Командант I армије наредио је у ноћи 11/12. септембра да се Дунавска I врати на десну обалу Саве, користећи оба моста, и да из Дебрца преко Близањских висова одмах крене у Ваљево. Фронт који је она дотле држала предат је Коњичкој дивизији. Њој је придат и 7. пук II (из армијске резерве) са хаубичком батеријом да јој послужи као ослонац.
Шумадијска дивизија I и Коњичка дивизија имале су да буду спремне да се постепено повлаче, и то: Шумадијска I на део мостобрана Обреж – Подгоричка ада, а Коњичка на део мостобрана Ашања – Купиново, не упуштајући се ни у какву озбиљнију борбу до мостобрана.
Коњичким пуковима ових дивизија је наређено да сс врате у састав својих дивизија, а ескадрону Дринске II да остане у саставу Коњичке дивизије.
Штабу армије такође је наређено да се у току ноћи врати у Дебрц.
У Срему је, дакле, остала и Шумадијска I према којој је непријатељ имао 29. пешадијску дивизију, 104. ландштурмску бригаду и колону пуковника Пфлуга. Дунавска I повукла се неопажено ноћу 11/12. септембра. Мало теже се извукао Дечки одред са крајњег левог крила према Голубинцима. Јединице ове дивизије стигле су 12. септембра на преноћиште: 8. пук у Дебрц, IV прекобројни у Скелу, 9. пук у Ново Село, 18. пук у Скелу, коњички пук код моста у Скели на левој обали Саве, артиљеријски пук прикупио се увече код Дебрца, штаб дивизије у Скели. Пукови су прешли овог дана просечно по 40-45 км.
Бој код Попинаца
Због накнадног наређења Врховне команде да се и Шумадијска I повуче ближе мостобрану, командант I армије јој је наредио да се повуче тек пошто се повуку дивизијске коморе и Дунавска I, а у састав Шумадијске I да уђе и 7. пук II са придатом хаубичком батеријом; коњички пук Шумадијске I да уђе у састав Коњичке дивизије.
Шумадијска I одмах је потом прешла у одбрану. Команданту аустроугарског Комбинованог корпуса пало је у очи да српски напад јењава на целом фронту српске I армије. Десна колона Шумадијске дивизије I посела је за одбрану Попинце, Пећинце и Сибач. Дивизијска резерва (19. пук и 5. и 6. батерија) налазила се поред друма, кад Татића вртлока.
Одлучивши се за напад на целом фронту, непријатељ је брзо прикупљао снаге и до 12 часова довезао 6 возова војника из Руме и искрцао их на железничкој станици Путинци. Одмах се развио за напад, јачим снагама на Попинце, а слабијим на Сибач.
Попинце је напала 57. бригада са четири батерије и то: 42. пук с фронта, а 92. пук је делом снага вршио обухват са истока. На Сибач је упућен 2. батаљон 94. пука са батеријом. Око 13.30 часова сукобиле су се патроле северно од Попинаца. У 14 часова непријатељ је отпочео снажан напад преко откривене утрине која се благо спуштала од Попинаца ка каналу Јарчини. С обзиром на јачину непријатеља који је напао Попинце, одмах је послато појачање (3. чета 3. батаљона и вод 1. батерије) из десне колоне. Обасут јаком ватром (тукле су га обе батерије из с. Пећинаца) непријатељ је око 15 часова био приморан да се на 600 м испред Попинаца заустави, али се није утврђивао.
У исто време командант Шумадијске I добио је податке да се Дунавска-1 већ повукла. Да би избегао одступање по дану, одлучио је да се на заузетом положају одржи до мрака, па је у 13.30 часова упутио ка Сибачу и Попинцима појачање из дивизијске резерве са Татића вртлока. Али је непријатељ у 16 часова, пре него што су појачања стигла, продужио напад на Попинце и трпећи велике губитке допро на 300 м испред села, где је заустављен ватром браниоца. Њему, међутим, у 16.30 часова стиже у помоћ 1. батаљон 74. пука из Голубинаца. Пошто је српским снагама код Попинаца нестало муниције, командант 2. батаљона 11. пука био је спреман на одступање, али му је командант десне колоне наредио да прихвати јуриш непријатеља и Попинце брани до последњег човека.
У 16.45 часова стигли су из дивизијске резерве 1. батаљон 19. пука и 5. батерија и са источног краја Попинаца у 17 часова изненадили непријатеља који је изложио свој бок. „Одједаред – пише командант 57. бригаде – као по команди осу се непријатељска ватра. Источно од села ступиле су у борбу непријатељске резерве. Ово је имало последицу да се прво повукло лево крило 4. батаљона 92. пука, а онда 1. батаљон” (74. пука).
После овога непријатељ се нагло повукао у Путинце. Овај неуспех он је окарактерисао као „најогорченију борбу у целом рату у којој су за кратко време 92. пук (без 2. батаљона) и 1. батаљон 74. пука изгубили 32 официра и 1.200 војника”. Губици Шумадијске I били су: код 11. пука 203, већином из 2. батаљона, код 1. батаљона 19. пука 1 погинуо и 9 рањено.
Чета у Сибачу, изненада нападпута у 10 часова од надмоћнијег непријатеља, напустила је село, Командант 11. пука одмах јој је послао две чете и вод митраљеза који су успели да зауставе непријатеља. Појачање из дивизијске резерве (2. батаљон 19. пука и 6. батерија) напало је у 17 часова непријатеља у Сибачу. Пошто је артиљеријском ватром село запаљено пешадија је заузела његову јужну ивицу, а непријатељ, претрпевши губитке од 9 погинулих и 140 рањених, одступио је у Добринце.
У борбама код Попинаца и Сибача непријатељ је био тако потучен да се после повлачења српских јединица није усудио да уђе у Попинце све до 13. септембра у 11 часова. Била је то у неку руку освета 57. бригади за ударце које је нанела Тимочкој дивизији I на Чеврнтији. Нарочито велике губитке (14 официра, 2 подофицира и 499 војника) имао је 4. батаљон 92. пука који је иначе на Чеврнтији баш и продро до моста и изазвао слом код Тимочке дивизије.
Кад је наступила ноћ Шумадијска дивизија I је у 20 часова отпочела повлачење ка линији мостобрана. У заштитници је остао 3. коњички пук и у зору 13. септембра дивизија је стигла не узнемиравана на линију Марића салаш – Ротулића салаш – Грабовци – Сава, као шири мостобран.
Док се Дунавска I повукла ноћу 11/12. септембра неопажено и највећом брзином, то се није десило са Шумадијском I. Она је морала својим десним крилом и дивизијском резервом да нападне и одбаци 57. бригаду ка Петровцима и Добринцима, па тек онда под заклоном мрака и кише да почне повлачење ноћу 12/13. септембра које је потпуно успело.
Да би се заштитио главни правац повлачења Дунавске I и десни бок Шумадијске I, командант Коњичке дивизије одлучио је да поседне положај Војка – к. 84. Десни одсек протезао се од Нових Бановаца преко Нове Пазове до Војке (искључено), а леви је обухватао Војку и к. 84, наслањајући се лево на Шумадијску I. Дивизијска резерва била је код Шимановаца.
Непријатељ је почео да наступа од Старе Пазове ка Војки у 9.40, а у 10.40 часова добијена је заповест команданта I армије о повлачењу Шумадијске I ближе мостобрану, под заштитом Коњичке дивизије. У таквој ситуацији је командант Коњичке дивизије одлучио да по сваку цену задржи непријатеља до мрака, а тада да изврши нов распоред дивизије којим би заштитио цео фронт I армије од Нових Бановаца до Хртковаца. Што се тиче повлачења Коњичке дивизије, командант је рачунао да кад обезбеди потребно време за несметано повлачење Дунавске I и Шумадијске I, смелошћу и брзином успеће да повуче и Коњичку дивизију.
За време боја код Попинаца који се одвијао на одсеку Шумадијске I била је нападнута и Војка, деснокрилна отпорна тачка левог одсека Коњичке дивизије. Непријатељ је Бојку тукао прво јаком артиљеријском ватром, а у 17 часова ово место је напала 58. бригада са једном пољском и две хаубичке батерије. Батаљон 7. пука који је бранио Војку морао се повући ка Крљешевцима. Кад је ту стигао појачан је са две чете из дивизијске резерве које су носеле за одбрану северну ивицу Шимановаца. Одмах после повлачења посаде Војке, повукле су се све јединице левог одсека. Непријатељ је нападао споро, трпећи губитке од пешадијске и артиљеријске ватре, а око 19.30 часова борба се сасвим стишала. Крњешевци и Шимановци су одржани, а пробој је спречен, омогућено је мирно повлачење Дунавске, а у току ноћи 12/13. септембра и Шумадијске дивизије. У 20.30 часова штаб Коњичке дивизије прешао је из Шимановаца у Деч.
12. септембра увече комбинована аустроугарска 7. дивизија, ојачана 58. бригадом, једном пољском и са две хаубичке батерије, заузела је Нове Бановце, Нову Пазову, Бојку и к. 84. Српска Коњичка дивизија држала је: 1. и 2. пуком и 1. коњичком батеријом линију Батајница – Угриновци; 4. коњичким пуком 2. коњичком батеријом и четом пешадије линију Крњешевци – Контића салаш; Шумадијским коњичким пуком и ескадроном Дринске дивизије II село Прахово; 3. пуком рејон Хртковци – Јарак.
Одбрана Београда је са деловима пребачепим преко Дунава заузела Овчанску аду, села Овчу и Стару Борчу и упутила одељење за извиђање ка Панчеву, али су противдејством непријатеља сви приморани да се врате на десну обалу Дунава.
Делови пребачени преко Саве код Земуна држали су ову варош. Уређен је прелаз за пешадију преко оштећеног железничког моста на Сави. Летећи мостови (трајекти) су превозили артиљерију, коњицу и возила западно од железничког моста. Пред мрак је непријатељ потиснуо дивизион коњице ка Батајници.
У 9. часова 13. септембра, док се аустроугарски Комбиновани корпус одмарао да би се опоравио од пораза који је 57. бригада претрпела код Попинаца, СВК је издала команданту I армије наређење да Шумадијску I и Коњичку дивизију повуче из Срема у Владимирце, а понтонски мост код Новог Села и Скеле да дигне и упути у Коцељево. Потом је стигло и наређење да се убрза пребацивање на десну обалу Шумадијске I и Коњичке дивизије, да се оне упуте ка Шапцу где ће ући у састав II армије, да се армијска артиљерија упути за Дунавском I, а штаб армије са осталим армијским деловима да дође у Ваљево где ће командант добити наређење за даљи рад; да у Обреновцу остану: 7. пук II, два батаљона 5. пука III, 2. пољска батерија, ескадрон коњице из Дринске II и позицијска батерија, са задатком да и даље штите гранични фронт на Сави од Ушћа до Колубаре. Овај (Обреновачки) одред стајаће непосредно под Врховном командом.
Командант I армије наредио је у 12.15 часова 13. септембра да се и остатак армије пребаци на десну обалу Саве, а да се понтонски мостови превуку у Коцељево. Повлачење Шумадијске I преко Саве извршено је у реду, под заклоном заштитница.
Ноћу 12/13. септембра била је само Коњичка дивизија у додиру са непријатељем, па је њен командант наредио 13. септембра у 5.15 часова команданту заштитнице бр. 2 (1. и 4. коњички пук и 1. коњичка батерија на правцу Голубинци – Шимановци – Деч – Ашања ојачана четом пешадије и ескадроном коњице) да заштити правац Прхово – Карловчић – Ашања; заштитница бр. 1 (2. коњички пук и вод коњичке батерије) штитила је правце Н. Пазова – Батајница – Добановци и Н. Пазова – Угриновци – Добановци – Прогар. На правцу Пећинци – Суботиште – Обреж у чијем је захвату био и правац Буђановци – Суботиште, дејствовала је заштитница бр. 3 (Шумадијски коњички пук I, ескадрон Дринске дивизијске коњице II и вод 2. коњичке батерије); 3. коњички пук био је у заштитници бр. 4 и затварао правац Хртковци – Никинци – Платичево – Грабовци – Витојевци – Обреж.
Непријатељ је покушавао да пробије застор Коњичке дивизије само коњичким ескадронима и одељењима да би извиђао, али је свуда одбијен.
У 10 часова 13. септембра главнине свих заштитница повукле су се на линију Добановци – Деч – Карловчић – Платичево и ту се задржале, спречавајући сваки покушај непријатеља да се пробије. Главнина Коњичке дивизије повукла се ка мостобрану до 13 часова. Тада је стигло наређење команданта I армије да се Коњичка дивизија постепено повлачи ка мостовима и пребаци на десну обалу Саве, а затим да дође на простор Црвена механа, Трбушац, Придворица.
Рад Коњичке дивизије у завршној фази операције у Срему изванредан је пример смишљеног и брзог реаговања против насртљивог непријатеља каквим се показала аустроугарска 29. пешадијска дивизија. Постепеним покретима дивизија се прикупила јужно од мостобрана, а затим се до 17 часова 13. септембра повукла ка мостовима. Преко Саве код Скеле прешли су сви коњички пукови и артиљерија, сем 3. коњичког пука који је прешао код Новог Села. Пребацивање је завршено до 20 часова у потпуном реду и без узнемиравања од непријатеља.
Мостобран је, 13. септембра, штитио 7. пук II (иначе под командом Шумадијске I) који је посео за одбрану део мостобрана од Прогара до Ашање. У 17.30 часова наређено му је да заштитницу пука повуче на линију Скела – Купиново и ту да остане док не добије извештај да су сви делови Коњичке дивизије пребачени преко Саве. Заштитници 12. пука која је стигла на северни отвор Купинског кута наређено је да се повуче на десну обалу Саве преко моста код Скеле.
Врховна команда наредила је 13. септембра по подне команданту Одбране Београда да све јединице које се налазе у Срему повуче ка Земуну, а најмање један батаљон са нешто артиљерије да упути на Бежанију са задатком да извиђа према северозападу, како не би био пресечен повратак трупа у Београд; да се подигнути мостови припреме за брзо уклањање чим се то нареди.
Дунавска I наставила је 13. септембра покрет у две колоне: десном Од Дебрца преко Гомиле, Великог Бошњака ка Каменици (шабачкој), а левом преко Скеле, Памбуковице ка Голој Глави. Маршевски циљ је био Каменица (шабачка) – с. Гола Глава.
7. пук II, као заштита мостобрана, прешао је преко моста код Скеле 14. септембра до 2 часа, његов 2. батаљон у 4 часа, а заштитна чета овог батаљона у 6 часова и то на понтонима јер је мост већ био дигнут. Борбе није било. Према извештајима последњих патрола 7. пука II, непријатељ није стигао још ни до Деча. Чим је 7. пук II прешао на десну обалу Саве, Обреновачки одред је приступио заузимању распореда за заштиту граничног фронта на Сави од Колубаре до Ушћа.
Повлачење I армије из Срема извршено је врло успешно, захваљујући томе што су Коњичка и Шумадијска дивизија I (12. септембра) сломиле налет аустроугарског Комбинованог корпуса код Војке, к. 84, Попинаца и Сибача и приморале га да 13. септембра изгуби у прикупљању јединица. Тиме је I армија добила цео 13. септембар за неузнемиравано повлачење.
Српски народ у Срему одушевљено је поздравио долазак српских трупа и зато је по њиховом одласку био изложен тешким репресалијама аустроугарских власти. Млади људи су прешли у Србију где су се доцније прославили као добровољци у српској војсци.
Командант Комбинованог корпуса наредио је 14. септембра 104. ландштурмској бригади и колони пуковника Пфлуга (28. ландверски пук, две батерије и један ескадрон из 5. армије) да гоне Србе преко Пећинаца; 12. ландштурмски пук их је гонио од Буђановаца ка Кленку. До мрака су стигли до Ашање, али су Срби већ били испразнили Срем и скинули понтонске мостове. Због ниског водостаја монитори нису могли доћи из Раче до Новог Села и Скеле да поруше понтонске мостове те су се вратили у Земун.
Српска Врховна команда наредила је 14. септембра да Шумадијска I одмаршује у Велики Бошњак, а Обреновачки одред да са два батаљона 5. пука III осигура гранични фронт од ушћа Колубаре па закључно са Мишаром, где да ухвати везу са 6. пуком III који осигурава границу даље уз Саву ка Шапцу.