Тако се Церска битка, која је почела случајним бојем код Текериша у току ноћи 15/16 августа, распламтела 16 августа на целом фронту V армије (Цуљковић – Крупањ), ширине око 40 км, са скоро подједнаким снагама и на једној и на другој страни (5 српских дивизија II и III армије – 4 пешадиске и 1 коњичка – против 5 дивизија V армије).
На делу битачног фронта Цер – Крупањ још првог дана битке испољила су се два противположена тежишта: за Србе на њиховом северном крилу, у рејону Текериша, за V армију ка њеном јужном крилу, у рејону Крупња.
Тиме што је оставио на своме северном крилу – према с. Текеришу – усамљену 9 дивизију (21 дивизија је била растројена) против двеју српских дивизија (Комбиноване и Моравске I позива), командант V армије омогућио је успех II српској армији.
Међутим, баш на своме јужном крилу, у рејону Крупња, где је тежио да парира успех српског северног крила, командант V армије држао се неактивио: пропустио је ноћ 16/17 августа, одлажући за 17 август маневарско-обухватну акцију 42 дивизије ка Завлаци, обуставио је акцију 30 дивизије 17 августа одлажући је, као што ће се касније видети, за 18 август, изгубио је време у груписању 11, 12 и 13 бригаде пројектујући формирање нове 48 дивизије у рејону Пецке. Оваквом својом неактивношћу командаит V армије дао је времена српској Врховној команди да благовремеио привуче са Уба ка Пецкој Моравску дивизију II позива и тиме парира маневар јужног крила V армије у позадииу III српске армије.
Тако је 16 август, иако је био тек први дан Церске битке, јасно обележио будуће успехе и неуспехе: успех српског северног маневарског крила (у рејону Текериша) и неуспех јужиог маневарског крила V армије (у рејону Круиња и Пецке), а тиме и коначни успех Српске војске у Церској бици.
Па и на помоћном операциском правцу, код Шапца, првог дана Перске битке, био је осујећеи пројектовани напад 9 аустроугарског корпуса (29 дивизије и Литгендорфове дивизије), што је значило један дан добитка времеиа, и то у корист Церске маневарске групе II српске армије у рејону Текериша, а на штету растројеног северног крила V армије.
Шеснаестог августа је српска Врховна команда била одлучна у спровођењу своје првобитне идеје маневра за битку. Само се још колебала у погледу ангажовања и остатка своје стратегиске резерве (две дивизије I армије: Тимочке I позива иа Убу и Тимочке II позива код Лазаревца).
Тога дана показало се још и то, да је V армија још првог дана битке развила целокупну снагу у линиски распоред, у осам нападних колона, на фронту с. Цуљковић – Љубовија (шириие 55 км у ваздушној линији) и остала без икаквих резерви, како корпусних тако и армиске. Због тога командант V армије нема више моућности да у току следећих дана утиче на битку потхрањивањем из дубине. Зато и полаже сву наду у проблематичну помоћ II аустроугарске армије од Шапца (из Срема) са северне стране и 12 брдске бригаде из састава VI армије (15 корпуса) са јужне стране свога битачног фронта. Због тога је још једино могао да утиче на битку прегруписањем својих снага, тј. рокирањем јединица дуж и позади битачног фронта. Али он ни то не ради, и уместо рокирања јединица у правцу најважнијег дела битачног фронта (према Текеришу), он губи време у прегруписању 11 брдске и 13 пешадиске бригаде по планинском земљишту на своме јужном маневареком крилу, које је, у односу на слабе српске снаге на томе правцу (Крупањски одред), и тамо већ било довољно јако (42 домобранска дивизија) да успешно изведе тај маневарски удар у позадину III српске армије.
Насупрот томе, на српској страни се врши потхрањивање битке из дубине, из стратегиске резерве (I армија). Само, на тој страни се претерало у дубини битачног распореда, јер је стратегиска резерва, због „северне опасности”, још држана код Уба и Лазаревца, на 2 – 3 дана марша од битачног фронта, па се ризиковало да закасни за битку. А то би се и десило да је командант V армије био активнији.