Циљ друге офанзиве Балканске војске био је да се главне снаге српске војске на доњој и средњој Дрини обухвате и потуку, али јој то у даноноћним борбама од 8. до 15. септембра није успело. Преласком српске I армије у Срем био је ометен аустроугарски Комбиновани корпус да форсира Саву код Шапца и Јарка у циљу обухватања десног крила српских главних снага, а аустроугарска 5. армија, због недовољне снаге и непотпуних припрема, није успела да пређе преко Саве и доње Дрине и потуче српску II армију. Међутим, аустро-угарска 6. армија је успела да пређе средњу Дрину, потисне слабо лево крило српске III армије и заузме главни гребен Гучева, Борање, Јагодње и Соколске планине. Кад је пошла да обухвати лево крило српске III армије, код Крупња и Пецке, српска Врховна команда је довела ту толика појачања да је приморала 6. армију да пређе у одбрану.
Предвиђајући офанзиву крилних група своје војске, СВК је очекивала да ће оне не само ангажовати непријатеља који се буде налазио на правцима њихових дејстава, да не би био упућен у Галицију на руски фронт, већ да ће привезати за себе и јаче делове Балканске војске са средње и доње Дрине и тиме створити повољне услове за предузимање опште офанзиве. Оваква се очекивања нису обистинила.
Офанзива Ужичке и Санџачке војске извођена је у току целог овог периода тако млитаво да нису на себе привукле ни једну јединицу непријатеља са доње и средње Дрине. Оне нису успеле да прикују за свој фронт чак ни оне аустроугарске јединице које су се налазиле на Горњој Дрини у почетку офанзиве, већ су дозволиле да их командант Балканске војске највећим делом пребаци на средњу Дрину и тиме толико ојача 6. армију, да је могла са успехом да пређе Дрину и овлада главним гребеном између Дрине и Јадра и угрози леви бок и позадину главних српских снага.
Слабост левог крила српских главних снага дошла је као последица необавештености СВК да се 16. корпус померио од Вишеграда ка Сребрници, па је за одбрану одсека код ушћа Дрињаче и Љубовије одредила слабе снаге. Према осам дивизија Балканске војске које су се спремале за офанзиву против Србије, одређено је шест српских дивизија, док је за делимичне офанзиве у Срем и југоисточну Босну одређено пет, као и Коњичка дивизија. У стратегијску резерву није одређено готово ништа. Ова незгода могла се отклонити само тако да су Ужичка и Санџачка војска своју офанзиву извеле снажно и брзо, па и по цену жртвовања, како би привукле на себе што већи део Балканске војске и тако олакшале операције главних српских снага.
Ни офанзива српске I армије у Срему, иако је успешно почела, није могла да постигне циљ. Врховна команда, пошто није имала стратегијску резерву с којом би отклонила опасност код Крупња, била је приморана да обустави обе делимичне офанзиве; да I армију врати на десну обалу Саве и потом упути на Дрину, а од Ужичке војске да одузме трећину снага и пошаље је у помоћ III армији, чиме је успела да заустави офанзиву Балканске војске код Крупња.
И командант Балканске војске убрзо је остао без стратегијске резерве, па је као и Срби извлачио поједине делове трупа и с њима покушавао да нешто уради; 15. и 16. корпус су нападали без обзира на губитке и толико се исцрпли, да су команданти корпуса донели одлуку да пређу у одбрану коју је командант АБВ накнадно и усвојио. Ово је показало да ни Балканска војска није имала довољно снаге за другу офанзиву. Али, иако њоме није постигла жељени циљ, ипак је од ње имала користи: овладала је јаким теренским ослонцем и Зворничким мостобраном, на којем је 6. армија могла дочекати удар српских ојачаних снага, а ако би успела да такав удар одбије или задржи, пружала јој се могућност да гребен Гучево – Борања – Јагодња – Соколска планина искористи као ослонац за продужање започете офанзиве. Овим успехом 6. армије, АБВ је приморала СВК да обустави делимичну офанзиву у Срему и код Вишеграда и врати I армију и трећину Ужичке војске на западни део фронта. Услед тога Ужичка војска није имала потребну снагу да изврши касније важан задатак.
Балканска војска, да би постигла сигуран успех, требало је да припреми за офанзиву знатно надмоћнију снагу од српске војске, нарочито Комбиновани корпус и 5. армију, и да изврши потпуније припреме за њихов прелазак преко Саве и Дрине.
Да би избегла непредвиђене догађаје који би могли да јој омету планове, српска Врховна команда требало је да створи стратегијску резерву (од оперативних јединица, дивизија) и да је постави тако да може што пре стићи на један од ових праваца који су се нудили непријатељу: кроз Мачву и Посавину, долином Јадра и преко Прослопа (к. 688) и Пецке. Пошто се није знало где ће Балканска војска најјаче ударити, требало је стратегијску резерву поставити на средокраћи, код Текериша, па је упутити где буде потребно. У овом случају се показало да је најосетљивији правац био онај преко Пецке којим је Балканска војска упутила своју најјачу снагу, а тамо су биле слабе снаге српске III армије. Да је стратегијска резерва била код Текериша, питање је да ли би нападач успео да заузме Зворнички мостобран.
Menu