Војно гробље Шопроњек

Аутор: Ненад Лајбеншпергер

Војно гробље Шопроњек/Некенмарк/Хашендорф (мађ: Sopronnyék, нем: Neckenmarkt, Haschendorf), Бургенланд

Позиција: 47.60665312362632, 16.573647911999053
Тачност локације: тачна
Степен очуваности: добро

ЛОКАЦИЈА МЕМОРИЈАЛА: приказ на мапи

На неколико логорских војних гробаља у којима су сахрањивани и српски ратни заробљеници нема неког посебног спомен-обележја које би говорило да су ту сахрањени Срби, осим понегде на таблама на улазу у гробље.

У тада Угарском делу Аустроугарске, у месту Шопроњек налазио се логор, пре свега, за интернирано српско становништво из Босне и Херцеговине и Србије. Кроз њега је прошло преко десет хиљада интернираца, од чега је преко 8.000 било српске националности. У логору је умрло преко 2.000 људи. Од тог броја, мало преко 1.000 је било српске националности, углавном пореклом из Босне и Херцеговине. Половину од тог броја су чинила деца. У близини логора формирано је гробље за преминуле у логору, које се данас налази на територији насеља Хашендорф, општина Некенмаркт. На табли на улази у гробље пише да је на гробљу сахрањено 712 Руса, Срба, Хрвата и Италијана.

Извор: Попис умрлих Срба у логору Шопроњек
Аутор: Ненад Лукић

Интернирање цивила и заробљених војника из Краљевине Србије и српског становништва с подручја Аустро-угарске у логоре те двојне монархије, представљало је континуиран процес током целог Првог светског рата.
Што се тиче цивила и војника из Краљевине Србије тај процес се може посматрати у неколико хронолошких фаза. Прва се односи на период од јула до децембра 1914, друга обухвата период током и након завршетка велике непријатељске офанзиве од октобра до децембра 1915. године, а трећу, последњу фазу су спроводиле аустро-угарске окупационе власти у периоду 1916–1918. година.
Интернирање цивилног становништва са привремено окупираних територија Краљевине Србије представљало је кршење Хашких конвенција из 1899. и 1907. године које је и Аустро-угарска потписала. Она се, међутим, преузетих обавеза из међународних уговора углавном није придржавала и врло често их је кршила. Ратни заробљеници и интернирани цивили затварани су заједно у исте логоре у којима, супротно одредбама поменутих конвенција, нису имали ни минималне услове за нормалан живот попут каквог-таквог смештаја, здравствене заштите и по извесним нормама прописане исхране.
Аустро-угарске власти су у интернацију спроводиле и цивилно становништво српске националности са територија Босне и Херцеговине, Далмације, Боке Которске, Хрватске и Војводине. Кад је реч о аустро-угарским држављанима, цео тај процес је другачије спровођен. Централна аустро-угарска власт je, на основу припремљених планова наложила нижим органима војних и цивилних власти да морају спровести интернацију, а и прогоне људи за које се сумња да нису лојални двојној монархији и да представљају опасност по јавну безбедност и уставни поредак земље. Постојећи закони о заштити личне слободе и забрани присилног протеривања грађана из једне општине у другу били су игнорисани, а интернирања су правдана тиме да се ради о политички сумњивим и непријатељским елементима. Интернација становништва започела је 10. августа 1914. године када је у логор Арад у данашњој Румунији послат први транспорт „политичких сумњиваца“.
Ратни успеси српске и црногорске војске током офанзиве на Дрини од Вишеграда до Фоче изазвали су демографске промене на том простору пошто је део становништва муслиманске вероисповести, углавном из срезова Вишеград, Рогатица, Чајниче и Фоча, напустио своје домове и избегао у унутрашњост Босне, остављајући за собом своје поседе и покретну имовину. Насупрот томе, српско становништво је српско-црногорску војску дочекало као ослободилачку, сарађивали су с њом и помагали је, а известан број војно способних мушкараца се пријавио и у добровољачке јединице. Након повлачења црногорске војске са Челебића код Фоче, средином августа 1914. године ухапшено је 180 Срба, од којих је 71 стрељан у Фочи на основу пресуде преког суда, а 24 су упу- ћена у логор у Арад. Због страха од могућих репресалија и одмазде, са српском и црногорском војском се након окончања офанзиве повукао и велики број избеглица, махом жена, деце и стараца, процењује се да их је било између 25.000 и 70.000. Пријатељско држање становништва према српско-црногорској војсци и напуштање територије Босне и Херцеговине искоришћено је као изговор за предузимање даљих репресалија над грађанима сумњивим аустро-угарским цивилним и војним властима. С тим у вези је 13. октобра ступила Наредба о експатријацији (прогону из домовине) избеглих босанскохерцеговачких држављана којима је убрзо конфискована покретна и непокретна имовина. До новембра 1915. на изгон је осуђено 11.951 особа српске националности, од којих је 9.697 било настањено у источној Босни. Највише земље конфисковано је у сре- зовима Билећа и Требиње, јер се из њих и највише добровољаца било у српској и црногорској војсци. Одређени број становника који су остали у својим селима интерниран је или присилно пресељен у западне делове Босне и Херцеговине и Далмације.
У октобру 1915. године, после успешне немачкоаустро-угарске офанзиве војска Краљевине Србије била је приморана на повлачење ка Албанији и Крфу, а земља је окупирана. Током ратних операција и нешто касније по успостављању Војног генералног гувермана за Србију, похапшена је већина цивила који су у њу избегли током 1914. године. Они су првобитно били интернирани у прихватном логору у Добоју, из којега су касније депортовани у друге сличне логоре широм двојне монархије. Један од већих логора, у који су интернирани само цивили из Босне и Херцеговине, био је Шопроњек, данашњи Некенмаркт, у аустријској покрајини Бургенланд. Логор је изграђен почетком 1915. године како би могао да прими интернирце из два оближња логора, из Нежидера и Болдогасоња. Логорски комплекс простирао се на површини од 95 хектара, а сам логор на нешто мање од 17 хектара. Могао је да прими 13.670 интернираца, с тим да је у неким екстремнијим ситуацијама капацитет „прошириван“ за још 3.720 места за заточенике. Био је под директном управом обласне команде у Пожуну, а командант логора био је генерал Јохан Нимечек. Иако се у радовима историчара наводи да је то био искључиво логор за Србе, треба напоменути да то напросто није тачно и да је у њему био заточен и значајан број Руса, Италијана и Румуна. Још прецизније, током 1915. године у том логору углавном су били руски заробљеници и неколико војника из Краљевине Србије. С обзиром на то да није вођена прецизна евиденција тачан број интернираних цивила српске националности из Босне и Херцеговине и Санџака у поменутом периоду врло тешко се може утврдити.
Први транспорти интернираних почели су да пристижу у логор крајем децембра 1915. године. Тај процес је настављен и у прва четири месеца 1916. године тако да је према извештају из априла у њему било заточено 7.826 особе српске националности – 3.518 мушкараца, 1.786 жена и девојака, 194 деце старије од 14 година, 1.457 деце узраста од шест до 14 година и 871 дете млађе од шест година. У јулу исте године, према извештају команданта логора генерала Нимечека, ту је било 595 руских заробљеника и 5.054 босанских сељака, да би у једном периоду током 1917. године у логору, како је остало забележено, било 1.683 Руса, 196 Румуна, 598 интернираца из Босне и Херцеговине и 681 Италијан, то јест укупно њих 2.756. У фебруару 1918. године у логору је било 4.621 заробљеник – 316 мушкараца, жена и деце, а 25. јуна исте године у логору су били 1.841 Рус, један Србин и 275 Италијана. Како се из наведених података види, број интернираних Срба се стално смањивао, превасходно због тога што су упућивани на принудни рад ван логора, нешто због отпуштања, али и због масовног умирања српских заточеника управо те 1916. године. На основу изнетих података могло би се закључити да је укупан број интернираних Срба у логор Шопроњек био нешто већи од 8.000, али би такође требало имати у виду и могућност да их је можда било и нека хиљада више.
У Шопроњек су углавном интернирани жене и деца из источних и југоисточних крајева Босне и Херцеговине – услед веома лоших животних услова у логору, епидемије пегавог тифуса и других заразних болести знатан део њих ће трагично окончати. Према аустријским пода- цима, на логорском гробљу је укупно сахрањено 2.326 заточеника – са простора Србије и Босне њих 882, али то вероватно није коначан и пре- цизан број жртава. Прикупљањем података и састављањем пописа умр- лих војника и ратних заробљеника на простору угарског дела монархије након завршетка Првог светског рата бавили су се свештеници Српске православне цркве који су били на служби у послератној Мађарској. Као плод тог рада на терену, између осталог, настао је и Регистар умрлих у логорима на територији Мађарске у коме је листа са именима укупно 5.715 умрлих особа – за њих 1.058 забележено је да су умрли у логору Шопроњек, али је по свој прилици тај број нешто мањи с обзиром на то да се поједина имена и презимена појављују двапут.
Ради састављања што тачнијег и потпунијег списка умрлих, подаци из овог Регистра сравњени су са подацима из оригиналне књиге умр- лих логора Шопроњек, такозвани Sterbebuche за период од 1. јуна 1916. до 30. марта 1918. године. Коришћена књига са списком није потпуна с обзиром на то да је од 204 странице са именима умрлих ауторима било доступно само 98. Подаци који се за умрле наводе у оба извора су компатибилни с том разликом што се у логорској књизи наводи и узрок смрти и име свештеника Јована Алексића који је обављао верску службу током сахрањивања. Када се упореде и сравне подаци из доступних извора, долази се до укупног броја од 1.056 умрлих Срба у логору Шопроњек у периоду 1915–1918. година. Највише их је било из Босне и Херцеговине – 1.043, из Краљевине Србије – девет, из Краљевине Црне Горе – троје а из Албаније – једно.
Оно што је најпоразније јесте чињеница да више од половине укупног броја умрлих чине деца узраста од једне до 14 година. Иако нема потпуних податка о узроцима смрти за све умрле, јасно је да су преминула због тешких услова живљења, као и од епидемија заразних болести, чије се избијање такође може довести у везу са лошим условима живота у логору, а те болести слаби дечји организми нису могли да издрже.

Табела 1: Преглед броја умрлих

Табела 2: Преглед броја умрлих по годинама старости

Резиме

Аустро-угарски логор Шопроњек/Некенмаркт био је једно од места у које су током Првог светског рата масовно били интернирани превасходно Срби из Босне и Херцеговине. У том логору било је интернирано више од 8.000 цивила, већином жене, деце и стараца. Услед врло оскудне исхране, лоших животних и здравствених услова, у периоду 1915–1918. година у њему је умрло 1.056 особа, међу којима 435 деце узраста од једне до шест година. Уз логоре Нежидер, Болдогасоњ, Браунау ин Бемен, Јиндри- ховице и Арад, Шопроњек је по броју умрлих цивила представља једну од мапираних црних тачака страдања српског народа током Првог светског рата.