Ситуација 14 августа по подне
Тога дана по подне Врховна команда је добила ове извештаје од команданта III српске армије:
„1) Непријатељ је отпочео после 13 часова напад на лозничке положаје у две колоне; једном у правцу Г. Добрића, а другом у правцу Тршића. Напад још није интензиван.
Са Лешничким одредом овог момента нема везе и не зна се шта је с њим. Од пукова што претичу Дринској дивизији I позива (6 пешадиски пук I позива и 3 прекобројни пук I позива) упутићу од Јаребица један батаљон ка Видојевици, а већ је тамо упућена једна брдска батерија.
2) Наређење Обр. 1271 (односи се на враћање трупа III армије од Шапца) примио сам. Имам везе са Шумадиском дивизијом I позива. Она сада води борбу код Шапца заједно са мојим одредима, а не знам када ћу те трупе добити.
Мишљења сам да једну дивизију са Уба треба упутити у Ваљево.
3) По свему се види да је главна непријатељска навала од Шапца, Лешнице и Лознице.
Моје су трупе ангажоване око Лознице и Шапца, а јављају непрестано да је правац преко Крупња све више несигуран, иако су тамо упућени извесни делови.
Мишљења сам и даље, да једну дивизију са Уба треба упутити у Ваљево.
4) Јављено ми је да Лешнички одред није на греди Цера, већ се повукао код с. Јошеве. На Церу је само Јадарски четнички одред. Према овоме сад је неопходно потребно да се поступи по мојој ранијој преставци, односно мојих одреда код Шапца.
Потврђује се вест да је непријатељ са мањим одељењима продро у Борању и Гучево”.
На основу ових извештаја, а с обзиром на непромењену ситуацију на осталим фронтовима, Врховна команда доноси одлуку:
да се II армија групише на р. Добрави ради заузимања Шапца, јер непријатељ јако кочи слободу маневра II армије држањем те маневарске тачке;
да се I армија групише: са једном дивизијом код Уба ради обезбеђења десног бока и позадине II армије, а са две дивизије код Ваљева ради обезбеђења праваца од Лознице и Пецке и одбране Ваљева; у исто време да буду стратегиска резерва за цео северозападни фронт. Под њену команду стављају се Обреновачки одред и Дунавска дивизија I позива;
да командант III армије лично предузме команду над трупама према Дрини.
У духу ове одлуке Врховна команда је издала 14 августа у 19 часова потребна наређења командантима I, II и III армије.
Са тактичког гледишта напад на Шабац је био врло тежак из ових разлога: Шабац је претстављао јак отпорни центар, помаган снажном артиљериском ватром са леве обале Саве (са Турског Гробља и из Кленка), те би напад био скопчан са великим губицима; нападне трупе би се морале водити концентричним правцима ка Шапцу, без могућности маневровања, што би довело до њиховог згушњавања и повећавања губитака под дејством пушчане и митраљеске ватре са ивице Шапца и концентричне артиљериске ватре са леве обале Саве (Кленак – Турско Гробље) и монитора; везан понтонским мостом са левом обалом Саве, Шабац се могао појачавати непријатељским трупама из Срема.
Зашто је Врховна команда, којој су морале бити јасне тактичке тешкоће напада на Шабац, ипак наредила тај напад?
И овде треба тражити разлог у предубеђењу Врховне команде о груписању главне непријатељске снаге у Срему и у непознавању праве – демонстративне – улоге II аустроугарске армије.
Држећи у својим рукама Шабац као мостобран, непријатељска главна снага (по мишљењу српске Врховне команде) у Срему могла је код Шапца вршити пребацивање својих оперативних јединица на десну обалу Саве и одатле предузети снажно дејство у десни бок II српске армије, упућене против левог бока V армије, која са Дрине продире ка Ваљеву. С обзиром на малу ширину зоне маневра II српске армије између Цера и Шапца (свега 25 км), њено дејство против левог бока V армије било би укочено продирањем непријатељске снаге од Шапца ка Текеришу и Ваљеву.
Стога је, са гледишта стратегиског захтева, српска Врховна команда одлучила да, без обзира на тактичке тешкоће напада, избаци непријатеља из Шапца и тиме непријатељску главну снагу у Срему лиши могућности пребацивања њених оперативних јединица преко шабачког мостобрана на десну обалу Саве ради продирања ка Текеришу и Ваљеву.
Стратегиски обзири су у овом случају превагли, дакле, над тактичким. То би било сасвим оправдано да је II аустроугарска армија у Срему имала стварно задатак отсудног продирања у Србију, као што је претпостављала српска Врховна команда. Међутим, као што је сада познато, II аустроугарска армија у Срему имала је само демонстративну улогу код Шапца (привлачење што јачих српских снага на себе, у циљу олакшања V армији у њеном продирању са Дрине ка Ваљеву). Како је убрзо затим (у току ноћи 14/15 августа) демонстративна улога II аустроугарске армије код Шапца постала јасна српској Врховној команди, то до наређеног напада на Шабац са целокупном II српском армијом није ни дошло, већ је према њему остављена само Шумадиска дивизија I позива, што је било сасвим довољно према стварној ситуацији.
Одлуком о груписању 1 армије код Уба (једна дивизија) и Ваљева (две дивизије) доводи се и остатак главне снаге Српске војске у северозападни кут Србије. Том се одлуком српска Врховна команда ослобађа предубеђења о опасности са северног фронта према Шумадији. И тако је у року од три дана (12, 13 и 14 августа) постепеним прилагођавањем ситуацији и постепеним рокирањем главне снаге, најзад напуштена основна идеја почетног операциског плана, на основи које је био извршен стратегиски развој главне снаге у Шумадији, на отсеку између Велике Мораве и Колубаре.
Време од три дана, с обзиром на малу удаљеност Ваљева од Дрине и слабост III армије, није било кратко за непријатеља, и да је он извршио правилније груписање у свом офанзивном стратегиском поретку (прикупљање VI армије ближе V армији и упућивање целог 8 корпуса кроз Мачву и Поцерину), српска Врховна команда не би имала времена да групише снаге за Церску битку, већ би, у најбољем случају, могла тући битку код Ваљева, или, вероватније, тек на Колубари.
Мора се имати у виду да су околности под којима Врховна команда доносила одлуке биле врло тешке. Није се располагало извиђачком авијацијом, те је Врховна команда била потпуно у неизвесности о томе шта се од непријатељских снага налази с оне стране Дунава, Саве и Дрине. Пребацивање повереника преко тих широких речних препона, које су биле добро осматране и брањене, било је врло тешко, а малих (ручних) радиоапарата за опремање својих повереника у Босни, Срему и Банату тада још није било.
Благодарећи грешкама и спором раду непријатеља, српска Врховна команда успела је не само да поправи погрешку свог почетног стратегиског развоја, што је у историји ратова врло редак случај, већ и да туче једну од најсјајнијих битки у историји ратова српског народа.
Но, поред грешака са непријатељске стране, не сме се изгубити из вида чињеница да је Врховна команда у својим намерама могла успети благодарећи одличном квалитету ондашњег старешинског кадра Српске војске и необичном полету и пожртвованости са којима су и старешине и војници издржавали наређене маршеве, који су, нормално, били усиљени и износили 40-60 км дневно (рачунајући маршевање и дању и ноћу).
Пребацивши главну снагу (I и II армију) у северозападни кут Србије, Врховна команда је створила могућност да од својих 11 пешадиских дивизија и једне коњичке групише за битку на дрино-савском војишту 8 пешадиских дивизија и једну коњичку, остављајући за одбрану северног фронта (према Шумадији) само 2 дивизије: Дунавску I позива (код Београда) и Дунавску II позива (Браничевски одред код Пожаревца).
Одлука српске Врховне команде да се једна дивизија 1 армије групише код Уба последица је њеног предубеђења о груписању главне непријатељске снаге у Срему. Давање задатка тој дивизији да брани правац од Обреновца и штити бок и позадину II српске армије, која се групише за напад на Шабац, показује да је Врховна команда очекивала, поред прелаза непријатеља код Шапца, и његов прелаз преко Саве код Скеле или Забрежа. На тај начин она је груписала према Срему целу II српску армију (три пешадиеке и једну коњичку дивизију) и једну дивизију I армије, укупно четири пешадиске и једну коњичку дивизију. То показује да још 14 августа по подне II аустроугарска армија својим присуством у Срему и својом демонстративном акцијом код Шапца успешно врши улогу привезивања јаке српске снаге у корист V армије, која са Дрине продире ка Ваљеву. Командант III српске армије својим извештајем: „по свему се види да је главна непријатељска навала од Шапца, Лешнице и Лознице” није допринео разјашњавању ситуације у погледу груписања непријатељске главне снаге, пошто му је предњи закључак сасвим неодређен. Међутим, командант III српске армије налазио се ближе догађајима, а имао је и времена да се у току 12, 13 и 14 августа боље обавести о груписању непријатељских снага, нарочито о улози II аустроугарске армије.