др Милићев М. Владимир

др Милићев М. Владимир
др Милићев М. Владимир

 

 

име: Владимир
презиме: Милићев
име оца: М.
место: Нови Сад
општина: Нови Сад
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

 

Доктор Владимир Милићев је докторирао медицинске науке на Медицинском факултету у Берлину и био један од пионира на пољу социјалне медицине и здравственог просвећивања становништва Војводине. Био је дуго година истакнути члан Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, бавио се антрополошким проучавањем становништва Војводине и био дугогодишњи сарадник „Дневника“ у којем је објавио низ запажених радова из области историје медицине и медицинске мисли.

Био је резервни пуковник и познати радник на унапређењу здравствене службе у армији и грађанству.

Носилац је Ордена Карађорђеве звезде са мечавима официрског реда, Октобарске награде Новог Сада и других мирнодобских и ратних одличја и признања.

Новосађанима је остао у сећању светао лик лекара, просветитеља и познатог витеза и добровољца. Готово до краја живота предавао је на медицинском факултету у Новоме Саду. Када је одржао последње предавање предложио је студентима да прекине предавање јер није могао говорити, они су га замолили да говори како може, полако и тако су студенти новосадског Медицинског факултета у највећој тишини одслушали последње предавање свог вољеног професора Владимира Милићева.

Но, о научним, и стручним радовима и о људским квалитетима Владимира Милићева могло би се дуго говорити, али овде нам је циљ да пре осталог осветлимо његов лик као витеза и добровољца. Да не би делили само епитете определили смо се за неколико аутентичних сведочења из војевања добровољца и витеза Владимира Милићева. Наредба број 5888 гласи:

„Командант првог батаљона овог пука са актом својим број 2075 доставио је заповест којом је похвалио водника треће чете првог батаљона резервног пешадијског поруника господина Владимира М. Милићева и предложио га да се похвали наредбом виших претпостављених старешина за следеће учињено похвално дело:
Поручник Г. Милићев при нападу на Безимену косу другог септембра текуће године кренуо је у 5,30 часова са својим водом на јуриш упркос пушчане, артиљеријске и бомбашке ватре, с борбом прса у прса ускочио је у непријатељски ров и са бомбама и ножевима побио је већи део посаде, која је још увек давала отпор и није хтела да се преда. Иако је одмах изгубио десетаре, ипак је у највећем реду продужио напредовање на непријатеља под врло јаком непријатељском ватром. По заузећу и треће линије прошао је кроз папрат и опколио мали шумарак који је служио непријатељу као јака отпорна тачка; овде се отворила огорчена борба, које се свршила с тим да је п. поручник Г. Милићев на челу свог вода кренуо на јуриш и непријатеља немилосрдно побио. У том моменту непријатељски митраљез са гребена отворио је јаку ватру дуж нашег фронта. Потпоручник г. Милићев бацио је ракету да да знак нашој артиљерији да продужи даљину, али у том часу буде тешко рањен. У борби се показао необично храбар, хладан и поуздан и својим радом допринео је много општем успеху.
Усвајајући предлог команданта батаљона за напред изложено храбро и похвално дело ПОХВАЉУЈЕМ водника треће чете првог батаљона овог пука – резервног пешадијског потпоручника г. Владимира М. Милићева и предложићу га да буде похваљен наредбом виших претпостављених старешина.
21, септембра 1918. године.
Командант пуковник Ћира Даскаловић, с. р.“

У оцени о раду Владимира Милићева, поред осталог, стоји да је у 1917. години службу вршио врло добро, да је владања и понашања примерног, да је као економ одличан, да је врло добре опште спреме и способности и врло добре стручне спреме. Такође је констатовано да заслужује препоруку у положају и звању.

Владимир Милићев је решењем министарства војске и морнарице Краљевине Југославије – ђенералштабно одељење-добровољачка секција ЂД. бр. 11494/931 године од 24. августа 1931. године признат за добровољца борца. У заоставштини покојног Милићева стоји уверење да је потпоручник Милићев учествовао у рату у редовима српске војске од месеца јула 1917. до маја 1919. године.

Слични чланци:

Којовић Јован

Којовић Јован

Као четрнаестогодишњи дечак одступао је са српском војском и са својим оцем, Љубомиром (носиоцем највиших одликовања), преко Албаније. Упућен је на школовање у Лондон, где је завршио гимназију и медицински факултет.

Прочитај више »
Ивановић Иван

Ивановић Иван

Ми смо на то гледали као на шаљиви догађај, на необичну ратну епизоду, мада нашем другу и пријатељу, тада младом резервном потпоручнику Ивану Ивановићу, није било до смеха.

Прочитај више »
Здравковић Светозар

Здравковић Светозар

И данас, после толико година, носим у души слику тог суморног јутра на железничкој станици у Зајечару. Тада, гледајући страшне призоре, нисам ни слутио да ћу ја, Светозар Здравковић, бити машиновођа последњег воза у Србији 1915. године, и да ћу се ускоро наћи у веома драматичном положају.

Прочитај више »