име: Радоје
презиме: Марковић
име оца:
место: Сремчица
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Деведесстих година прошлог века у Сремчици је рођен земљорадник, ратник и витез Радоје Марковић.
У доба Радојевог рођења београдско село Сремчица је имало нешто преко стотинак кућа и можда непуну хиљаду становника. Када се од фабрике „Иво Лола Рибар“ у Железнику пође према Ибарској магистрали и Барајеву на 473 метра надморске висине налази се на преко седам километара дужине београдско село Сремчица, са свих страна окружено Липовачком шумом. Пред последњи рат насеље је имало преко две хиљаде становника, а данас у овом насељу живи око 40 хиљада становника, досељених из свих крајева Југославије. Сопственим средствима грађани су изградили куће, водоводну и електричну мрежу, саобраћајнице, савремену пошту, школу, дом здравља и другеобјекте. Сада су грађани завели десетогодишњи самодопринос за изградњу канализационе мреже и дома културе. Када се ови објекти изграде, тада ће стварно ово насеље бити „Београдска лепотица“, како су Сремчицу звали београдски урбанисти приликом израде Детаљног урбанистичког плана.
Када је Радоје отишао у рат 1912. године, Сремљани су махом позвани у Седми пук Дунавске дивизије. Део тог пука на Младом Нагоричану повео је командант потпуковник Александар Глишић у помоћ војводи Вуку. Да ли је са тим одредом био и Радоје Марковић о томе нема поузданих података.
После такозваног Турског рата 1912/13 године, после кратког предаха Радоје је учествовао у рату противу Бугара 1913. године.
Пре првог светског рата Радоје се оженио и у том браку рођена је кћи Милојка. Оставио је Радоје своју супругу и своју мезимицу Милојку и по трећи пут у непуне две године ступио у трећи рат. Учествовао је у одбрамбеним борбама, у две противуофанзиве и преко Албаније и Крфа стигао на Солунски фронт.
На Солунском фронту Радоје је погинуо. Његова кћи Милојка не зна ни које је године херојски пао, јер је за подвиг на том фронту стекао највиши орден за храброст и пожртвовање на бојном пољу војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима. Неко од његових преживелих другова донео је његову фотографију са Солуна, његова одличја и неке друге ситнице. Фотографију је неки уметник увеличао и дуго година је стајала на зиду. Када се Милојка удала, пошто се њена мајка преудала у кућу Ранковића донела је ту фотографију. За ову књигу је преснимљена и на тим снимцима су видљиви трагови готово седам деценија стајања на зиду Милојкине собе.
Милојка рече да је одличја својега оца дала некоме од родбине и никада јој нису враћена. Она је због тога ожалошћена, јер је намеравала да их остави својој деци, сину и кћери, да чувају успомену на деду витеза Радоја Марковића.
Иако је својевремено Милојка била малолетна, никада није користила никакве бенефиције по основу ордена свога оца. Сада је већ у годинама и рве се са реуматизмом и другим болештинама. Већ није способна да привређује, нема никаквих примања, али се још увек ни на шта не жали.
Радоје је трећи витез ордена Карађорђеве звезде са мачевима из Сремчице. Раније су обрађени Петар Никшић и Петар Николић. Николић и Марковић су погинули на солунском фронту, а вратио се само Петар Никшић. Хроника насеља Сремчице нема посебно поглавље о витезовима овога места, чак ни поменута њихова имена.
На Зејтинлику је уписано име витеза Радоја Марковића и то је за сада једина сведоџба да његове кости почивају у туђој земљи, које је тамо оставио борећи се за ослобођење отаџбине. Како се Радојева супруга преудала а Милојка одрасла и удала се, нико се није користио бенефицијама по основу ордена, да није било Славе Илића, познатог политиколога и друштвеног радника, име овог витеза покрила би тама за сва времена. Срећом то је избегнуто у последњем моменту, Славином заслугом.“
