У очекивању анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, Србија је предвиђала могућност рата против ње, па је Главни генералштаб израдио 1908 године дефанзиван план за рат против Аустро-Угарске. Начелник Главног генералштаба био је тада генерал Радомир Путник, а његов помоћник генерал-штабни пуковник Живојин Мишић.
Основна идеја ратног плана била је: „Држати се одбране, док се политичка и стратегиска ситуација не разјасне, а тада дејствовати према ситуацији.”
Та идеја је била правилна и одговарала је војно-политичким приликама у којима се Србија налазила како за време Анексије, кад је ратни план рађен, тако и 1914 године, када је и примењен.
Вероватни операциски правци Аустроугарске војске
На основу ситуације на обостраним ратиштима, а нарочито с обзиром на развијенију железничку мрежу Аустро-Угарске, Главни генералштаб је дошао до овог закључка:
Највероватније је да ће се главна аустроугарска снага концентрисати на фронту Ковин-Панчево-Земун-Бољевци за дејство најважнијим – велико-моравским правцем. Врло је вероватно да ће непријатељ једну помоћну снагу концентрисати на фронту Купиново-Митровица-Бијељина-Козлук за обухватно и дејство дрино-савским операциским правцем, а другу помоћну снагу на фронту Сребрница-Вишеград за дејство западно-моравским правцем.
Са географско-стратегиског гледишта процена непријатељских вероватних операциских праваца од стране Главног генералштаба била је правилна и одговарала је логичној претпоставци да ће се непријатељ такође руководити географско-стратегиским обзирима при избору главног операциског правца. Међутим, као што је већ изложено, непријатељ је пренебрегао стратегиске обзире и повео се за политичким, те је извршио груписање снага сасвим супротно ономе што је претпостављао српски ратни план. Тиме је Српској војсци у почетку операција било приређено изненађење, које је она успела да парира вешто изведеним церским маршманевром.
Избор концентрациске просторије за главну и помоћне српске снаге
Према изнетој процени вероватних операциских праваца Аустроугарске војске, концентрација главне снаге Српске војске била је одређена на операциској основици Свилајнац-Аранђеловац-Лазаревац, са одредима за одбрану Дунава и Саве код Пожаревца, Смедерева и Београда.
Једна помоћна снага имала је да се концектрише код Ваљева, са одредима за одбрану Саве и доње Дрине код Обреновца, Шапца и Лознице, а друга помоћна снага код Ужица, са одредима за одбрану горње Дрине код Бајине Баште и Мокре Горе.
После поделе Новопазарског Санџака између Србије и Црне Горе, 1913 године, ратним планом био је предвиђен и један одред код Прибоја (Лимски одред).
Формирање и распоред армија на концентрациској просторији
I армија (генерал Петар Бојовић):
истакнута група: Браничевски одред (генерал-штабни пуковник Милош Васић); Дунавска дивизија
II позива и два пешадиска пука III позива бране гранични фронт Голубац-ушће Мораве;
главна група: 3 дивизије (Тимочка I позива – генерал Владимир Кондић, Тимочка II позива – генерал Вукоман Арачић и Моравска II позива – пешадиски пуковник Љубомир Милић) са армиском артиљеријом. Зона концентрације Свилајнац-Паланка-Топола (закључно).
Штаб армије у Рачи.
II армија (генерал Степа Степановић):
истакнута група: Дунавска дивизија I позива (пешадиски пуковник Миливоје Анђелковић) брани гранични фронт Гроцка-ушће Колубаре; поглавито брани прелаз код Београда и правац који од њега води ка Аранђеловцу и Тополи;
главна група: 3 дивизије (Моравска I позива – генерал Илија Гојковић, Комбинована) – генерал Михајло Рашић и Шумадиска I позива – генералштабни пуковник Стеван Хаџић) са армиском артиљеријом. зона концентрације Аранђеловац-Лазаревац.
Штаб армије у Аранђеловцу.
III армија (генерал Павле Јуришић-Штурм):
истакнути одреди: Обреновачки одред (Обреновац); Дринска дивизија II позива – пешадиски пуковник Драгутин Димитријевић, састава: Шабачки одред (Шабац) и Лознички одред (Лозница и Лешница); затим Љубовиски одред (Пецка) и одред на Дебелом Брду. Задатак истакнутих одреда је одбрана граничног Фронта од ушћа Колубаре до Љубовије закључно;
главна група: 1 дивизија (Дринска I позива – генералштабни пуковник Никола Стевановић) са армиском артиљеријом. Зона концентрације око Ваљева.
Штаб армије у Ваљеву.
Ужичка војска (генерал Милош Божановић):
Ужичка бригада код Бајине Баште (пешадиски пуковник Иван Павловић);
главна група: Шумадиска дивизија II позива (пешадиски пуковник Драгутин Милутиновић) код Ужица, са истакнутим одредом код Вардишта.
Задатак Ужичке војске је одбрана граничног фронта од Рогачице до Прибоја.
Штаб у Ужицу.
Коњичка дивизија (коњички пуковник Бранко Јовановић).
Задатак: осматрање и одбрана граничног фронта ушће Мораве-Смедерево-Гроцка.
Штаб у с. Осипаоници.
Лимски одред код Прибоја формиран је од 4 и 5 кадровског пешадиског пука и појачан једним батаљоном III позива. Јачина 6 1/2 батаљона са 4 митраљеза и 1 брзометном батеријом за одбрану правца кроз Санџак ка Новом Пазару.
Одред код Доњег Милановца – 13 пешадиски пук III позива (без 1 батаљона) са пољском Дебанжовом батеријом.
Задатак: одбрана прелаза преко Дунава и правца који Поречком Реком води ка Зајечару.
Штаб Врховне команде (начелник Штаба, војвода Радомир Путник, помоћник начелника Штаба, генерал Живојин Мишић, начелник Оперативног одељења, генералштабни пуковник Живко Павловић) у Крагујевцу.
Овако груписана, Српска војска требало је да изврши стратегиски дочек, тј. када се испољи непријатељски прелаз преко граничних река Дунава, Саве и Дрине да пређе у наступање, односно да поступи према ситуацији у то време. У том циљу груписање главне снаге Српске војске (6 пешадиских дивизија I и II армије) у централном простору Србије (између Велике Мораве и Колубаре, а у висини липије Свилајнац-Рача-Топола-Аранђеловац-Лазаревац) задовољавало је услове такве операције према северном граничном отсеку Смедерево-Обреновац, пред којим су I и II српска армија биле постављене непосредно фронтом и могле тамо стићи за два дана марша. Према томе, трећег дана од констатованог почетка прелаза непријатељских снага преко Дунава и Саве на отсеку Смедерево-Обреновац, главна снага Српске војске могла је да пређе у напад у близини Дунава и Саве са повољним изгледом да бије битку против непријатеља који се још није могао са јаком снагом потпуно учврстити на земљишту Србије, имајући притом велике реке за леђима.
Ако би, пак, непријатељ извршио прелаз Дунава са главном снагом источно од ушћа Велике Мораве, главна снага Српске војске могла би му се супротставити већ после 3-4 дана марша (на линији Пожаревац-Велико Градиште), што је неповољнији случај од првог, али ипак даје бар неке изгледе на успех.
Међутим, у односу на северозападни фронт (дрино-савско војиште), централни распоред главне снаге Српске војске био је најудаљенији, јер би за прикупљање зачеља главне снаге (Велика Морава) ка фронту Саве и Дрине на отсеку Шабац-Лозница, ради сусрета са непријатељском главном снагом испред Ваљева, било потребно време од 6-7 дана марша; то је, пак, било довољно да непријатељска главна снага продре у заплаву Колубаре пре но што би I српска армија успела да учествује у бици испред Ваљева.
Према томе, груписање Српске војске, предвиђено ратним планом (две армије на велико-моравском, једна армија на дрино-савском, а једна дивизија на западно-моравском правцу), извршено је на основи процене земљишта у стратегиском погледу за случај да Аустро-угарска војска предузме офанзиву са севера – у Шумадију (ка Крагујевцу), али не и за случај њене офанзиве у северозападну Србију (ка Ваљеву). Како се у стварности догодио баш тај најмање очекивани случај, то се и груписање Српске војске морало мењати, да би се прилагодило стварној стратегиској ситуацији. Ова измена у груписању могла је имати теже последице, јер би довела до губитка северозападне Србије, да аустроугарска Врховна команда, Команда Балканске војске и Команда V аустроугарске армије нису учиниле низ крупних стратегиских грешака, које су дале српској Врховној команди довољно времена да брзим маршманевром пребаци своју главну снагу са велико-моравског на дрино-савско војиште.