Наступање 13 корпуса
13 корпус пропустио је да 17 августа енергично нападне долином Јадра, и то због, претставке команданта 36 дивизије да трупама треба дати најнужнији одмор. Због тога је 36 дивизија само са предњим деловима посела напуштене српске положаје Мајдан и Пушкаревац у току пре подне 17 августа, а по подне, због одмора, није могла извршити корпусну заповест којом је било наређено да што пре наступа ка Завлаци у циљу олакшања 42 домобранској дивизији. И тако је само 16 пешадиски пук 36 дивизије показао активност својим иницијативним нападом на српски 3 пешадиски пук на Беглуку, што смо раније изнели.
11 брдска бригада, упућена са десног на лево крило 42 домобранске дивизије, стигла је по подне тек код Миоковца (4 км северно од Крупња).
42 домобранска дивизија наступала је од раног јутра од Крупња са обе стране пута за с. Завлаку, али се због изостанка 36 дивизије уздржала од напада. Пошто је протерала српске предње делове са Кулишта и Дреновог Остењака, образовала је фронт ка североистоку.
13 пешадиска бригада наступала је у источном правцу очекујући везу са 12 брдском бригадом од Љубовије. Око 16 часова наишла је јужно од Баштавског Брда на јужно крило Дринске дивизије I позива и морала је, и поред почетног успеха, да се због надмоћности српске артиљериске ватре повуче на Мрамор (к 575).
Одред генерал-мајора Иштвановића наступао је против северозападног крила српског Љубовиског одреда ка Рожњу – Кику (к 842).
12 брдска бригада наступала је пре подне од Љубовије у правцу југоисточног крила Љубовиског одреда, али се по заповести Поћорека повратила назад, са задатком да наступа преко Рогачице у позадину српских снага које су код Вишеграда стајале према 15 корпусу, те да том претњом привуче на себе један део тих снага.
Одбрана III српске армије
Дринска дивизија II позива у току ноћи 16/17 августа (до 2 часа 17 августа) повукла се на отсек Марјановића Вис – к 241- к 263 – Гробље (закључно), образујући десно крило III армије у оваквом распореду:
коњички ескадрон остао је напред, у долини Јадра, ради извиђања и одржавања везе са III српском армијом;
десни отсек – Марјановића Вис (2 батаљона 3 прекобројног пука, 5 брдска батерија, 1 чета пионира);
леви отсек – к 241- к 263 – Гробље (2 батаљона 3 прекобројног пука са митраљеским одељењем, 4, 5 и 6 пољска батерија, 1 чета пионира);
дивизиска резерва – 1 чета III позива позади Гробља;
Јадарски четнички одред посео је с. Завлаку.
Слабу тачку овог отсека претстављао је Марјановића Вис, купастог облика, нешто истакнут, са покривеним предтереном, притом необезбеђен од обиласка правцем преко планине Влашића.
У току целог дана 17 августа непријатељ се није показивао према Дринској дивизији II позива.
Дринска дивизија I позива повукла се у току ноћи 16/17 августа и посела отсек Гробље (искључно) – Баштавско Брдо (закључно), образујући лево крило III армије у оваквом распореду:
коњички ескадрон на Солдатовића Гајевима извиђа долину р. Ликодре и Богоштице у правцу Крупња;
десни отсек – од Гробља (искључно) до Церика (закључно): 3 батаљона 5 прекобројног пука I позива и 7, 8, 9 пољска батерија;
леви отсек – од Церика (искључно) до Баштавског Брда (закључно): 1 батаљон 6 пешадиског пука I позива, 1 пољска батерија; 1 брдска батерија; остаци Крупањског и Лешничког одреда;
дивизиска резерва – позади Церика: 1 батаљон 5 пешадиског пука I позива и 3 батаљона 6 пешадиског пука I позива.
У току целога дана 17 августа непријатељ се није појавио ни према фронту Дринске дивизије I позива.
Борбе на крајњем левом крилу III армије (Солдатовића Гајеви – к 372). – Према овом крилу наступала је 13 пешадиска бригада преко линије Стара Судница (у селу Ставе) – Остењак (западно од Солдатовића Гајева), испред које се повлачио Дрински дивизиски коњички ескадрон I позива. После подне (после 16 часова) непријатељ је са Остењака подишао на 200 м од к 372, али је интервенцијом 1 батаљона 6 пешадиског пука I позива из дивизиске резерве и јаким дејством артиљериске ватре био одбијен. Међутим, непријатељска колона са Солдатовића Гајева предузела је пред мрак јуриш на к 372, али је и она интервенцијом два батаљона из дивизиске резерве противнападом била одбачена назад, те је непријатељ у нереду отступао ка Солдатовића Гајевима.
Ноћ 17/18 августа прошла је на миру на целом фронту III српске армије;
Љубовиски одред је водио борбе 17 августа против десне побочнице 42 домобранске дивизије (одред генерала Иштвановића), и то на Алијином Грму, Дугом и на Сенокосу. Потиснут са Сенокоса, одред се прикупљао увече на Прослопу за упорну одбрану. Лево крило на Баурићу било је нападнуто од стране 12 брдске бригаде и отступило је у правцу Страже и Бобије.
Ситуација III српске армије 17 августа увече. Иако је овај дан прошао на миру, изузев борбе на к 372, командант III армије ценио је ситуацију своје армије као врло озбиљну, јер је из ухваћене диспозиције команданта V аустроугарске армије (од 16 августа) сазнао да у правцу левог крила његове армије наступају преко Пецке три непријатељске бригаде: 13, 11 и 12 бригада са одредом генерал-мајора Иштвановића. Осим тога, 42 домобранска дивизија требало је да наступа од Крупња ка Завлаци. У таквој ситуацији, командант III армије хтео је да се повуче на положај у рејону Осечине. Али како би тиме био компромитован цео план Врховне команде, она је наредила да III армија безусловно остане где је, упутивши јој (ка Пецкој) Моравску дивизију II позива.
Извештен о упућивању Моравске I позива из Ваљева у правцу Пецке, а ненападнут целога дана на осталом делу фронта, командант III армије одлучио је 17 августа увече да се на положајима код Завлаке држи до крајних могућности, тим пре што му је од Шапца стигао и 17 пешадиски пук I позива са брзометним дивизионом. У том циљу наредио је:
команданту Моравске дивизије II позива (преко телефона у 18.30 часова) да 18 августа стигне са дивизијом на линију Пецка – с. Остружањ, да нападне непријатеља и заштити леви бок и позадину III армије, а по могућству да непријатеља протера ка Крупњу;
команданту Љубовиског одреда (у 16.50 часова) да се држи по сваку цену, јер Моравска дивизија II позива креће исте ноћи ка линији Пецка – Остружањ, и са њом да ухвати везу;
команданту Дринске дивизије II позива да дивизију утврди и припреми за упорну одбрану, јер ситуација захтева да се III армија одржи на садашњим положајима, нарочито на десном крилу;
армиској резерви (17 пешадиски пук I позива и 3 пољске брзометне батерије) да се постави између Равнајског Гаја и Старе Суднице, на путу Завлака – Осечина.
Усиљени марш Моравске дивизије II позива
По наређењу Врховне команде Моравска дивизија II позива кренула је са Уба 16 августа у 22 часа и у подне 17 августа стигла је код Ваљева, прешавши 36 км. На интервенцију Врховне команде, дивизија је у 21 час наставила марш и 18 августа у 6 часова стигла на Отаве (20 км западно од Ваљева), где је, после два усиљена ноћна марша, требало да се одмори. Али командант III армије, у великој бризи за своје лево крило, тражио је да Моравска дивизија у две колоне похита ка Пецкој (још 12 км), у рејон Бељевина – Равачки Брег, тако да је продужила марш и ту почела стизати 18 августа у 11 часова.
Овим усиљеним маршем Моравска дивизија II позива стигла је од Уба до Пецке (68 км) за две ноћи и пола дана, и својом појавом у критичном тренутку спасла III српску армију, а тиме омогућила и даље извршавање плана Врховне команде за битку.
Поглед на операције у заплави Јадра 17 августа
По међусобном односу снага 13 корпуса, на једној, и III српске армије, на другој страни, 17 август требало је да буде најкритичнији дан за III армију. Тога дана требало је да она буде стегнута јаким клештима 13 корпуса, и то: с фронта и са десног бока (преко планине Влашића) нападом 36 дивизије, а с левОг крила и левог бока обухватним и обилазним нападом јаке крупањске маневарске групе (42 домобранска дивизија, 13 пешадиска и 11 брдска бригада).
III армија била је 17 августа још усамљена на завлачкој одбранбеној линији. Моравска дивизија II позива тек је била ститла у подне у Ваљево и заморена после пређених 36 км није могла одатле кренути пре мрака 17 августа, тако да се на њено пристизање ка угроженом левом боку III армије, у рејону Пецке, могло у најбољем случају рачунати тек 18 августа од подне.
Међутим, III армија не само што није била у кризи већ је, због неактивности 36 дивизије са фронта, могла лако одбити усамљени напад 13 пешадиске бригаде на крајњем левом крилу (Солдатовића Гајеви – к 372). Према томе, она је неактивношћу непријатеља добила време за организацију своје нове одбранбене линије и за очекивање појачања.
Док се уздржавање крупањске маневарске групе (42 дивизије, 11 и 13 бригаде) од ноћне акције 16/17 августа још може разумети (тешкоће терена, замор трупа, ненавикнутост на ноћне акције), њена неактивност по дану, 17 августа и неактивност 36 дивизије (изузев њеног 16 пешадиског пука) тога дана не могу се ничим правдати. Разлози као што су: уређење позадине 42 домобранске дивизије, рокирање 11 брдске бригаде на лево крило 42 дивизије и рокирање 13 пешадиске бригаде из рејона Крупња у рејон Пецке и одмор 36 дивизије могли би се примити у рововској војни, при стабилизацији фронта, где време и „ловљење момента” не играју улогу. Али таквим разлозима апсолутно нема места у маневарским операцијама, као што је била Церска, где сваки изгубљени дан и свака пропуштена прилика значе корак ближе поразу.
Седамнаести август спасао је, дакле, III српску армију сигурног пораза и припремио јој услове за даље вршење корисне улоге ослонца нападног маневра II српске армије у рејону Текериша. За V армију је тај дан значио пропуштање и последње шансе да ток битке преокрене у своју корист.