Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Још пре потписивања Букурешког мира, аустроугарска и руска влада дале су званичне изјаве да задржавају право ревизије споразума постигнутог између балканских земаља. При томе је аустроугарска влада мислила да ту ревизију изврши на штету Србије, док је руска влада желела да измени само онај део уговора који се односи на Кавалу.
Иако је разбијањем Балканског савеза био остварен циљ аустроугарске балканске политике, бечки владајући кругови нису били задовољни резултатима другог балканског рата, јер су сматрали да ће “за Монархију бити немогуће задржати југословенске покрајине ако на Балкану постоји снажна Србија”. Због тога су покушали да, ревизијом Букурешког уговора, ослабе Србију, оспоравајући јој право не само на Кочане, Штип, Радовиште, већ и на границу на Брегалници. Већ сутрадан после потписивања Букурешког уговора, Берхтолд је предложио бугарској влади да се једним апелом обрати великим силама за ревизију Букурешког уговора, узимајући у обзир привредне и националне интересе Бугарске. Такав апел би, по мишљењу Берхтолда, омогућио аустро-угарској дипломатији да натера Русију да отвори карте. “Уосталом”, говорио је он немачком амбасадору у Бечу, “сада се ради о томе да се Русији не пружи могућност да у Бугарској изиграва јединог заштитника, већ да се, по могућности, у Софији створи уверење да ми не остављамо Бугарску на цедилу него Русија…” Због тога је Аустро-Угарска, 12. августа, поново позвала Русију да поставе заједнички захтев о ревизији Букурешког уговора. Њен представник у Петрограду без околишења је изјавио Сазонову да аустроугарска влада више полаже на ревизију српско-бугарске него бугарско-грчке границе. Сазонов је одговорио да руска влада остаје при свом ранијем гледишту да Кавала, ако је икако могуће, припадне Бугарској, али “у погледу ревизије српско-бугарске границе она ни под којим околностима не би могла да изјави своју сагласност”. Три дана доцније Сазонов је напустио сваку мисао о ревизији, изјавивши да “Русија одустаје од захтева да Кавала припадне Бугарској и да је према томе (за њу) Букурешки уговор постао дефинитиван”. Неколико дана раније, руски цар Никола II рекао је француском посланику Делкасеу: “Најзад, мир је закључен. Трајаће колико може, три – четири године. То је ипак нешто.” На питање Делкасеа да ли руски император сматра да је Букурешки уговор дефинитиван – он је одговорио: “Да, али сада треба извршити и Лондонски уговор. Ми смо из тог уговора примили најнеугодније одредбе, као што је Албанија. Не би требало да његове друге одредбе остану мртво слово на папиру.” Цар Никола је при томе мислио на бугарско-турску границу, која је, према Лондонском уговору, требало да буде повучена линијом Енос – Мидија.
Брзом и коначном одустајању Русије од захтева за ревизију Букурешког уговора допринели су, поред наведених разлога, и савети Француске, тежње да се грчко-румунско-српски блок чвршће веже за Антанту, као и одлучна изјава српске владе да је чврсто решена да свим средствима “па и са оружјем у руци брани одредбе Букурешког уговора”.
Енглески министар иностраних послова Едвард Греј рекао је, још 7. августа, француском амбасадору Канбону да задржавање права на разматрање и потврду пуноважности Букурешког уговора, не значи обавезно и његову општу ревизију, већ има за циљ да се омогући великим силама да поднесу своје приговоре. Само два дана доцније, Греј је изјавио да не сматра за неопходно да се Букурешки уговор “подвргава општој ревизији путем европске конференције или на неки други начин”.
Француска влада је од самог почетка била енергично против ревизије Букурешког уговора, јер је желела да Грчка задржи све територије које је добила тим уговором, укључујући и Кавалу. И у питању српско-бугарског разграничења Француска је била наклоњена Србији.
Због оштрог супарништва са Грчком у Средоземљу, Италија је у почетку подржавала Бугарске претензије на Кавалу, али је убрзо од тога одустала. Сутрадан после потписивања Букурешког уговора, немачки амбасадор у Бечу гроф Чиршки добио је обавештење да маркиз Сан Ђулијано налази “да је ревизија Букурешког споразума непотребна па чак и опасна и да жали што Аустро-Угарска на овоме инсистира”. Италијанска влада је, доиста, стала на становиште “да под датим околностима ништа друго не преостаје него да се уговор о миру прими на знање”.
Ни немачка дипломатија није подржала аустроугарски захтев за ревизију Букурешког уговора, јер је сматрала да би тиме гурнула Грчку и Румунију у наручје Антанте и минирала све своје планове о стварању грчко-румунско-турског савеза у служби сила Тројног савеза. Због тога је заменик државног секретара за иностране послове Цимерман, још 9. августа, уверавао француског отправника послова у Берлину да, по мишљењу немачке владе, Европа треба да прими поделу територије онако како су је извршиле балканске државе. Ревизија ове поделе – рекао је он – била би могућа једино када би се силе споразумеле о начину како ће се она извршити, али се с тим не може рачунати, “јер ревизија коју хоће Русија није она коју жели Аустрија”, па би захтев у томе смислу представљао опасност за јединство сила, а можда и за европски мир. Дан раније, немачки цар Виљем II, одговарајући на телеграм румунског краља Карола, признао је Букурешки мир као свршен чин. У исто време, немачка штампа је објавила царев указ о наименовању грчког краља за генерал-фелдмаршала, као и указ о одликовању грчког престолонаследника и председника румунске владе “Великим крстом Црвеног орла”, а у исто време влада је поручила у Беч да “у Букурешту с муком постигнути споразум између балканских држава и Румуније не сме бити угрожен”.
Аустроугарска влада је била незадовољна таквим држањем Немачке. У бечким владајућим круговима чула су се мишљења да је Немачка потпуно обишла Аустро-Угарску и сама постала водећа сила на Балкану; да је у сагласности с Русијом објавила паролу о локализацији другог балканског рата, која је компромитовала аустроугарску спољну политику; да је допустила да се створи велика Србија и да Бугарска буде напуштена. Конрад фон Хецендорф је ишао још даље и писао “да Немачка не жели аустријско ширење на Балкану јер хоће да придобије то плодно подручје за своја трговачка настојања”.
Пошто је остала без подршке својих савезника, бечка влада је схватила да би сви њени самостални кораци били узалудни. Берхтолд је 28. августа признао цару Фрањи Јосифу да је ревизија “постала немогућа”. Када је 7. септембра краљ Петар прогласио анексију нових области, Берхтолд је изјавио српском посланику у Бечу да Аустро-Угарска има у бившим турским областима многобројне важне интересе, који треба да се уреде у споразуму са Србијом. Тиме је и аустроугарска влада привремено одустала од захтева за ревизију Букурешког уговора.