Од 26. септембра главне снаге српске и аустроугарске Балканске војске биле су у блиском додиру на Сави; у доњем и средњем току Дрине. Обе стране утврђивале су се на положајима на којима су се затекле 25. септембра, старајући се не само да одрже по сваку цену своје положаје већ да их по могућству и побољшају заузимањем погоднијих одсека. Дејствовале су једна против друге пушкама, митраљезима и артиљеријом из ровова, као и краћим ноћним и дневним препадима, па чак и већим нападима да би једна другу што више ослабиле и створиле повољније услове за решавање ове дуготрајне и крваве битке у своју корист. На овај начин настала је такозвана рововска војна која је трајала до 24. октобра. Она је дошла као последица исцрпености људи и истрошености ратних средстава обеју страна, а одвијала се:
Код I армије
26. септембра – углавном извиђање непријатељског положаја Дуга њива – Кошутња стопа – Мачков камен, а сутрадан је под команду ове армије стављена и Моравска II, с тим што је остала на свом положају: Орлујак – Биљевине – Велики вис, а са једним батаљоном према Ципу. Овој дивизији је придат и 9. кадровски пук који је СВК упутила из Ваљева. Пук је претходно намењен као појачање Дунавске I.
Док је 28. септембар код ове армије прошао без промена, 29. септембра је откривено довођење ландштурмских јединица на место јединица заједничке војске које су се, наводно, припремале за упућивање према српској Ужичкој војсци. Предузете су биле мере да се ово провери, али командант армије није могао бити сигуран у тачност података ни 1. октобра када је о томе известио Врховну команду. Извиђачка делатност јединица армије била је врло жива. Прикупљени су подаци о непријатељу. При томе је био иитересантан податак Љубовиђског одреда (30. септембра) да су Срби са линије непријатељских положаја на одсеку с. Дубравице – с. Витковићи – с. Слапашница исељени у унутрашњост Босне.
Врховна команда је упутила за 1 армију, поред 9. кадровског пука, још и 232 наоружана обвезника-коњаника I позива без коња за попуну губитака Дунавске I, а затим и Руднички четнички одред мајора Танкосића који је до 1. октобра био под III армијом. С обзиром на то да се оскудевало у кадру (чете су водили неискусни потпоручници и наредници), командант армије је предложио Врховној команди да се људство 9. кадровског пука распореди по свим пуковима Моравске II, што ова није усвојила.
После активне извиђачке делатности (поред осталог су на леву обалу Дрине – ка селима Слапашница, Полом, Оправдић упућене и 4 официрске потроле), командант армије је 4. октобра предложио СВК да се из Дунавске I тајно, ноћу извуку 1 – 2 пука пешадије ојачане брдском артиљеријом и преко понтонског моста код Љубовије пребаце на леву обалу Дрине ради садејства са Ужичком војском. Овај предлог генерала Петра Бојовића био је потенциран немогућношћу да предузме офанзиву из рововске војне, како због надвишавајућег земљишта непријатељских положаја које је уз то било јако испресецано и покривено шумом, тако и због преморености трупа армије и изнурености стоке за коју је предлагао да се са фронта повуче у ближу позадину ради исхране. Међутим, СВК није прихватила предлоге команданта I армије, а за офанзиву је наредила да се не предузима док се за то не укажу повољније прилике.
5. октобра непријатељ је снагама једног батаљона протерао делове Љубовиђског одреда са леве обале Дрине на десну, после чега је одред, ојачан Рудничким четничким одредом (који је бројао 130 пушака), посео за одбрану леву обалу Дрине од ушћа р. Узовнице до ушћа Јеловачке реке.
Код II армије
У борбама од 25. и 26. септембра армија је имала само код Моравске I 39 погинулих и 197 рањених. Непријатељ је дејствовао углавном артиљеријом којој се због оскудице у муницији није могло успешно парирати. Притисак непријатеља на Моравску I није престајао ни 27. септембра, али су Парашнички и Северни одред одбили све нападе. Код Тимочке I и Шумадијске I непријатељ је само отварао јаку ватру и насилно извиђао.
СВК је, 28. септембра, упутила команданту II армије сугестије да од Тимочке II и дела Моравске I образује групу за напад кроз међупростор непријатељских положаја који је износио око 30 км и изводио на аду Курјачицу, а који је бранило само 5- 6 батаљона. Из овог међупростора, офанзивна група из II армије би, уз подршку Дринске II из III армије, могла успешно дејствовати у бок и позадину једне од непријатељских група: оне, са линије Гучево – Борања – Мачков камен – Јаворник – Дрина, или пак оне, споредније, са линије с. Причиновић – ушће Дрине – Бијељина. Командант II армије је на ову сугестију СВК тек 30. септембра, сачекавши развој ситуације, одговорио да за офанзиву може употребити само Тимочку II, али уз услов да му се претходно достави довољна количина муниције.
Непријатељ је са мостобрана код аде Курјачице отварао ватру на делове Тимочке II, а код Моравске I вршио ноћне нападе на целом фронту, нарочито на Парашнички одред. Код Тимочке I и Шумадијске I дејствовао је јаком пешадијском ватром, осветљавајући први борбени ред ових дивизија рефлекторима. Пре подне 29. септембра непријатељ је почео јаче да напада десни одсек Шумадијске I али је, претрпевши велике губитке, морао да одустане од напада. Није успео ни његов покушај овог дана да на одсеку Шабачког одреда пређе Саву код шабачке стругаре и Мишарске аде, па се и ту углавном ограничио на тучење артиљеријском ватром по Шапцу, наневши при томе велике штете овом граду.
Из Ваљева су у II армију упућени 492 регрута из I позива и 163 војника из II позива наоружана руским пушкама, ради попуне Тимочке дивизије I и II позива.
Пред фронтом Коњичке дивизије непријатељ је био на Мишарској и Мрђеновачкој ади одакле се, судећи по јакој артиљеријској ватри усмереној на Шабац и Мишар, крстарењем монитора око ових ада, а још више скидањем јединица са обале према Шапцу и упућивањем ка поменутим адама припремао за форсирање Саве, али до тога није дошло.
Притисак непријатеља на одсек Моравске I који се у ствари настављао на ноћни напад нарочито на Парашнички одред није престајао ни 30. септембра. Губици дивизије из тих напада износили су: 16 мртвих, 91 рањен, 7 контузованих и 7 несталих. То је команданта II армије и принудило да из Моравске I не извлачи делове за формирање офанзивне групе за напад на одсек аде Курјачице, по сугестији СВК.
Моравска I отворила је 1. октобра ватру ради извиђања одсека од аде Тикваре до ушћа Баре, на коју је непријатељ одмах одговорио јаком пешадијском и артиљеријском ватром, по чему се закључило да овде располаже јачим снагама. Готово истовремено је нападао на одсеке Тимочке II и Шумадијске I, али је одбијен. Када је из Шабачког одреда стигао извештај да се непријатељ повлачи испред Шумадијске I, дивизији је наређено насилно извиђање ради провере тог податка.
Непријатељ је 2. октобра наставио нападе али је и трпео велике губитке. Најјачи напад је усмерио на десни одсек Тимочке I који је трајао 4 часа, дејствујући и артиљеријом са монитора и леве обале Саве. Сутрадан је наставио да отвара ватру, типичну за рововску војну, којом је желео да изнурава српске трупе. Најјачу ватру непријатеља трпеле су Моравска I и Тимочка I, а према Шумадијској I мањи делови су насилно извиђали. Није престајало ни бомбардовање Шапца. О распореду непријатеља сазнало се 3. октобра нешто више и због тога што је из аустроугарске војске пребегао Северном одреду поручник др Лазар Бајић са 12 својих истомишљеника којима је патриотска свест налагала да више не служе заједничком непријатељу.
Срби су 4. октобра открили да непријатељ према Парашничком одреду копа приближнице, због чега се командант II армије обратио СВК с молбом да му упути једну минерску чету са средствима за минске радове. СВК је наредила команданту I армије да за то упути један вод своје минерске чете.
Сутрадан, 5. октобра, код с. Раденковић појавио се „25. пук пучких усташа” којима су Срби дотурили проглас позивајући Југословене у Аустро-Угарској да се не боре против своје браће јер се овај рат и води за њихово ослобођење. Сви напади које је непријатељ предузимао одбијени су. Нарочито је био јак јуриш непријатеља на десни одсек Шумадијске I који је одбио њен коњички пук.
Трпећи даноноћне поразе, непријатељ је трпео губитке и његови напади почели су да јењавају.
Код III армије
Непријатељ је, у току ноћи 25/26. септембра, на фронту III армије извршио јуриш на Еминову воду али је претрпевши велике губитке, морао да одустане од даљих напада, да би их поновио и наредна два дана, опет без успеха.
Комбинована дивизија коју је СВК ставила под команду III армије, трпела је јаку артиљеријску ватру непријатеља на положају Кличевац – Главице – Тршички брег, од које су губици били само 2 погинула и 5 рањених артиљераца. После артиљеријске ватре уследио је јак ноћни напад непријатеља на одсек Комбиноване дивизије који се наставио и у току 28. септембра, уз истовремени напад и на Еминову воду.
Од 18.30 часова (28. септембра) почела је јака борба, на целом Гучеву, а код Дринске I вођен је артиљеријски двобој са непријатељским батеријама које су дејствовале са Мамутовца, Ципа и Гајева. Непријатељ је своје положаје утврђивао израдом надстрешница и препрека испред ровова.
Извиђачка активност јединица III армије имала је за циљ да се прикупи што више података о распореду и јачини непријатеља. Ти су подаци били, 30. септембра, дефинитивно сређени у штабу армије. Према њима, непријатељ је имао:
– на ади Курјачици 42. хонведску дивизију и пет батаљона (по један из 25. и 27. пука и три батаљона из 28. пука); на Кривића ади били су делови непознате јачине; између р. Жеравије и Трбушничке реке патролирала су мања одељења из 58. пука;
– на одсеку к. 322 – Ковиљача – Црни врх – Еминова вода било је 18 батаљона и то: 12 из 13. корпуса и 6 из 80. бригаде 40. хонведске дивизије;
– према Кулишту и на к. 464 било је 14 батаљона и то: седам из 40. и шест из 42. хонведске дивизије и један батаљон из 13. корпуса;
– на к. 517 било је шест батаљона из 12. бригаде, а десно од ње четири батаљона 10. брдске бригаде из 15. корпуса;
– на Биљегу и Ципу била је 7. брдска бригада из 15. корпуса (4 батаљона), а ту се до 21. септембра налазила и 18. брдска бригада (4 батаљона) из 16. корпуса.
Распоред аустроугарске артиљерије: у с. Јањи вероватно артиљерија 42. дивизије; на левој обали Дрине, према ади Курјачици, три пољске и једна хаубичка батерија; на Шепачкој Коси, према Лозници, осам пољских батерија; а затим по једна хаубичка, пољска или брдска батерија: на одсеку Ковиљача – Црни врх; југозападно од Црног врха и Еминове воде; југозападно од Кулишта; југозападно од к. 484 и 482; на Мамутовцу; на средокраћи Мамутовац – к. 517 и на Ципу.
Насилним извиђањем утврђено је да је непријатељ 30. септембра ослабио артиљерију, а од бегунаца се сазнало да је 8. брдска бригада враћена у Сребрницу; 12. брдска бригада треба 1. октобра да одмаршује за њом, док се према фронту Дринске I налази 11. брдска бригада.
У току 1. и 2. октобра непријатељ је упорно нападао Кулиште и Еминове воде, али је одбијен уз велике губитке. Комбинована дивизија била је ојачана: 5. пуком из армијске резерве и са три батаљона из Дринске I позива. И њени губици су били велики, а само из 5. пука је погинуло 78 војника, а рањено је 2 официра, 5 подофицира и 168 војника. Међу погинулим официрима био је и храбри пешадијски мајор Војин Протић.
На фронту Дринске II непријатељ је уз артиљеријску подршку вршио демонстративне нападе, али без резултата као и код Дринске I где је само дејствовао артиљеријом.
Сумирајући резултате извиђања и претрпљене губитке, а затим прихвативши обвезнике и то: 320 за попуну Комбиноване и 811 за попуну Дринске дивизије I, штаб III армије је 1. октобра из с. Завлаке прешао у с. Јаребице, где је од Врховне команде било најављено да ће 5. октобра стићи и 8. кадровски пук.
У току 3. октобра непријатељ је узалудно покушавао да збаци 5. пук са косе између Еминове воде и Кулишта, а поподне је упорно тукао артиљеријом Кличевац, Главице и Тршићски брег.
У току наредних дана (6 – 23. октобра) динамика збивања је јењавала све до почетка треће офанзиве аустроугарске Балканске војске. Стога и ми овде износимо само основне карактеристике овог периода рата.
Због повлачења Сребрничког одреда из Босне, командант I армије упутио је 7. октобра, по наређењу СВК. 18. пук и два пољска топа из Дунавске I у с. Ставе на располагање Врховној команди да би се спречило кадирање непријатеља преко Бајине Баште. СВК је наредила 18. пуку да са артиљеријом одмах из с. Ставе одмаршује на Дебело брдо, а 10. октобра послала је министру војном телеграм износећи тешко стање трупа у погледу одела, обуће и логорске опреме. Време је било хладно, са кишом и снегом, па се има утисак да је Врховна команда скидала са себе одговорност због последица које су могле ускоро наступити. У Ваљеву је био уређен аеродром где је имао да дође и командант Ваздухопловне команде мајор Милетић који је дотле био при штабу III армије.
На представку команданта Коњичке дивизије Врховна команда је, 11. октобра, наредила да у заштити граничног фронта с. Ушће – Шабац остану: 19. кадровски пук, два батаљона 5. пука III и све три батерије које су већ биле тамо, а јединице коњичке дивизије да се укантонују у Дебрцу, Бањанима и Обреновцу.
По оцени Врховне команде непријатељ се припремао за одсудни напад на Гучево, о чему је била 12. октобра обавестила команданта I армије и од њега тражила да нападима помогне III армију. Командант I армије одлучио је да 13. октобра у 8 часова изведе демонстративан напад са тежњом да непријатељу осујети одсудан напад на Гучево, а није био искључен ни прелазак I армије у одсудан напад ако наступе повољне околности. Љубовиђском одреду је наређено да буде спреман за борбу ако га непријатељ нападне. Армијска артиљерија (сем два градска топа 12 цм на Јаловику) стављена је под команду Дунавске II, о чему је извештен и командант III армије.
Напад I армије је изведен 18. октобра. Он је донео резултате који су се и очекивали. Непријатељ пред њеним фронтом није могао одвојити ни најмање снага да би их употребио против III армије. Том приликом видело се да се против непријатеља у јако утврђеним положајима и не може изборити већи успех без великих жртава. У 17 часова напад је обустављен и јединице су враћене у своје заклоне, сем неких делова.
Коњичка дивизија се већ распоредила у кантонману: 1. пук у селима Бањани, Кожуар, Вукоња; 2. пук у Обреновцу; 3. пук у селима Дебрц, Власеница, Месарци и 4. пук делом у Обреновцу и селима Хрвати и Бело Поље.
Врховна команда је 17. октобра депешом тражила од министра војног, већу количину артиљеријске муниције, нарочито за брзометне хаубице, да би могли да се одрже важни положаји иа фронтовима армија. 19. октобра је наредила да III армија убудуће осигурава фронт до Јеринића аде, а II армија под чију је команду потпао и Јадарски четнички одред са Јеринића аде, северно од I. У вези с тим је командант II армије тражио да му се пошаље појачање од једног пешадијског пука, јер се Јадарски четнички одред, због посебних задатака, није могао употребити за осигуравање фронта. Стога је Врховна команда вратила границу између III и II армије поново на Јадар, а команданту I армије наредила да једну хаубичку батерију са муницијом и Крупов хаубички дивизион (од две батерије) пошаље III армији да би се олакшала ситуација на Гучеву.
23. октобра у 2.48 часова један непријатељски монитор који је пловио уз Саву, наишао је код Орашачке аде на мину и онеспособљен је за покрет. Командант Коњичке дивизије наредио је руским минерима да га са две мине потпуно разоре.
За време застоја у операцијама, српска војска није успела да поправи своје тешко стање, јер није могла да се попуни свежим снагама. Мада су регрути ступили у војску 14. септембра, било је потребно најмање два месеца за њихову најнужнију војну обуку, а затим још 15 дана да се доведу у борачке јединице. Према томе у борбу су могли ступити, у најповољнијем случају, после 1. децембра. Затим, довоз артиљеријске муниције који се очекивао углавном из Француске, а делом и из Русије, могао се завршити тек после 1. децембра. Због недостатка свежих снага и артиљеријске муниције Срби нису успели за време застоја да заузму боље положаје, већ само да се среде, одморе и извиде непријатеља и земљиште.
Међутим, аустроугарска Балканска војска, пошто је располагала свежим људством, ратним потребама, превозним средствима (железницом) и добром организацијом, успела је да за време застоја попуни своје јединице, па чак да их преформира за ратовање у планини и. 24. октобра, да главним снагама настави операције, чиме је имала већу корист од застоја него Срби.