Оружане снаге Аустро-Угарске
Због свог компликованог државног устројства, Аустро-Угарска је имала три засебне војске: царско-краљевску заједничку војску, аустриски ландвер (домобранство) и мађарски хонвед (домобранство).
Оперативна војска је за рат 1914 године имала:
17 корпуса од 2-3 дивизије, односно укупно 48 пешадиских дивизија, од којих 4 брдског састава (у 15 и 16 корпусу);
14 брдских бригада од 3-5 батаљона, 4-10 митраљеских одељења, 1-4 брдске батерије и осталих делова;
11 коњичких дивизија;
3 самосталне бригаде;
14 маршевских бригада заједничке војске и 15 маршевских пукова хонведа;
20 ландштурмских бригада
Све те снаге биле су формиране у 6 армија.
Артиљерија је имала 571 батерију (2.508 оруђа). Аустроугарска пешадиска дивизија имала је 42 оруђа.
Укупан број бораца: прве линије 770.000
ландштурма 700.000
Укупно 1.470.000 бораца
Укупан број бораца износио је једва 2,88% целокупног становништва, а то је у односу на рат на два фронта претстављало слабу снагу.
Пешадиско наоружање било је: брзометна „Манликер” пушка 8 мм и митраљез „Шварцлозе” 8 мм, а артиљериско: пољски брзометни топ 7,65 см (батерија 6 топова), пољска брзометна хаубица 10,4 см (батерија 6 хаубица), тешка пољска хаубица 15 см (батерија 4 хаубице); тешки мерзер 30,5 см био је најсавршеније тешко оружје копнене артиљерије; превожен је трактором.
Материјална и техничка опрема била је савремена и потпуна у сваком погледу, благодарећи, као што је речено, развијеној индустрији Аустроугарске Монархије. Поред потпуне личне и логорске опреме, јединице су располагале покретним пољским и брдским кухињама, покретним пекарама, добро комплетираним алатним колонама, радионицама и мостовим треновима, уређеним завојиштима, пољским болницама итд.
Благодарећи развијеном коњарству, Аустроугарска војска је имала неисцрпан извор за попуну свим врстама коња. Нарочито је Мађарска била богата у јахаћим и лаким теглећим коњима, Аустрија у тешким теглећим, а Босна и Херцеговина у брдским товарним.
Комора Аустроугарске војске била је добро опремљена, али су се њена дуга и гломазна кола показала непрактична за пољске ненасуте путеве северозападне Србије, тако да су многа остала као плен по раскаљаним путевима Мачве, Поцерине и у долинама река Лешнице и Јадра.
Због разнородности становништва Двојне Монархије, и њена је војска била разнородна. Од 100 војника заједничке војске било је 25 Немаца, 23 Мађара, 13 Чеха, 4 Словака, 8 Пољака, 8 Украјинаца, 2 Словенца, 9 Хрвата и Срба, 7 Румуна и 1 Италијан. Тако састављена војска, у којој су национална права мањина била гушена, није могла бити прожета јединственом националиом идејом, што се неповољно одражавало на дух и морал војске, нарочито у јединицама попуњеним претежно словенским, италијанским и румунским елементом, као што је био случај у неким ландверским и хонведским, односно домобранским јединицама.
Аустроугарска војска није ратовала још од 1866 године, па није ни имала савремено ратно искуство, које је Српска војска стекла у два балканска рата.
Према признању аустриског генерала Крауса, бившег команданта аустроугарске Ратне школе, који је у рату 1914 године командовао најпре 29 дивизијом, а потом, у Колубарској бици, Комбинованим корпусом, обука Аустроугарске војске није била на висини захтева савремене ратне вештине. Ни старешине ни трупе нису биле стварно спремне за рат. Аустроугарске трупе морале су тек у рату да се уче, и то их је стало много крви.
Највише и више командовање није било на висини.
Начелник Главног генералштаба, генерал пешадије Конрад фон Хецендорф, касније фелдмаршал и начелник Штаба Врховне команде, одликовао се необичном радиношћу и био је војнички способан, претежно као тактичар, али се није нарочито интересовао за студије из области стратегије. У свим својим стратегиским комбинацијама руководио се тактичким моментима, што је, разуме се, доводило до неуспеха.
Као дугогодишњи начелник Главног генералштаба, Хецендорф је обраћао слабу пажњу на оперативну спрему виших команданата, тако да ни они нису били на висини савременог командовања. На више положаје често се долазило протекцијом преко дворске канцеларије, а не према способностима.
На челу Балканске војске, одређене за дејство против Србије, стајао је фелдцајгмајстер Поћорек, који је добро стајао код Цара и његовог начелника војне канцеларије, генерала Болфраса. Отуда велика самовоља Поћорека и натурање његових погрешних стратешких замисли начелнику Штаба Врховне команде, фелдмаршалу Хецендорфу, што је допринело неуспеху како Балканске војске у Србији тако и аустроугарске главне снаге у Галицији (на Руском фронту).
Сву своју пажњу као начелник Главног генералштаба, Хецендорф је посветио школовању и васпитању генералштабних официра. У тежњи да подигне њихов углед, он је отишао сувише далеко, и уместо да зближи Генералштаб са трупом, он га је изоловао од ње. У самом почетку Рата завео је опасну праксу непосредног, личног општења са начелницима армиских штабова, чак и са млађим генералштабним официрима, иза леђа њихових одговорних команданата, што је, разуме се, ишло на штету нормалног односа командовању. Иначе, генералштабни официри познавали су одлично технику генералштабних послова.
Оружане снаге Србије
Због хогомености свог становништа, Србија је имала монолитну војску, која је била организована по позивима: I, II, III позив и Последња одбрана.
Оперативна војска, коју су сачињавали I и II позив, била је састављена из:
– 11 пешадиских дивизија, и то: 6 дивизија I позива и 5 дивизија II позива, Дивизије I позива биле су састава: 4 пука пешадије (16 батаљона), један пољски артиљериски пук (6-9 батерија, укупно 24-36 топова) и један коњички пук (3 ескадрона). Дивизије II позива биле су састава: 3 пука пешадије (12 батаљона), један пољски артиљериски дивизион (3-6 батерија, укупно 12-24 топа) и један коњички дивизион (2 ескадрона). Поред тога, дивизије I и II позива имале су и остале (инжињериске, санитетске и интендантске) јединице и установе;
– коњичке дивизије састава: 2 коњичке бригаде од по 2 пука (укупно 16 ескадрона у дивизији) и дивизион коњичке артиљерије (2 батерије – 8 топова);
– брдског артиљериског пука од 9 батерија (36 топова);
– хаубичке артиљерије (15 хаубичких батерија од 12-15 см и 1 мерзерска батерија од 15 см).
Оперативна војска била је формирана у 3 армије, Ужичку војску и потребан број одреда.
Укупан број бораца I и II позива 180.000
Укупан број бораца III позива 70.000
Укупно 250,000 бораца
Укупан број бораца износио је у почетку Рата, после губитака у два балканска рата, више од 6% целокупног становништва, док је јачина аустроугарске оружане снаге у почетку Рата износила – као што смо рекли – једва 2,88%, што значи да је Србија уложила двапут јачи ратни напор.
Рат 1914 године затекао је Србију у рђавом стању у погледу наоружања и ратне опреме, што је било последица вођења два претходна (балканска) рата. Недостајало је око 120.000 брзометних пушака и знатан број митраљеза. Пешадиско наоружање било је врло разнолико: српска брзометна пушка 7 мм систсма „Маузер”, стара преправљена пушка система „Маузер-Кока” М. 80, турска заплењена брзометна пушка система „Маузер”, руска брзометна пушка 7,62 мм, „Манлихер” брзометна пушка, стара пушка „Берданка” са црним барутом (за III позив и Последњу одбрану). Митраљез је био система „Максим” калибра 7 мм.
Артиљериско наоружање било је недовољно и непотпуно. Било је пољских и брдских брзометних топова система „Шнајдер-Кане” калибра 75 мм, чији је број био недовољан, тако да су за попуну употребљени и стари спорометни топови, пољски и брдски, система „Дебанж” калибра 80 мм, који су се пунили црним барутом. Поред тога био је у употреби и известан број Крупових брзометних топова, заплењених од Турака у рату 1912 године. Од хаубичке артиљерије било је: 22 хаубице 12 см и 6 мерзера 15 см система „Шнајдер” М. 1897 са убрзаним гађањем; 32 брзометне хаубице 12 см и 8 брзометних хаубица 15 см система „Шнајдер” М. 1910. Од градске артиљерије било је 12 дугачких топова 12 см система „Шнајдер” М. 1897. Тешке артиљерије није било. Нарочито се осећала оскудица у артиљериској муницији, што је имало знатан утицај на вођење операција.
У свим гранама материјалне опреме осећала се велика оскудица, нарочито у одећној и логорској опреми: I позив није био потпуно војнички одевен, II позив само делом (шињели и шајкаче), а III позив није имао ништа од војничког одела и обуће. Због тога непријатељ није ни сматрао III позив за регуларну војску.
Није било довољно ни мостовог материјала за прелаз Саве и Дунава.
Насупрот Аустроугарској, Српска војска је била национално хомогена, свесна ослободилачког значаја своје борбе и прожета тежњом за ослобођењем српског и осталих југословенских народа под Аустро-Угарском и уједињењем са њима.
Ступајући у војску са већ формираном националном свешћу и наслеђеним ратничким традицијама, а притом још очеличени у два балканска рата, српски војник и српски старешински кадар носили су у себи највише војничко-моралне особине. Тиме се и објашњава полет са којим је Српска војска 1914 године ушла у борбу против бројно надмоћније и материјално-технички опремљеније аустроугарске Балканске војске, уз пуно уверење да ће тући насртљивог „Швабу” и избацити га из земље, што се стварно и десило.
Своју доктрину пре балканских ратова 1912-1913 године Српска војска је поглавито изградила на искуствима и ратничким традицијама свог народа. Живећи на немирном Балкану, српски народ се вековима челичио у борби против разних најезда и завојевача. У неравној борби против турских угњетача почетком прошлога века, српски хајдуци и устаници испољили су сјајне особине неустрашивих бораца. Наследивши борбене традиције својих предака, српски војник и српски старешински кадар претстављали су одличан ратнички елеменат. Са малим задовољни, са урођеним особинама оријентације на сваковрсном земљишту, довитљиви у свакој ситуацији, са јаким нападним духом и борбеним полетом, са јако развијеним осећањем за иницијативан рад, они су претстављали одличне борце како у одбрани тако, и нарочито, у нападу.
Брзо маршевање и вешто маневровање, најшира примена иницијативе и изненађења, вешто коришћење земљишта и маскирања, најтешње узајамно помагање пешадије и артиљерије у нападу и одбрани и свестрано коришћење ноћних и четничких (герилских) акција били су основ националне тактичке доктрине Српске војске пред Балкански рат 1912 године. Оба балканска рата потврдила су исправност српске тактичке доктрине, обогатила је новим искуствима и показала да су и српски војник и српски старешински кадар били на висини ондашње савремене тактике.
Поред ваљаности српске пешадије, српска артиљерија се показала у оба ова рата врло добро, и потврдила је своје лепе традиције још из ратова против Турака 1876-1878 године.
После преврата 1903 године, највиши командни кадар обучавао је генерал, а касније у ратовима прослављени војвода, Радомир Путник. Широких стратешких концепција, одличан познавалац земљишта и у географско-стратегиском и у топографско-тактичком погледу, а притом одличне стручне генералштабне спреме, он је био најпозванији да у миру израђује ратне планове, а у рату припрема операције и руководи њима.
Војвода Путник је умео да изабере себи одличне сараднике, па је за свог помоћника изабрао генералштабног пуковника Живојина Мишића, касније у рату такође прослављеног војводу.
Одличне оперативно-тактичке спреме, а притом објективан, Путник је умео правилно да изабере команданте за више положаје, узимајући у обзир само њихову стварну вредност, а не и њихове везе са двором иили утицајним политичким личностима. Каснији ратови су потврдили исправност његовог избора.
Поред војводе Радомира Путника, на челу Српске војске истичу се још и војводе: Живојин Мишић и Степа Степановић, те су ова три имена симбол српских победа у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Иако је Српски генералштаб, као и Аустроугарски, био засебна струка, војвода Путник је, насупрот Хецендорфу, умео да зближи генералштаб и трупу, одређујући правилно делокруг рада генералштабних официра, дајући им улогу стручног, помоћног органа команданата обласних команди и оперативних јединица. Због тога је, како у Балканским ратовима тако и у Првом светском рату, владала у раду највећа хармонија између виших команданата и њихових начелника штабова, што је било од највећег значаја за успешно вођење операција.
Наместо каријериста, Српски генералштаб је дао одличне генералштабне официре, који су, потичући из народа, били неуморни у мирнодопском раду, а у рату пожртвовани и неустрашиви сарадници својих команданата, помажући их свесрдно и залажући се до крајности у најтежим кризама ратних операција и борби.
И тако су ваљан и морално врло јак српски војник и изврстан старешински кадар учинили да је Српска војска, и поред велике оскудице у наоружању и материјално-техничкој опреми, и поред претрпљених губитака и напора у два балканска рата, односила победе над бројно јачом Балканском војском, која је била одморна, добро наоружана и материјално и технички потпуно опремљена.
О ваљаности Српске војске похвално се изражава и угледни аустроугарски генерал Алфред Краус у своме делу „Узроци нашег пораза”, где каже: „Ја сам држао и држим их (Србе) још као војнички најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви… за борбу мржњом и одушевљењем распаљени, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана”.