име: Петар
презиме: Мишић
име оца: С.
место: Рајац
општина: Неготин
година рођења: 1863.
година смрти: 1921.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Петар С. Мишић био је ђенерал и командант Дунавске дивизијске области у Београду.
Рођен је у селу Рајцу у Неготинској крајини 1863. године а умро је у Бечу 1921. године и сахрањен је на Београдском Новом гробљу у парцели 6. гробница 94.
Основну школу Петар је учио у свом родном Рајцу а Гимназију у Кладову и Београду. Пошто је у седмом разреду гимназије дошао у сукоб са професором француског језика ступио је у војну академију и завршио је као први у рангу петнаесте класе, кад је постао инжењерски потпоручник.
Као питомац Краљевине Србије отишао је на војне студије у Петроград на Николајевску ђенералштабну академију коју је завршио 1888. године. Студије је завршио са одличним успехом. У самој академији бранио је углед своје отаџбине и свога краља без обзира на његове личне негативне особине, што је уосталом била наша трагедија. Он је то морао чинити због напада разузданих царских рођака и размажене богаташке деце.
Када се вратио у земљу Мишић је постао професор Војне академије, ту предаје тактику и стратегију и у таблицама издаје многа своја предавања. Одбио је да полаже наш ђенералштабни курс будући да је завршио трогодишње ђенералшгабне студије у Русији. Због тога је пребачен у пешадију. Постаје уредник часописа „Ратник“ у коме објављује многе своје радове војног карактера. Међутим, када је дошло време да се петнаеста класа војне академије унапреди у чин п.пуковника Петар је изостављен. Због тога је протестовао код војног министра и није крио своје незадовољство и код својих другова и у грађанству, па је често говорио да има хлеба и ван војске. У то време често су хапшени офинири због неуспелих атентата на краља Александра М. Обреновића и краљицу Драгу која је у народу била омражена. Протестујући због чина једног дана се нашао на свој захтев у аудијенцији код краља. При уласку краљ га је ословио са речима добар дан господине п. пуковниче. Сутрадан је објављен указ о унапређењу Петра Мишића.
Мишић је учествовао у завери противу Краља и у ноћи 29/30 маја 1903. године са шестим пуком опколио је и изоловао двор у коме су се налазили краљ и краљица. Одмах по извршеном атентату, са балкона, на Старом двору проглашава окупљеном народу око двора да ће нови краљ Србије бити Петар Први Карађорђевић. Овим чином замењен је аутократски режим демократском владавином Петра Првог, који је био француски ђак и напајао се демократским идејама француске буржоаске револуције.
Као један од завереника Петар Мишић је 1906. године по захтеву Енглеске са осталим завереницима пензионисан са чином потпуковника. Одбио је унапређење које су неки затвореници тражили. У периоду од 1908. до 1912. године био је посланик у скупштини Краљевине Србије за Неготински округ. У скупштину је ушао као носилац листе. Скупштински период бурно је провео, нарочито када се појавила топовска афера Рајић – Влајић. И тада је изабран за председника комисије која ће испитати ту аферу. Чувене су биле из тога доба његове филипике противу главних криваца и њихових саучесника. Све се то може видети у стенографским белешкама бивше Народне скупштине Краљевине Србије. Падали су министри а и двор је био апострофиран. Његови жучни говори уродили су плодом. Она је изазвала преправку и донекле измену свег нашег наоружања и муниције, што нам је знатно помогло да остваримо наше нанионалне идеале у балканским ратовима а и у првој години првог светског рата.
Када је избио рат 1914. године Мишић је активан и унапређен у чин пуковника. У почетку рата командовао је Рогатичким одредом који је био придодат Ужичкој војспи ђенерала Вукмана Арачића. Са овим одредом учествовао је у борбама на Мачковом камену. Од априла до маја 1915. године Петар је образовао Охридски одред и са својим трупама преко Струге, Ћафе, Елбасана и Тиране стигао је у Драч. Тако је стврио Србији излаз на море у најтежим данима за Србију. У Драчу је штитио Есад Пашу од његових побуњеника и његових политичких противника.
С јесени 1915. Мишић је био командант Кривопаланачког одреда који је ускоро укинут. На Солунском фронту у прво време додељен му је положај команданта Моравске дивизије. При пробоју Солунског фронта 1918. године командовао је Шумадијском дивизијом. Познат је успех ове дивизије у саставу Друге армије код пробоја солунског фронта.
Командант друге српске армије војвода Степа Степановић у својој наредби број 67. од 3/18 септембра 1918. године упућеној тој армији између осталога рекао је: „Али Шумадијска дивизија… запојена јуначким духом и вођена мудро и вешто … Овим делом Шумадијска дивизија претворила је свој споредни задатак у главни и тиме стекла славу, каква се ређе налази у историји ратне вештине“. Кажу да је Хидербург, чувши за пробој Солунског фронта, рекао цару Виљему да је узалудно даље проливати намачку крв.
По повратку у отаџбину 1918. године Петар Мишић је у Чачку унапређен у чин дивизијског ђенерала.
За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу Мишић је одликован Карађорђевом звездом са мачевима трећег и четвртог реда, румунском Круном другог реда, Легијом части трећег реда, Легијом части четвртог реда, Румунском круном трећег реда, орденом Свете Ане, Грчким крстом трећег реда, Белим орлом са мачевима, трећег реда, енглеском звездом петог реда и многим другим одличјима и свим ратним споменицама.
Пошто ђенерал Петар Мишић није ушао у најновију Војну енциклопедију, његов син Душан П. Мишић бивши судија сматрао је да је он изостављен због тога што је био председник нижег војног суда у Солуну који је судио Апису и друговима, па је потребно нешто рећи и о томе суђењу.
Веће је било састављено од судија од каријере војносудских официра и председавајућег пешадијског пуковника Петра С. Мишића. Правници, који су имали у рукама акт Солунског процеса говорили су да је Мишић са вештином судије од каријере водио тај процес објективно и демократски. Суђено је по поднетим доказима, уколико пред судом нису били оборени ти докази. Као убеђени противник војне диктатуре Мишић је први демократског монарха Петра Првог изгласао за краља Србије па није могао да се сложи са радом Црне руке. Изгледа да му се у грех ставља то што се примио суђења и што је донета онаква првостепена пресуда. Његова лична, политичка и демократска оријентанија диктирале су му да се прихвати овог судског посла. Што се тиче пресуде – она није његова већ у најмању руку већине судског већа. Та пресуда није представљала завршну фазу суђења већ је подлезала жалбама осуђених лица и државног војног тужиоиа. Тако, жалбе осуђених лица, упућене Вишем војном суду за официре успеле су се четири петине у односу на капиталну казну. Ни са овом пресудом није био крај суђења у ширем смислу. Постојало је још једно правно средство као правни лек – помиловање. Нажалост, оно је изостало. Другим речима, да је воља највишег органа у ондашњој Србији била противу пресуде Вишег војног суда за официре, уколико се тиче смртне казне, она три несрећника не би била погубљена.
Пресуда Нижег војног суда за официре остала би и остала је у правном смислу утолико пре без трага и гласа говорећи о смртној казни. Дакле она три официра изгубила су живот по жељи највишег органа у Србији, а не по пресуди Нижег војног суда за официре 1918. године.
