Досадашњим нападима аустроугарска 5. армија није успела да заузме утврђене положаје српске II армије, па је 7. новембра почела да им се приближава помоћу приближница, очекујући да ће јој успешно дејство 6. армије олакшати напредовање. Стога је тежиште непријатељевог дејства 7. новембра било на 6. армији која је наставила успешно започету офанзиву.
Код српске Комбиноване дивизије из III армије само је V прекобројни пук после јучерашње ситуације успео да поседне Велике Бобије; остали пукови су се лагано прикупљали на одређеним положајима: Тршићки брег (к. 256) – Плећ к. 355 – Цариград.
До 9 часова 13. корпус је 36. дивизијом заузео утврђене положаје јужно од Лознице и до мрака допро до р. Штир. Великим Бобијама подишла је 42. дивизија и припремила се да помогне, десно од себе, 40. дивизију из 15. корпуса при нападу на Цариград; 80. бригада из 48. дивизије напала је Цариград и заузела га, а затим је уз помоћ два батаљона 79. пука из 72. бригаде 36. дивизије заузела и вис Перину. Десно од 40. нападала је 48. дивизија која је сву ноћ, 6/7. новембра, тукла јаком хаубичком ватром Главицу, безимени вис северно од к. 693 и Костајник, наневши велике губитке Србима, онеспособивши и њихових 5 пољских топова. Ипак, напади њене 10. брдске бригаде на Столицу, а 11. и 12. бригаде на Костајник, нису ни после више јуриша донели успех. Пао је само предњи положај на Костајнику и на њему су заплењена 3 топа и 2 митраљеза.
Јединице српске I армије напале су 1. дивизија из 15. корпуса и Комбинована дивизија из 16. корпуса. Од 4.30 до 5.30 часова 1. дивизија је отворила јаку артиљеријску ватру на Моравску II, а у 6 часова је 9. брдска бригада напала Орлујак и Биљевину и у 7 часова их заузела. У 8.15 се 1. пук прикупљао на Пландишту, 2. пук на Козјој стени – Великом вису, а 3. пук на врху Гробнице (к. 559), где се налазила и једна батерија. Остала артиљерија дејствовала је са положаја Миоковац – Велика њива; 7. брдска бригада из 1. дивизије напала је део 8. пука II код Мионовића, али је ту одбијена па се окренула против бранилаца косе Средње где је задржана артиљеријском ватром Моравске II.
У 9.40 часова командант I армије наредио је командантима Моравске II, Дунавске I и Љубовиђског одреда да, ако буду принуђени на повлачење, одступе: Моравска II на положај к. 495 – Дренов остењак и даље на север; Дунавска I на положај Мрамор – Кулине – Ждрела – Велеш; Љубовиђски одред на положај Дуго – Голо брдо – Кик – Бобија – Прослоп – Баре (к. 983). За армијску резерву предвиђен је 18. пук. Командант Моравске II предложио је команданту I армије да се дивизија још те вечери повуче, јер непријатељ надвишава њен положај и туче је јаком артиљеријском ватром. Командант I армије прихватио је предлог али само као крајњу нужност, с обзиром на то да се у таквом случају открива бок III армије.
На одсеку Дунавске I дошло је овог дана од раних часова до оштре борбе: IV прекобројни пук покушао је у 2.10 часова да поврати Нешино брдо али су га одбиле 1. и 14. брдска бригада 16. корпуса. У исто време су два батаљона 109. ландштурмске бригаде заузела вис јужно од Ободника и продужила напад преко р, Узорнице на Велеш (к. 855). Око 8 часова 2, 1. и 14. брдска бригада напале су са осам батаљона IV прекобројни пук на Шанцу, а 6. брдска са три батаљона 8. пук на Рујевачким рудинама. Командант Дунавске I известио је команданта I армије да се положај неће моћи да одбрани, а овај му је наредио да се IV прекобројни и 8. пук не залажу до одсудности, већ да се повуку на положај Бранковац – Ждрела – Велеш. Напад на Шанац (к. 835) дочекан је јаком ватром и непријатељ је заустављен на 300 – 400 м, али је 6. брдска бригада успела да заузме Рујевачке рудине и 8. пук се морао повући на Ждрела. Командант дивизије наредио је у 12.40 часова да се јединице Дунавске I пувуку на положај Милутинов гроб – Кулине – к. 813 – Ждрела – Велеш, на коме ће поново дати одсудан отпор.
Непријатељ је у 14.30 часова заузео положај Дунавске I и на њему се задржао, а она се несметано повукла: 8. пуком II на Милутинов гроб, IV прекобројним на Кулине у дивизијску резерву, 8. пуком I и 2. пољском батеријом на Ждрела – Велеш; 9. пук са четири пољске батерије и 2 хаубице прихватио је IV прекобројни на положају Јагодња – Бранковац.
Због повлачења Дунавске I морала је и Моравска II да почне повлачење у 15.45 часова: I прекобројним на Примет, 2. пуком на лииију Миоковац – Велика њива, 3. пуком на Мишаковац, а дивизијска резерва у с. Липеновић. Непријатељ није гонио, па је повлачење извршено у реду. Моравска II заноћила је на том положају и ухватила везу десно са Дунавском I (преко Дринског коњичког пука), а лево са Дунавском I (преко 8. пука II на Милутиновом гробу).
Дунавска II стигла је овог дана у 18 часова у Пецку.
За заштиту правца Дуго – Рожањ упућена су у 18.55 часова два батаљона IV прекобројног пука са две пољеке батерије. Предвиђено је да 9. пук II смени 8. пук II на Милутиновом гробу, а овај да се упути на Рожањ (к. 970).
Одбрана правца Љубовија – Пецка
Главнина аустроугарског 16. корпуса из 6. армије извршила је насилни прелазак Дрине и то: 3. бригада из 50. дивизије почела је прелазак у 3 часа код. с. Стара Љубовија и до 8 часова успела да, на одсеку р. Љубовија – с. Стара Љубовија, превезе две чете, али су их одмах напале две чете 5. пука III из Љубовиђског одреда и протерале. Непријатељ се појавио и код Ђермановића гаја (к. 653) па је тамо упућен Дунавски коњички пук.
3. бригада је поновила прелазак под заштитом јаке артиљеријске ватре са четири батерије тешких и брдских хаубица постављених код с. Слапашнице, Кика (к. 544) и с. Раковца. Прешавши Дрину она је успела да заузме Кршино брдо и Марковачу, где су се пребачени делови утврђивали, док је превожење понтонима настављено. Око 12 часова почела је 3. брдска бригада да подиже два моста и код с. Стара Љубовија. Један батаљон наступао је од Сребрнице у правцу Немић-камен.
До 13 часова нападач је већ пребацио око два пука из 3. и 16. брдске бригаде. Кад је за ово сазнао командант I армије, наредио је у 13.30 часова команданту Дунавске I да предузме све потребне мере за осигуравање левог бока и позадине и да што јачи део трупа упути на линију Рожањ (к. 976) – Дуго (к. 824) за обезбеђивање правца Љубовија – Пецка.
Непријатељска 18. дивизија истурила је на Дрину 13. брдску бригаду. Она је у 14.35 часова почела да туче са 8 топова део Љубовиђског одреда на Немић- камену и да се пребацује на десну обалу реке. Ове две непријатељске дивизије (18. и 50.) запретиле су правцу ка Пецкој, а тиме и левом боку и позадини I армије и комуникацији у долини Јадра. Настала је потреба да се ова критична ситуација хитно поправи. Стога командант I армије пожурује појачање Љубовиђском одреду (коњички дивизион, пук пешадије, артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон из Дунавске II), а СВК у 15 часова наређује Дунавској II у с. Осечини да одмах крену у Пецку и стави се на располагање команданту I армије. Наређено је и III армији да I армији одмах врати 9. пук II позива.
У вези с тим је командант I армије у 19.20 часова наредио да Љубовиђски одред (састава: штаб, коњички пук Дунавске I, по један батаљон из 5. и 10. пука III позива, нишких и крушевачких резервних трупа, две Дебанжове батерије – једна од 4, а друга од 6 топова) уђе у састав Дунавске II. Команданту Дунавске II наредио је да чим прими додељени одсек распореди јединице према наређењу које му је командант армије усмено издао, Кошандант досадашњег Љубовиђског одреда, коњички пуковник Ђорђе Ђорђевић, примио је команду над коњицом Дунавске I и II позива и стављен под команду команданта Дунавске II ојачане једним пешадијским пуком и са две батерије из састава Дунавске I. Комуникацијски правац Дунавске II био је сад с. Пецка – с. Ставе – Ваљево.
До 23 часа имала је аустроугарска 50. дивизија према десном одсеку Љубовиђског одреда два пука, док је 18. дивизија имала три батаљона према левом одсеку и три на левој обали спремна за прелазак. По подне су примећене дугачке колоне у покрету од Сребрнице ка с. Тегаре на Дрини.
Командант Љубовиђског одреда, кад се уверио да нападач тежи да обухвати оба одсека његовог одреда, наредио је да се трупе десног одсека под борбом повуку на Алијин грм (к. 530), где треба поново да пруже јачи отпор, а у случају да га не могу одржати, да се повуку на положај Дуго – Голо брдо, где нападачу дати одсудан отпор. Трупама левог одсека наредио је да се повуку прво на Павишину, а потом на положај Прослоп – Баре – Бобија торничка.
Одбрана правца Рогачица – Ваљево
Самостална 4. брдска бригада извршила је насилни прелаз Дрине ноћу 6/7. новембра главним снагама код с. Стрмова, у рејону Рогачице, а са два батаљона код с. Оклетац. Дрину је овде бранио батаљон XV прекобројног пука III позива са 2 пољска Дебанжова топа и под притиском надмоћнијег непријатеља постепено се повукао на положај Главице – с. Трубале – Ждрело. Главне снаге ове непријатељске бригаде напале су Главицу, па је њена посада ојачана са две чете. Ужичка бригада, чим је сазнала за напад, упутила је тамо батаљон из бригадне резерве. Командант бригаде наредио је команданту Рогачичког одреда да се по сваку цену држи до мрака. Међутим, непријатељ је наставио успешно напад и у току ноћи. Стога је командант Ужичке бригаде наредио да се Рогачички одред повуче на утврђени положај Запоље – Црвено стење – Шарампов, а две чете Ужичке бригаде да на положају Товарница – Биљези штити десни бок Ужичке бригаде; уколико буду принуђене, да се повуку на Звезду.