стањине грамаде. Пред њим, на положајима у рејону Црквене Махале налазиле су се само две чете 2. батаљона II позива и две чете 2. батаљона III позива, које су под притиском надмоћнијих бугарских снага биле принуђене да напусте своје положаје и да се под борбом повлаче ка Стањиној грамади, где их је прихватио 1. батаљон 10. пука. Пошто је тај батаљон добио наређење “да се држи по сваку цену”, то се на гребену Чемерника развила оштра борба у којој су бугарске снаге са Дела (к. 1424), дејствујући према Врлом присоју, почеле да наткриљују српско лево крило. У најкритичнијем тренутку стигао је 2. батаљон 5. прекобројног пука, развио се за борбу на Врлом присоју и успео да задржи наступање Бугара на одстојању од 500 – 600 метара. Убрзо је стигао и коњички дивизион, који је, око 15 часова, упућен на Белу воду (к. 1542) да би осујетио обухватни маневар једног бугарског батаљона ка Врлом присоју. Дивизион је у правом тренутку стигао до Беле воде, сјахао за борбу пешке и пушчаном ватром задржавао наступање Бугара до пристизања једне чете 2. батаљона 5. прекобројног пука.
Када је борба на левом крилу Чемерника била у највећем јеку, на Врло присоје стигла је 3. пољска батерија и одмах почела да туче бугарску пешадију на Белој води и Делу. Морални ефекат њеног дејства био је већи од материјалног. “Наши ровови оживеше и узвици задовољства и весеља чуше се из њих, док се бугарски намах утишаше” – забележио је у свом дневнику један од учесника у овој борби. Али, пошто су и Бугарима стигла појачања, криза на левом крилу српске одбране преброђена је тек око 17,30 часова, када је на Чемерник стигао командант 5. прекобројног пука са својим 1. батаљоном и митраљеским одељењем. Истина, Бугари су и даље покушавали да овладају Чемерником и отворе пут за Сурдулицу, али су сви њихови напади задржани снажном пешадијском и артиљеријском ватром на блиском одстојању. Због великих губитака, бугарска пешадија на Белој води почела је, око 19 часова, да се колеба. Срби су то приметили, прешли у противнапад и принудили десну групу бугарског 37. пука на повлачење ка Малом врху и Гаџиној пољани. Гоњење нису предузели због јаке кише и густе магле, као и зато што нису имали свежих резерви. Осим тога, скоро у свим јединицама на Чемернику муниција је била при крају. Захваљујући томе, бугарске трупе су се неометано повукле на десну обалу р. Власине. Бугарска Коњичка дивизија, упркос изричитом наређењу команданта 3. армије, није ни покушала да упадне у долину Јужне Мораве, већ је целога дана остала на граници, чекајући исход борби на Чемернику и Буковој глави.
После успешног одбијања бугарског напада, пуковник Аћимовић је, на основу усменог споразума с командантом 10. пука II позива, издао наређење својим трупама (5. прекобројни пук, без 3. батаљона, 1. батаљон 10. пука II позива, две чете 2. батаљона III позива, коњички дивизион и две батерије) да 8. јула изјутра нападну бугарске снаге на десној обали Власине и протерају их са српске територије. Али, у тренутку када је отпочело наступање српских трупа са Стањине грамаде ка Гаџиној Пољани и са Врлог присоја ка Малом врху, на Чемерник је стигао командант Шумадијске дивизије II позива пуковник Милутин Мариновић, који је, пошто се на лицу места упознао са ситуацијом, издао наређење да се напад одмах обустави и трупе задрже на левој обали Власине до даљег наређења. Он је, наиме, сматрао да је положај Гаџина пољана – Мали врх врло јак, да трупе немају довољно муниције, да је ситуација на десном одсеку нејасна и да нема опште резерве којом би могао спречити нове бугарске нападне подухвате, па је одлучио да сачека пристизање појачања (један пук из Шумадијске дивизије I позива и једна пољска брзометна батерија из Моравске бригаде I позива) и дивизијских позадинских установа, нарочито муницијске колоне. Међутим, пошто се први борбени ред био већ заплео у борбу са Бугарима, наређење команданта дивизије о повлачењу трупа на леву обалу Власине извршено је тек по паду мрака, када се и први борбени ред извукао из борбе и несметано повукао на полазни положај. Значајнији успех постигла је тога дана само резерва 5. прекобројног пука, која је из заседе дочекала један бугарски полуескадрон и митраљеско одељење и, после краће борбе, потпуно их уништила или заробила. За то време на Буковој глави није било озбиљнијих окршаја, јер се бугарске трупе, због неуспеха претходног дана, нису усудиле да обнове напад.
Чим је добио потпунији извештај о ситуацији на десном одсеку, пуковник Мариновић је издао наређење да се одмах отпочне са прикупљањем трупа Шумадијске дивизије II позива на Чемернику и Буковој глави ради протеривања Бугара са српске територије и поседања граничног фронта од Грамаде до Колунице. У исто време, обавестио је Врховну команду да је “непријатељ одступио и задржао се на граничном гребену”. Бугарске трупе су, међутим, у току ноћи 8/9. јула напустиле гранични гребен и повукле се ка Трну.
Тродневне борбе на Чемернику и Буковој глави завршене су 8. јула увече поразом бугарског Трнског одреда. Шумадијска дивизија II позива стигла је на Власину у критичном тренутку и осујетила покушај Бугара да преко Власине продру у долину Јужне Мораве и наставе надирање ка Врању и Куманову ради угрожавања левог бока и позадине главних снага српске војске на вардарском војишту. У жестоким окршајима на Чемернику, Буковој глави и Дугој пољани, та дивизија је изгубила 710 људи, али су бугарски губици били још већи. Само на Чемернику нађено је 150 погинулих бугарских војника и знатне количине наоружања и опреме. Пуковник Мариновић у свом извештају истиче да су се његове “трупе јуначки држале, одбиле све непријатељеве нападе” и на крају га принудиле да се ужурбано повуче и остави на бојишту све погинуле и један број рањених војника и старешина.