Балканска војска наставила је 13. новембра дејства ка Ваљеву. Велики снег ометао је дејство артиљерије, те се није могло брзо напредовати.
На фронту II армије
Српска II армија била је у врло тешком стању. Људи и стока били су јако заморени од усиљених ноћних маршева и слабе исхране, а људи и од радова на утврђивању. Већина војника била је без шињела и тпаторских крила, а и оно одела што су имали било је поцепано, обућа подерана, па су тешко подносили влажно и хладно време.
Овај дан је употребљен за рашчишћавање земљишта испред стрељачких заклона. Требало је проредити читаве шуме да би се имала боља прегледност и ефикасније ватрено дејство. Од посечених дрвета прављене су засеке и преграђиване јаруге. За време овог застоја војници су се унеколико одморили, издата им је и топла храна која их је загрејала и освежила.
104. ландштурмска бригада Аустроугарског комбинованог корпуса надирала је од Дебрца. Крећући се за одредом за гоњење пуковника Хофаса, успела је да заузме с. Ушће, а 29. дивизија, надирући од Сувог Села преко с. Бељин, успела је да обухвати лево крило српске Коњичке дивизије која се после упорне борбе морала повући са линије Мојсиње – Прека међа – Богојевац – с. Орашац – с. Вукићевица – источна ивица с. Бањани на десну обалу Тамнаве и Уба. Ту се распоредила за одбрану р. Уба од њеног ушћа до с. Шарбани, држећи везу десно са Обреновачким одредом код с. Мислођина, а лево са Шумадијском I. Непријатељска 29. дивизија је допрла до р. Тамнаве.
Од с. Крнића ка с. Башани надирала је аустро-угарска 7. дивизија. Њена се главнина задржала код Бањана, а претходница је образовала предстражу према с. Брело. Шумадијска дивизија I која се пред њом налазила, утврђивала је мостобране код с. Скобаља и Дабиног Брода, извиђала нов комуникацијски правац Волујак – с. Стрмово – Равањ – Медведњак – с. Даросава и оправљала пут који води ка мостовима.
Испред Тимочке I и Моравске I, непријатељска 21. дивизија из 8. корпуса наступала је преко гребена Гомиле ка Убу и до мрака се прикупила на висовима Умка – Дебело брдо – к. 244. Она је на десној обали Тамнаве, северно од Каменика, приметила велики логор Срба и осула на њега јаку артиљеријску ватру, принудивши Србе да се повуку. Аустроугарска 10. дивизија из 8. корпуса била је прилично заостала. Она је заноћила код села Велики Бошњак. Тимочка дивизија I продужила је своје досно крило поседањем виса између Крушика (к. 175) и с. Тврдојевац који се нашао у међупростору Шумадијске I и Тимочке I. Моравска I провела је дан у утврђивању положаја.
Командант Коњичке дивизије предложио је да се трупе III позива у дивизији замене трупама I позива, па ма и у мањем броју, јер је „немогуће успешно оперисати брзој и младој коњици са тромим и изнемоглим старцима”. Место да III позив буде ослонац и потпора коњице, она је морала да га брани и спасава. Командант Коњичке дивизије жали се команданту II армије да је половина трећепозиваца напустила команду и отишла да спасава своје породице, те моли да му се још ноћас упути један батаљон I позива у с. Бргуле.
У вези са појавама бекства из јединица Врховна команда је командантима I, II и III армије, Ужичке војске и Обреновачког одреда издала наређење за сузбијање ове појаве:
„Да би се овоме злу стало на пут, да би се у клици онемогућила фатална појава бетства, потребно је према бегунцима предузети најоштрије мере. Свакодневно прозивање по јединачним списковима основних јединица по овом питању неопходно је. Наређено је, да све војне и полициске власти одбегле проналазе и стражарно одмах спроводе њиховим командама.”
Командант II армије, ослањајући се на ово наређење, тражио је од Врховне команде да се Јадарски четнички одред упути 14. новембра изјутра из Тимочке II у Шумадијску I на раскрсницу путева Уб – Лазаревац и Уб – Ваљево за хватање бегунаца. На исто место он је упутио и 4. пук из Моравске I да би га могао употребити на одсеку Шумадијске I ако то ситуација буде захтевала.
Врховна команда је ојачала II армију 2. пуком II и батаљоном из 12. пука III у Лазаревцу. Војвода Степа је, поред свих мера за обезбеђење десног крила и бока II армије, којом је командовао, осећао извесну несигурност с те стране па је вршио извесна померања у првобитном груписању снага. Кад је о томе обавестио Врховну команду, она му је препоручила да учини „покрет унапред са својим дивизијама, с тим, да од сваке дивизије остане на положају по један пук пешадије са потребним делом артиљерије”. На основу ове сугестије, он је организовао наступање ка непријатељу за 14. новембар. Међутим, ситуација нсће дозволити његово извођење па га у детаљима овде и не спомињемо.
На фронту III армије
Лево крило аустроугарске 6. армије (13. и 15. корпус), гонећи српску III армију, стигло је овог дана на линију с. Коцељево – с. Каменица.
Деснокрилна (Тимочка II) дивизија није имала у току ноћи додир са непријатељем пред својим фронтом јер сс забавила око прикупљања својих војника код којих је, услед великог замора, слабог снабдевања, глади и хладноће, морал јако опао, а старешински кадар знатно смашен. Непрекидно, али врло споро пристизали су војници у јединице дивизије. Њен 13. пук II пронађен је у лутању код с. Гола Глава и упућен у дивизију. До тада је било прикупљено: у 13. пуку II позива шест чета (923 борца), у 14. пуку II два батаљона (1243 борца), у 15. пуку II четири батаљона (2070 бораца). За 14. новембар се предвиђало прибегавањем крајњим средствима за прикупљање бегунаца – употреби оружја.
Дринска II вршила је преоружање и попуну пешадијских пукова придошлим регрутима. Непријатељ се још није појавио испред њеног положаја. Код Коцељева је било 36, а код Бреснице 42. дивизија, обе из 13. корпуса.
Према српској Комбинованој дивизији наступала је аустроугарска 48. из 15. корпуса и развијала се с обе стране села Оглађеновца. На линији с. Коцељево – с. Суботица била је 40. дивизија 13. корпуса.
Дринску I, на утврђеном положају с. Осладић – к. 393, напала је 1. дивизија из 15. корпуса у садејству са Комбинованом дивизијом из 16. корпуса. Распоред Дринске I био је: десни одсек – од к. 469 до Оглађеновачког потока – III прекобројни пук, 2 брдска топа, 3 пољска топа, 2 хаубице и пола пионирске чете; средњи одсек – од Оглађеновачког до Безименог потока – 6. пук, 1 брдски топ, 7 пољских топова и пионирска чета; леви одсек – од Безименог потока до закључно са к. 393 – 5. пук, 2 брдска и 4 пољска топа, 6 хаубица и пола пионирске чете; дивизијска резерва (17. пук, коњички пук и штаб дивизије) на к. 456. Све до подне бојиште је било покривено густом маглом и напад је почео тек око подне. Непријатељ је обасуо јаком артиљеријском ватром са доста брдских хаубица с. Осладић и к. 393. Под заклоном магле и кроз јаруге привукла се пешадија 1. дивизије неопажено до самих препрека и онда изненада напала 6. пук у с. Осладић. Пук је брзо утрошио своју резерву па му је упућен батаљон из дивизијске резерве. Исто тако аустроугарска Комбинована дивизија напала је 5. пук на к. 393, па је и њему у 13 часова упућен батаљон из дивизијске резерве. Командант III армије наредио је у 13.30 часова команданту српске Комбиноване дивизије да своју резерву (VI прекобројни пук који се налазио код с. Рабас) одмах упути команданту Дринске I ради појачања.
У 13.45 часова напала је 1. дивизија III прекобројни пук на Мартиновићу. Мало касније уследио је непријатељски јуриш на 3. батаљон 6. пука на Осладићу. Батаљон је овај јуриш одбио. Поновни јачи напад на Осладић извршен је у 15 часова. У исто време је к. 393 напала 7. брдска бригада којој су садејствовале јединице Комбиноване дивизије. Око 16.20 часова почео је 3. батаљон 6. пука да одступа са јужног дела с. Осладића ка к. 456. повукавши за собом и остале батаљоне 6. пука (осим 4. батаљона који се повукао тек у 18.45 часова на к. 456). У 18.25 часова стигао је VI прекобројни пук из српске Комбиноване дивизије у с. Каменицу, али није успео да помогне 4. батаљону 6. пука.
Тако је непријатељска 1. дивизија заузела утврђени положај с. Осладић. Његова Комбинована дивизија заузела је у 19.30 часова предњу тачку на к. 393. Командант Дринске I наредио је 5. пуку да к. 393 држи као предњу тачку докле год може, а дивизију је повукао да брани положај Мартиновић – к. 456 – к. 410, где јој је такав задатак поставила и Врховна команда у 20.30 часова. Око 22.40 на Мартиновић је упућен, по наређењу команданта III армије, 5. пук II из дивизијске резерве Дринске II (који се налазио код села Јошева) ради помоћи Дринској I.
На фронту I армије
Комбинована дивизија из 16. корпуса напала је Моравску II на положају Јолина бреза – к. 520 која је била у распореду: десни одсек – од Жарковића потока до Јолине брезе – 1. пук II, батаљон 8. кадровског пука и пионирска чета; средњи одсек – од Јолине брезе до р. Врела – 2. пук II и 2. пољска батерија; леви одсек – од реке Врела до Брагочанске реке – 3. пук II, две пољске батерије и Дебанжова батерија, затим коњички ескадрон који је био на десном крилу и одржавао везу са Дринском I; дивизијска резерва (8. кадровски пук без батаљона и пионирски полубатаљон без чете) била је на ушћу р. Врела; штаб дивизије у с. Причевићу. На Рудини (к. 364) су била 2 топа који су јаком ватром спречили непријатељу покушај обиласка са севера.
У 9.10 часова уследио је напад на 3. пук II на Савића брду и на 2. пук II на Јолиној брези. Овај је напад одбијен. Следећи напад управљен је на 1. пук II, североисточно од Јолине брезе, и на делове 3. пука II на к. 478. Непријатељ је успео да нешто потисне 1. пук II и да се делом пробије између 2. и 3. пука II, а у подне је обасуо јаком артиљеријском ватром цео положај и поново га напао пешадијом. Стање је постало врло тешко. Снег је Србима засипао очи, борбени дух је био ослабљен, настало је колебање и појединачно одступање, иако су се официри до крајности залагали. Тако је 3. пук II напустио положај Остењак – Савића брдо и повукао се на Јошево (к. 478), а један батаљон чак у с. Причевић. Команданти десног и средњег одсека успели су у овој кризи да повуку артиљерију са Јолине брезе на прихватни положај, одакле је отворила јаку бочну ватру на непријатеља. Под њеном заштитом су 2. и 3. пук извршили противнапад са Јолине брезе и Јошева, а дивизијска резерва из долине р. Врела. Нападач је био одбачен и Срби су повратили Савића брдо.
Од помоћи коју је Моравској II организовао командант армије дошло је само до напада IV прекобројног пука уз Врагочанску реку, где је сусрео и потиснуо непријатељске делове који су се на том правцу пробили и стигли чак до р. Обнице. У 18.35 часова IV прекобројни пук је избио на положај Јошево, на лево крило Моравске II. На тај начин је повраћен цео леви одсек Моравске II. На осталом делу франта ове дивизије борба се и даље водила, али је положај одржан и поред местимичног колебања. Одбијен је и један напад који је непријатељ предузео око 22.30 часова.
За помоћ Моравској II у току овог дана ангажовала се и Врховна команда. Она је у 14.45 часова наредила да и Дринска I помогне Моравску II. Иако је и Дринска I била јако нападнута, ипак је ватру једне хаубичке батерије концентрисала испред фронта Моравске II, где је и дотле врло успешно дејствовала али само повремено.
Дунавска I и Дунавска II нису могле пружити ефикаснију помоћ Моравској II у току 13. новембра јер су и саме биле нападнуте. Против Дунавске I дејствовала је 16. брдска бригада из 50. дивизије. Она је у 12.15 часова избила на линију Медетић – Аништа – Локве, где се припремала да продужи напад очекујући исход борбе Комбиноване дивизије против Моравске II. Пук Дунавске I који је био на предстражи на линији Бадњине – Камилавка – Локве, повлачио се у резерву.
Јединице Дунавске I биле су на главном положају овако распоређене: десни одсек – од Врагочанске реке до р. Обнице – 9. пук са две пољске батерије; леви одсек – закључно са Орловицом – три батаљона 9. пука II, две пољске батерије; две батерије Дунавске II од по 2 топа, вод хаубица и градска батерија били су на вису Радојевић; у дивизијској резерви био је IV прекобројни пук код Сељака (к. 545).
Већ у 15 часова је 16. брдска бригада јако напала 9. пук на к. 518 и после једночасовне борбе заузела је. Под заштитом јаке артиљеријске ватре 9. пук је предузео противнапад и успео да поврати к. 518. Батаљон 9. пука II са левог крила дивизије који је требало такође да пређе у противнапад није то учинио већ је чекао да главнина 9. пука поврати к. 518 и да се делови Дунавске II појаве у правцу Погледала (к. 688). Око 22.30 поново је напала 16. брдска бригада к. 518 и заузела је, а 9. пук се повукао на Главицу. После тога наступило јо затишје, повремено прекидано пушкарањем патрола.
Пред положај Дунавске дивизије II, на Погледалу, избила је 15. бригада из 50. дивизије, а јужно од ње, према левом крилу III армије, стигле су бригаде 18. дивизије на линију Црквина – М. Медведник.
Дунавска II имала је: на десном одсеку, северно од Совачког кика, багаљон 5. пука III; на средњем одсеку (Совачки кик) били су батаљон 8. пука, две пољске брзометне батерије и пољски Дебанжов вод; леви одсек, Округлић (к. 799) – Кутањ, бранила су два батаљона 8. пука II, 3. батаљон 15, пука III и коњичко митраљеско одељење; дивизијска резерва била је: четири батаљона иза Совачког кика и коњички пук код механе Поћуте.
По заузећу М. Медведника, 8. брдска бригада упутила је мања одељења у извиђање ка Кутњу. Два батаљона 18. пука који су наступали са Виловице, напали су М. Медведник, али их је 8. бригада одбацила и заузела Кутањ, одакле је кренула ка Округлићу (к. 799). Најбоље батаљоне 8. пука II који су вратили овај положај, непријатељ је у 17.30 часова изненадио и приморао да напусте положај. Командант I армије наредио је у 18.20 да се изгубљени положај пошто-пото поврати, те је уследио противнапад дивизијском резервом али није успео. Стога је средњи одсек повијен на леву обалу потока Житковца. Дивизијска резерва прикупљена је код с. Совач, а коњички пук код механе Поћуте. Командант Дунавске II молио је команданта армије да га Дунавска I појача бар са два батаљона. Ово није било могуће, јер је тада Дунавска I била јако нападнута. Командант I армије наредио је команданту Дунавске II да, ако успе да прикупи разбијене војнике, 14. новембра поново предузме противнапад. Командант дивизије наредио је команданту коњичког пука да прикупи војнике и оне из 18. пука упути на Виловицу (к. 864) у Рогачички одред, а остале у с. Совач.
Користећи се густом маглом, 13. брдска бригада је око 8 часова изненада напала са Палежа два батаљона 8. пука, ојачана са два брдска топа на Јабланику. Батаљони 8. пука успели су да одрже положај.
Самостална 4. брдска бригада напала је у 15.30 часова (са око два пука) са Пашине равни на Сову (к. 1362). После дуге и упорне борбе која је трајала до 17.30 часова непријатељ је одбијен. Батаљони 18. пука који су имали да поврате М. Медведник, одступили су у нереду ка долини Јабланице. Најзад, примећена је и колона од 1,5 чете из 4. брдске бригаде која је наступала од Јесеновца преко Пустог поља на Градац (к. 1024) и с. Богатић и претила да обиђе Рогачички одред.
Око 16 часова прекинуте су везе Рогачичког одреда са Дунавском II и I армијом, те је командант одреда имао да се сада управља према ситуацији. Он је наредио да се одред повуче са Дебелог брда: једном колоном (од шест батаљона са 4 Дебанжова пољска и 2 брдска топа) правцем Дебело брдо – с. Брезовица – с. Богатић, а другом (од пет батаљона са 2 пољска топа и 1 брдским, правцем Дебело брдо – Градац – Јагодња – с. Богатић, с тим да на вису Градац (к. 1024) остане један батаљон. Ако би се за време одступања један део одреда задржао на Виловици (к. 864), командант је намеравао да целим одредом поседне положај Виловица – Марков биљег – Умови. Стога је наредио да лева колона, на Јагодњи, чека наређење за даљи рад. Међутим, батаљони 18. пука који су покушали напад на М. Медведник, били су потпуно растројени и прикупљали су се око механе Поћуте.
Кад је командант I армије изнео ситуацију Врховној команди, она је одобрила да се Рогачички одред повуче на положај Виловица – Марков биљег – Умови. На основу тога је командант I армије издао у 23.30 заповест: да се Рогачички одред још ноћас прикупи на положају Виловица – Марков биљег – Умови, као што је то наређено његовом заповешћу од 11. новембра; да се при овом покрету командант Рогачичког одреда и команданг Дунавске дивизије II старају да споразумно нападну непријатељске делове који наступају преко М. Медведника и Кутња, дејствујући му у бокове и позадину како би га разбили и нагнали на одступање, а тиме потпуно обезбедили лево крило и бок I армије; да командант Дунавске II одмах постави релејну везу од коњице између Рогачичког одреда и штаба армије, а са командантом Рогачичког одреда да одржава чврсту везу и узајамно се помажу. То су биле мере за решавање ситуације у којој се налазило лево армијско крило. Резултат тих мера видећемо доцније. Иста заповест је достављена и командантима Моравске II и Дунавске I.
Морално стање, дух и дисциплина код српских јединица знатио су опали. Код официра се осећала премореност, а дуги ноћни маршеви готово су исцрпили снагу трупа и створили апатију према даљој борби. Нередовна исхрана, влажно време, магла, суснежица са ветром која је целог дана сипала у очи оболелих и оголелих војника, биле су тешкоће које су морали да решавају штабови јединица. У позадини дивизија, па чак и на њиховим комуникацијским правцима, виделе су се веће и мање гомиле војника који лутају. Да би се опали дух код војника подигао и спречило ово појединачно извлачење, командант I армије издао је наређење којим упозорава на ову жалосну појаву „која по нас и земљу може бити чак и кобна” и инсистира да се положаји морају „одсудно бранити са крајњим пожртвовањем и до последње капи крви, јер се даље назад не може нити сме ићи.” Официри се упозоравају да, „сваког без разлике, који би напустио свој положај без заповести, подвргнути одмах смртној казни”. Наређењем су дата упутства потчињеним старешинама како да поступе и, пошто им је препоручена самоиницијатива, наложено им је:
„Наређење ово да се саопшти свима официрима ове армије, а команданти дивизија и командант Рогачичког одреда у изводу саопштиће га и трупама уколико се на њих односи, а примену казне ма над којим одмах објављивати целој трупи.”
На фронту Ужичке војске
Командант Ужичке војске наредио је команданту Шумадијске II да упути коњички дивизион са 2 митраљеза на Варду (к. 946) ради затварања правца од Дебелог брда преко Јелове горе ка Ужицу.
Самостална 4. брдска бригада напала је Ужичку бригаду на положају Јасеновац – Звезда – Стрмењача. Ужичка бригада није добила никакву помоћ од Рогачичког одреда са Дебелог брда, одакле је појава само једне чете могла да олакша њено стање.
Део 17. брдске бригаде прешао је Дрину јужно од Вишеграда и потиснуо једну српску чету која је за собом повукла и Граничарско-добровољачки батаљон са ушћа Лима. Обоје су одмах појачани са по једном четом и враћени на своје положаје на обали Дрине. У току ноћи 13/14. новембра требало је да стигну из армијске резерве 4. и 5. кадровски пук на Ђаков камен (к. 1020), на Јеловој гори, док су све остале трупе Ужичке војске држале положај Шарган – Вијогор – Торник са предстражом на граничном фронту.