Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
За разлику од првог балканског рата – који је, упркос томе што су га водиле балканске монархије, био ослободилачки и прогресиван, тј. користан за даљи друштвено-економски развитак балканских народа – други балкански рат је био неправедан, и по циљевима зараћених страна, и по објективним историјским последицама. Пошто мир којим се завршава било који рат није ништа друго него евиденција и записивање стварних измена постигнутих у току и услед датог рата, такав карактер је имао и Букурешки мир, који је верификовао распарчавање Македоније између Србије, Бугарске и Грчке мимо и против воље македонског народа. Подељено македонско становништво и даље је остало национално угњетено, јер балканске монархије нису признавале његову националност. Њему нису призната она политичка права која је имао народ Србије, Бугарске и Грчке, у чији састав су ушли поједини делови Македоније. Тако, на пример, иако је указом краља Петра I од 20. новембра Вардарска Македонија била присаједињена Краљевини Србији, на њу није интегрално примењен српски политички режим. На питању уређења нових крајева, дошло је до оштрих размимоилажења Пашићеве владе и опозиционих партија, а нарочито између владе и једног дела официрског кора на који се ослањала опозиција. Једни су тражили да се на нове крајеве примене сви уставни и законски прописи који су тада постојали у Србији, док су други предлагали да се у новим крајевима, “за време првих година”, створи засебан систем управе који би се разликовао од онога у Србији старих граница. Официри су, међутим, захтевали да те области остану пет година под војном управом. Тражећи компромисно решење, влада је, преко свог министра унутрашњих послова Стојана Протића, поднела пројект закона о присједињењу и уређењу нових крајева, који је предвиђао увођење низа закона Краљевине Србије у ове крајеве и само једног дела Устава од 1903. године. Наиме, део тога устава који говори о народном представништву није уведен. На тај начин, македонском народу су ускраћена основна политичка права – активно и пасивно право гласа. С друге стране, тим пројектом влада је тражила од скупштине и сувише широка овлашћења: да она, уместо скупштине, одређује систем управе у новим крајевима, тј. да прописи потичу од управне, а не од законодавне власти. Тиме би личне слободе и безбедност грађана биле знатно слабије обезбеђене.
Ни овакву политику према Македонији влада није могла да спроведе у живот због жилавог отпора опозиције. Србија је услед тога запала у озбиљну политичку кризу. Међутим, далеко опаснији био је сукоб између војне и цивилне власти. Користећи се сукобима између грађанских партија, официри су у најважнијим спољнополитичким и унутрашњим питањима имали последњу реч. Њихов утицај је нарочито порастао за време балканских ратова. Када је 17. јануара 1914. године министар војске Милош Божановић поднео оставку, пошто влада није одобрила ванредни кредит ради набавке наоружања и опреме за војску, влада се нашла на муци, јер није могла да нађе погодну личност за ту дужност. Индиректно је консултовано око 30 виших официра, али су сви они поставили исте оне услове због којих је Божановић поднео оставку. У то време официри су јавно игнорисали владине одлуке које нису одговарале њиховим схватањима. То се нарочито манифестовало у њиховом ставу према “Уредби о приоритету”. Наиме, пошто су у Македонији учестали сукоби између војних и цивилних власти око протоколарног првенства приликом прослава државних празника и разних светковина, Стојан Протић је донео уредбу о државним светковинама, која је дала првенство управним чиновницима. Официри су на то жестоко реаговали. Командант битољске дивизије пуковник Војислав Живановић наредио је да се уклоне слике председника владе из ресторана у коме су се хранили официри. Пре издавања “Уредбе о приоритету”, официрски кор је у цркви, за време свечаности, стајао на левој страни, а представници цивилне власти на десној страни. Међутим, чим је изашла “Уредба о приоритету”, командант трупа нових области генерал Дамјан Поповић је наредио својим официрима “да одсада имају стајати у цркви на десној страни”. После тога, окружни начелник Ранко Трифуновић морао се задовољити местом позади генерала Поповића и његове свите. “Црна рука” је искористила ту околност да за своје ставове придобије скоро цео официрски кор (изузетак је чинила група официра београдског гарнизона окупљена око “Беле руке”) и поведе жестоку кампању против владе. Тада се јавно говорило да ће доћи до државног удара којим ће “Црна рука” узети сву власт у своје руке. Овако држање знатног дела официрског кора угрожавало је парламентарни систем у Србији, којој је запретила озбиљна опасност од милитаризма. О томе је Димитрије Туцовић писао: “Тај сукоб је далеко од тога да буде лични. Он има један шири политички, класни карактер. То је сукоб између официрске касте и владајуће буржоазије, војне и цивилне власти, између милитаризма и парламентаризма, сукоб касарне са скупштином”. Сукоб је узео такве размере да је паралисао и владу и скупштину у веома критичном историјском тренутку (спор је достигао кулминацију уочи аустроугарске агресије на Србију) и трајао све до самог почетка првог светског рата, који је прекинуо сваки рад на даљем државно-правном и политичком уређењу Србије. Парламентарна криза је решена тек средином јуна 1914. године, пошто је Народна скупштина изгласала Закон о продужењу активне војне службе и Закон о ванредном кредитирању од 123 милиона динара за наоружање и опрему војске, а пошто је Пашић “послао краља у пензију”, како су, с разлогом, у својим извештајима истицали неки дипломатски представници у Београду. Краљ се, наиме, повукао и за свог регента на престолу одредио престолонаследника Александра. Влада је изменила 5. чл. “Уредбе о приоритету”, распустила Народну скупштину и расписала нове парламентарне изборе.
После победоносног завршетка колубарске битке, када су силе Антанте вршиле велики притисак на Србију да учини територијалне концесије у корист Бугарске и када је Бугарска предузимала посебне акције за добијање целе Македоније, регент Александар је 25. децембра 1914. издао прокламацију о изједначавању нових крајева са старим. Према тој прокламацији, становништво Македоније је требало да буде изједначено са Србима из уже Србије, укидањем свих изузетних мера које су – истиче се у прокламацији – имале привремени карактер. Ту прокламацију имала је да спроведе у живот прва редовна Народна скупштина по закључењу мира.
Македонске области које су после првог балканског рата биле поседнуте од бугарске војске (драмски, серески, штипски, кукушки округ) добиле су посебну административно-управну територијалну организацију у оквиру и по систему бугарске државне управе. Након пораза у другом балканском рату, бугарска власт се ограничила само на струмички округ. За разлику од српске и грчке управе, које су у Македонију доводиле своје органе власти, бугарска управа се ослањала на “македонски” апарат власти, који је организован још пре почетка балканских ратова од врховистичких вођа и других бугаризираних Македонаца. Преко тог апарата она је вршила масовну денационализацију македонског становништва, бришући ригорозно сва обележја његове националне самобитности.
Организација власти у Егејској Македонији (солунски, берски и серески округ) коју су поселе грчке трупе, почела је још у јесен 1912. године. У прво време сва власт је припадала војној управи на чијем челу се налазио престолонаследник Константин, који је уједно био и врховни управитељ поседнутих области Егејске Македоније. Одмах је отпочео рад на организацији специјалног цивилног и полицијског апарата који је доцније преузео административну управу у своје руке. Органи тог апарата довођени су из Грчке (у те области су, на пример, доведени полицијски одреди са острва Крита) или, пак, регрутовани међу месним становништвом грчке народности, док су понегде у целини задржани турски органи власти. Македонско становништво није учествовало чак ни у локалним органима власти. Оно је и даље остало политички обесправљено и национално угњетено упркос декларацијама грчке владе о пуној равноправности грађана на територијама које су Букурешким миром припале Грчкој.
Акције комитских, четничких и андарских чета на територији Македоније и даље су настављене, што је још више угрожавало правну и имовинску сигурност ионако обесправљеног македонског становништва.
Други балкански рат је исцрпео људске и материјалне резерве балканских земаља и довео их у још већу зависност од европског капитала. Рат је покосио десетине хиљада младих људи. Србија је изгубила 44.500 људи (8.000 погинулих, 6.500 умрлих и 30.000 рањених), Црна Гора 1.400, Грчка 20.000 (4.000 погинулих, 4.000 умрлих и 12.000 рањених), а Бугарска 93.000 (18.000 погинулих, 15.000 умрлих и 60.000 рањених). Укупно је, дакле, избачено из строја 158.000 људи. Румунија и Турска су имале само по неколико хиљада умрлих војника и официра (Румунија 6.000, а Турска 4.000).
Терет рата је пао на плећа широких народних маса. Најбољи део радне снаге мобилисан је и отргнут од народне привреде баш у јеку жетве (преко милион војника налазило се под оружјем). Трошкови рата су били огромни. Редовни буџетски приходи и готовина у државним касама балканских земаља ни издалека нису били довољни да покрију ратне трошкове, па се прибегло повећању пораза и новим позајмицама у иностранству. Србија је, на пример, у циљу ликвидације ратних дугова, закључила 1913. године у Француској зајам од 250 милиона динара. Ако узмемо да је овај зајам подмирио све ратне трошкове, балкански ратови, који су трајали 10 месеци, коштали су Србију 25 милиона динара месечно, односно 833.000 динара дневно. Овоме, међутим, треба додати суму која је утрошена на ратне припреме. Још 1906. године закључен је зајам у укупном износу од 95 милиона динара, од кога је на наоружање и опрему војске утрошено 55 милиона динара. У време анексионе кризе, за војску су, поред редовних буџета, одобрена ванредна средства из државне готовине у укупном износу од 21 милион динара. У исто време, закључен је у Француској зајам у износу од 150 милиона динара, од кога је 44 милиона требало утрошити на војску. На ратне припреме утрошено је, дакле, 120 милиона динара ванредних расхода (у ову суму нису урачунати редовни буџетски расходи). Ако ову суму додамо наведеним ратним трошковима од 250 милиона динара, добија се цифра од 370 милиона динара, која је скоро три пута већа од целокупног државног буџета Србије за 1912. годину, који је износио 131 милион динара. У ову суму нису урачунати: расходи на плаћање ануитета који су се 1914. године попели на 46 милиона динара, инвалиднине за које је те године предвиђена сума од преко 7 милиона динара (за покриће ових расхода влада је увела тзв. инвалидски порез), као ни финансијске обавезе произашле из примања једног дела турског државног дуга. Наиме, велике силе су обавезале Србију, Бугарску, Грчку и Црну Гору да приме на себе 20% турског државног дуга, што је укупно износило 550 милиона динара. Ова обавеза, поред огромних издатака на припреме и вођење два узастопна рата, представљала је нов тежак терет за ионако истрошене балканске државе. (Ратни трошкови Бугарске, Грчке и Црне Горе били су, сразмерно њиховој величини и привредној снази, слични трошковима Србије).
Огромна сума од 2.800 милиона динара коју су прогутали балкански ратови прибављена је највећим делом новим задуживањем. Само у Паризу и Лондону балканске државе су позајмиле 1.800 милиона динара и тако удвостручиле своје државне дугове. Утицај ратних трошкова на привредни живот био је вишеструко неповољан. Скоро годину дана око милион војника стајало је под оружјем. То је изазвало поскупљење животних трошкова и застој у свим привредним делатностима. Велики број породица остао је без својих хранилаца који су изгинули или осакаћени у рату. Јован Скерлић је тих дана писао: “У разговорима, у возу, на станицама где су се видела само смркнута лица стараца и преплашена лица жена, чуле су се само злокобне речи: рањен, погинуо…” Поред тога, читави крајеви били су потпуно опустошени и хиљаде породица остало је без најнужнијих средстава за живот. Два узастопна рата исцрпела су до те мере привредне снаге балканских држава да су оне биле принуђене да, без обзира на услове, траже нове зајмове и тако падају у све већу економску, а тиме и политичку зависност од великих империјалистичких сила. О одразу ратних трошкова на животни стандард радничке класе у Бугарској, Георги Димитров је, између осталог писао: “Никада до сада експлоатација рада радника код нас није била достигла тако чудовишне размере, никада до сада самовоље господара према радницима нису биле тако многобројне и тако варварске, као што су назад десет месеци”.
Другим балканским ратом разбијен је Балкански савез, који је за кратко време свог постојања дао крупне историјске резултате и који је могао да постане гарант независности његових чланова и сигуран чувар мира на Балкану. Разбијање Балканског савеза био је велики успех аустро-немачке дипломатије иако је исход другог балканског рата био другачији него што је она очекивала. Тим чином врата Балкана била су напола отворена агресивној политици “Drang nach Osten”. Наиме, Балкански савез је био фактор који се са војног гледишта, у тадашњој констелацији снага у Европи, није смео потцењивати. Њихових милион војника, већ прекаљених ратника, распоређених на тако значајном војногеографском подручју, могао је одлучујуће утицати на исход европског рата. Управо због тога, начелник немачког генералштаба генерал Молтке саветовао је, у јануару 1913, свом аустроугарском колеги Конраду фон Хецендорфу да не напада Србију пре него што Балкански савез буде разбијен. То је сигурно био један од основних разлога због којих се Аустро-Угарска уздржала од оружаног мешања у балканску кризу 1912-1913. године. После другог балканског рата ситуација се из основа изменила. Сматрајући да свако даље одлагање европског рата представља добит за Антанту, немачки империјалисти су подстицали Аустро-Угарску на агресију против Србије и Црне Горе.
Имајући безрезервну подршку свог моћног савезника, Аустро-Угарска је, не бирајући средства, настојала да балканску кризу одржава у акутном стању – отварајући проблем за проблемом и на тај начин спречи економску, политичку и војничку консолидацију Србије и Црне Горе. Пошто покушај ревизије Букурешког мира није успео, аустроугарска дипломатија је организовала упад албанских чета на територију која се налазила под окупацијом српских трупа. Када су, у октобру 1913, албанске чете упале на територију која је по Букурешком миру припала Србији – код Гостивара, Дебра, Струге и Охрида, и када је српска влада против њих предузела опсежније војне мере и својом војском заузела један део албанске територије, Аустро-Угарска је 18. октобра ултимативно позвала Србију да у року од осам дана повуче своју војску из Албаније, истичући при томе да ће “у противном случају влада Аустро-Угарске предузети друге мере да издејствује то повлачење”. Прозревши намере Аустро-Угарске, српска влада је, на велику жалост агресивних бечких кругова, повукла своје трупе са албанске територије дан пре истека поменутог рока. Овим поступком српске владе били су разочарани и берлински ратоборни кругови. Подстичући Берхтолда на агресију против Србије, Виљем II му је 26. октобра рекао: “Можете бити сигурни да ја стојим иза вас и да сам спреман да извучем мач када год ваша акција то захтева.” Чим је завршен спор око граница Албаније, Аустро-Угарска је отворила нови проблем: питање источних железница на територији која је припала Србији, тражећи за себе изузетне привилегије – да господари пругама које пролазе кроз централне делове Србије и Македоније, на што српска влада није могла пристати. У исто време покренула је и питања о конкордату Србије са Светом столицом да би и тим путем обезбедила себи право на мешање у унутрашње ствари Србије. Укратко, Аустро-Угарска је тражила повод за рат против Србије, јер на Балкану више није било тако снажне групације, какав је био Балкански савез, која се могла успешно супротставити аустроугарској агресији. Напротив, војнички поражена и унижена Бугарска, присиљена да у Букурешту прихвати постављене услове, чекала је на погодан тренутак за реванш. За бугарску владајућу буржоазију Букурешки уговор је представљао националну катастрофу. Њен државни и национални програм био је оживотворење Санстефанског уговора. Чак и санстефанске границе изгледале су уске софијским владајућим круговима, чије су територијалне аспирације ишле све до Јадранског мора. Велика Бугарска, која би се прострирала између Црног, Егејског и Јадранског мора и имала апсолутну хегемонију на Балканском полуострву, била је њихов национални идеал. Реализација тога мегаломанског програма водила је у неизбежан сукоб са осталим балканским земљама, у нове велике људске и материјалне жртве. Бугарска влада се у том погледу није предавала никаквим илузијама, већ је предузела ужурбане кораке да се повеже са свим земљама које су биле непријатељски расположене према Србији. То је, разуме се, убрзало одлуку Аустро-Угарске да 1914. године изврши оружану агресију на Србију.
Други балкански рат, дакле, није решио већ, напротив, још више заоштрио постојеће и створио нове супротности између балканских држава на националном, политичком, економском и војностратегијском плану. Пратећи пажљиво бурне догађаје на Балкану, како у периоду припрема тако и за време трајања балканских ратова, бољшевичка “Правда” је публиковала о томе више чланака, међу којима посебно место заузимају радови В. И. Лењина, који садрже теоријску базу за разумевање основних узрока, тока и последица ратног сукоба на Балкану. О другом балканском рату “Правда” је, између осталог, писала:
“На хиљаде живота и на стотине милиона народног новца бачени су за свега неколико месеци на жртвеник рата… и какви су резултати тога? Најречитији резултати су – лешеви Бугара, Срба, Грка растргнутих у међусобним окршајима на оним истим пољима са којима су пре кратког времена, раме уз раме и заједно протерали Турке.
Ниједан постављени циљ рата није постигнут. Македонија је, уместо да буде ослобођена, искидана на неколико делова и потчињена туђој власти…
Турска војска поново улази у “ослобођене” области. Србија, као што је и била, тако је и остала, без излаза на Јадранско море. Јединство Балкана не само што не постоји већ је оно постало скоро немогуће за много година унапред. Не само што нису створени услови за економски развитак и економску независност већ, исцрпени и осиромашени, балкански народи ће остати за дужи период дужници европског капитала…”
О рђавим последицама другог балканског рата “Ратник” је 1938. године, поред осталог, писао: “Од свих победа наше војске то је била она којој смо се најмање радовали, од свих наших војничких подвига то је био онај кога би најмање желели да се сећамо, јер је овај рат, из кога смо и војнички и политички изашли као победници, био трагедија исто толико и за Србију, као и за Бугарску која га је изгубила.” Од свих грешака које су уочи првог светског рата учиниле балканске монархије на спољнополитичком плану, Брегалница је, нема сумње, била најтежа. Вођа Српске социјалдемократске партије Димитрије Туцовић о томе је јула 1914. писао: “Да је буржоазија балканских земаља била способна да себичне сепаратистичке тежње обузда у корист заједничких интереса, на обалама те реке не би била ископана велика гробница у којој данас леже сахрањени најбољи изгледи заједничке будућности балканских народа.” Тим оценама ни данас, шездесет година после другог балканског рата, не бисмо имали шта да додамо.