1) Појачање аустроугарских трупа у Југоисточној Босни
Упадом Ужичке војске и црногорске офанзивне групе у југоисточну Босну, поред угрожавања позадине VI аустроугарске армије, угрожено је и Сарајево. Ова угроженост је повећана и дубљим продирањем српских четничких трупа у позадини VI армије ка долини р. Спрече. У циљу чишћења позадине VI армије од четничких група формирани су специјални одреди од посадних трупа Сарајева, јединица V и VI армије, жандарма и шуцкора. Поред те акције требало је спречити даље продирање Ужичке војске ка Власеници. Ради тога је, поред 8 брдске бригаде (која је била према Ужичкој војсци), упућена 13 брдска бригада 16 корпуса и 9 ландштурмска етапна бригада. Осим тога, у циљу ојачавања трупа према црногорској офанзивној групи, наређено је и 3 брдској бригади (5 батаљона и 10 топова) да се из Автовца крене према Калиновику, одакле је требало да дејствује против левог крила и бока црногорске офанзивне групе, која је наступала ка Сарајеву.
Одлука српске Врховне команде за период рововске фазе битке на Дрини била је да се на западном фронту на Дрини држи најупорније одбрана, а Ужичка војска, уз садејство црногорске офанзивне групе, да продужи офанзиву ка Власеници и Сребреници, тј. у позадину VI аустроугарске армије. (Ова армија држала је планински гребен Соколске пл. – Јагодње – Борање – Гучева). Тако су 26 септембра отпочеле борбе на фронту Ужичке војске, која је избила на положаје: Мекоте – Височник (к. 1259) – Црни Врх (к. 1077) – Палеж (к. 1937). Санџачка војска је извиђачким одредом Ђаковичке бригаде, протеравши слабије непријатељске делове, 26 септембра заузела Челопек (к. 1006) и Вихор (к. 1392). Затим је упутила извиђачке органе ка Глогу (к. 1405, 6 км североисточно од Сарајева) и Кукору (к. 1134, 10 км источно од Сарајева), где су ти органи заустављени од непријатеља јачине око 1 батаљона. Дрински одред, на положају Црни Врх (к. 1408) – Боровац (к. 1749), са Спушком бригадом код Вратла карауле (к. 11.84) источно од Калиновика, продужио је извиђање у правцу с. Пала и с. Доброг Поља. Његови извиђачки ортани су избили на Јахорину (к. 1913) и Игриште (к. 1451). Извиђачка чета Колашинске бригаде је код с. Пала водила борбу с непријатељским слабијим деловима (јачине око 1 ојачане чете), који су принуђени на повлачење ка Сарајеву. Утврђено је да непријатељ на свим овим правцима има слабија одељења.
Ужичка војска је у времену од 26-30 септембра својим енергичним наступањем ка Власеници угрозила позадину VI аустроугарске армије на средњој Дрини, а црногорска офанзивна група са својим извиђачким органима заузела је Романију и пресекла комуникацију Сарајево – Власеница.
Због све јачег аустроугарског отпора на фронту Ужичке војске, као и због опасности да ова војска не буде почесно потучена, српска Врховна команда је захтевала:
– да се Ужичкој војсци упути у појачање 1 бригада Санџачке војске;
– да Санџачка војска заузме Романију, на којој ће се утврдити, да би што потпуније обезбедила позадину Ужичке војске на правцу од Сарајева;
– Дрински одред да заузме Јахорину пл. и обезбеди правац Сарајево – Горажде.
По предњем захтеву је поступљено. У појачање Ужичкој војсци упућена је Васојевићка бригада. Пошто је црногорска офанзивна група била делом на Романији и Јахорини, остало је да се регулише померање трупа унапред и њихова нова улота. У том смислу је црногорска Врховна команда 2 октобра наредила:
Да Санџачка војска заузме положаје за одбрану на линији: Вихор (к. 1392 на Романији) – Велики Врх (к. 1331) – Орлова Стијена (к. 1507) – Лупоглав (к. 1629) – Голеш (к. 1122), а Дрински одред положаје на Јахорини пл., наслањајући своја крила десно на р. Репушницу а лево на Црну Реку.
Померањем црногорске офанзивне групе к Сарајеву и поседањем Романије и Јахорине обезбеђена је позадина Ужичке војске од дејства са запада. С обзиром на податке да се непријатељ припрема за напад на Романију, као и да је његова 3 брдска бригада појачала посаду Калиновика, Санџачка војска – држећи широк фронт – није имала довољно снага да обезбеди бок и позадину Ужичке војске. Стога је црногорска Врховна команда учинила претставку српској Врховној команди, тражећи од ње да се Васојевићка бригада врати у састав Санџачке војске. Ова претставка није усвојена до 6 октобра, када су догађаји показали њену оправданост.
Код црногорске офанзивне групе до 5 октобра није било важнијих догађаја. Тога дана је 3 брдска бригада на положају: Мукиња (к. 1175) – Вратло караула (к. 1184) – Вис (к. 1260) напала Спушку бригаду и принудила је да се повуче на положаје код с. Миљевине (око 12 км западно од Фоче).
2) Борба Дринског одреда код с. Доброг Поља
Да би се рашчистила ситуација код Калиновика и по могућству заузело ово место, наређено је команданту Дринског одреда да са Спушком бригадом и деловима са Јахорине нападне аустроугарске снаге код Калиновика. За извршење предњег задатка командант Дринског одреда је формирао три колоне.
Десна колона (2 батаљона Зетске бригаде) упућена је правцем: Рогој – Трескавица – Вратло (к. 1783) на Ручник; средња колона (3 батаљона Кучко-братоношке бригаде и 2 топа) наступала је правцем: с. Варош – Шивоље (к. 1256) – Виховац (к. 1191); а лева колона (3 батаљоиа Спушке бритаде и 2 топа) правцем Вратло – Махач Шума – с. Јелашца – Калиновик.
Све три колоне су 5 октобра предузеле наступање одређеним правцима. Истога дана је 3 брдска бригада пошла из Калиновика друмом за Сарајево. Када је ова бригада челом колоне дошла у с. Добро Поље, зауставила се код моста на р. Бистрици ради одмора, без икаквог осигурања. Командант средње колоне (командир Настадин Ивановић), по добијеном извјештају да се једна непријатељска колона креће друмом за Сарајево, одмах је развио колону за борбу и издао заповест за поседање положаја: к. 1276 – Голубово Брдо (к. 1196) – к. 1313. Овај распоред је извршен у времену док се 3 брдска бригада одмарала на друму, изузев по- гожаја на к. 1276, који, због слабе оријентације по магли и шуми, није благовремено поседнут од одређених јединица. Средњој колони се указала повољна прилика да изненадно нападне и уништи непријатеља, који се у колони одмарао на друму. На уговорени знак за напад, „топовски пуцањ“ са Голубовог Брда, црногорске јединице су отвориле ватру. Трећа брдска бригада, иако изненађена, прихватила је борбу која је вођена целог дана. Сви њени покушаји да се пробије у правцу Сарајева остали су без успеха. Бригада се ноћу 5/6 октобра, под заклоном мрака, повукла ка Калиновику.
Десна колона Дринског одреда је прешла друм Сарајево – Калиновик пре него што је 3 брдска бригада стигла код Доброг Поља, продужила је кретање одређеним правцем и овог дана, и избивши на М. Ручник (к. 1489), дошла је у позадину 3 брдске бригаде. У току кретања, када је била на Гвозном Пољу, ова колона се – и поред тога што је чула топовске пуцње с правца с. Доброг Поља – није обазирала на то, већ је продужила покрет к свом маршевском циљу – Ручнику. Када је колона стигла на циљ, целог дана није испољила никакву активност, иако је чула топовску ватру код свога левог суседа, коме није указала помоћ. Због такве неактивности ова колона је сутрадан – у борби на М. Ручнику (к. 1489) с деловима 3 брдске бригаде при њиховом повлачењу ка Калиновику – претрпела велике губитке.
Лева колона је заузела положаје Мукиње (к. 1175) – Вратло караула – Вис (к. 1535), где се задржала. И ова колона, без обзира што је чула топовске пуцње код средње колоне, осгала је неактивна.
Борба код с. Доброг Поља, између делова Дринског одреда и 3 брдске бригаде, јесте случајна борба у сусрету, у којој је са црногорске стране учествовала само средња колона (око 1500 војника са 2 топа) према непријатељу јачине око 5000 војника и 10 топова.
Дрински одред у тој борби није искористио веома повољну прилику да уништи 3 брдску бригаду, али је успео да одложи њен одлазак за Сарајево до 14 октобра.
За време борби код Калиновика (5-Х), Ужичка војска – нападнута с правца Власенице – повукла се на положаје: с. Бабљак – Видова Гора (к. 1293) – Пакленик (к. 1169) – с. Смртићи.
Црногорска Врховна команда, добивши извештај да се Ужичка војска повукла на поменуте положаје, издала је наређење да се Санџачка војска и Дрински одред с Романије и Јахорине повуку и поседну за одбрану положаје, Санџачка војска на линији: с. Кула – к. 1067 – Марково Брдо (к. 1042) – к. 1012 – к. 1043 – к. 1112 – к. 1004 а Дрински одред на линији: Црни Врх (к. 1408) – Клек (к. 1744) – Боровац (к. 1749) – к. 1675 – к. 1360, с тим да Спушка бригада остане и даље на својим положајима код Вратла карауле.
Овим наређењем је црногорска офанзивна група поново враћена на положаје које је држала до 2 октобра. Повлачење је извршено у реду и неузнемиравано од непријатеља. Лимски одред левим крилом није посео с. Смртиће већ с. Шенковиће, због чега је десно крило Санџачке војске на новим положајима било истакнуто у односу на лево крило Лимског одреда.
На основу прикупљених података о аустроугарским снагама у југоисточној Босни црногорска Врховна команда је дошла до закључка да непријатељ има намеру да црногорску офанзивну групу и Ужичку војску протера из Босне. У том циљу је предузела мере да се офанзивна група ојача и наредила је:
– команданту Херцеговачког одреда да 6 батаљона упути команданту Санџачке војске у Рогатицу;
– команданту Старосрбијанског одреда да упути команданту Дринског одреда 4 батаљона, 2 пољска и 2 брдска топа, а команданту Санџачке војске 6 митраљеза, вод пољских Крупових и вод брдских топова. Одређна појачања из Херцеговачког одреда су 16 октобра стигла на Гласинац, а појачања Дринском одреду из Старосрбијанског 22 октобра.
По извршеном повлачењу црногорске офанзивне групе на нове положаје, њен је распоред био:
Васојевићка бригада на Млађу (к. 1034) 3 км северно од с. Кула, у рејону с. Читлуци; Ђаковичка бригада на к. 1033 (2 км источно од с. Кула); извиђачки одред у с. Громиле; Пљеваљска бригада на Марковом Брду (к. 1042); Колашинска бригада на Сочици, са истуреним делом на Сиљевој Глави (к. 1222) и извиђачком метом на Витез пл.; Ловћенска бригада на Витњу (3 км југозападно од с. Куле), где је и до тада била; Бјелопољска бригада између с. Шенковића и Млађа (к. 1034). Распоред Дринског одреда јс остао непромењен, сем што се Спушка бригада, због сувише великог фронта, по одобрењу Врховне команде повукла на положај: Кљуновске Стијене (к. 1044) – Шебиница – Шиљевац (к. 1214).
До 10 октобра, кога је дана дошло до боја на Млађу (к. 1034), трупе Санџачке војске су остале у напред наведеном распореду.
3) Бој код Млађа 10 октобра
Аустроугарске јединице (8 и 13 брдска и 9 ландштурмска бригада) су 5 октобра на положајима јужно од Власенице напале Ужичку војску и приморале је на повлачење. У своме повлачењу Ужичка војска се 7 октобра задржала на линији: Бабљак (к. 1254) – Видова Гора (к. 12.93) – Пакленик (к. 1169) – с. Шенковић.
Аустроугарске јединице су 6 октобра у три колоне предузеле гоњење Ужичке војске, и то:
– десна колона (потпуковника Хелебранта) правцем: Власеница – Жљебови – Бандин Оџак (друм Власеница – Сарајево);
– средња (потпуковника Карпелуса) правцем с. Жљебови – с. Соколовићи, а
– лева (потпуковника Бертхолда) правцем с. Кусаче — с. Мислово.
Десна колона јачине око 5 батаљона и 2 батерије (2 батаљона 79 пешадиског пука из V армије, 3 батаљона и 1 брдска батерија из VI армије и 1 пољска батерија из 15 корпуса наступала је на споју Ужичке и Санџачке војске, који је обезбеђивала Васојевићка бригада на Млађу (к. 1034).
Санџачка војска је 9 октобра изјутра била у одбрапи на линији: Млађ (к. 1034) – Битањ (к. 1067) – Марково Брдо (к. 1042) – р. Прача. Распоред бригада био је: Васојевићка на Млађу, Ђаковичка код с. Куле, Ловћенска на Витњу, Пљеваљска на Марковом Брду, Колашинска код с. Сочице (1 км јужно од. с. Добраче) са истуреним делом на Сиљевој Глави (к, 1222) и извиђачком четом иа Витезу (к. 1188), Бјелопољска између с. Шенковића и Млађа, а извиђачки одред капетана Поповића на истакнутом положају на Градини (к. 994).
Аустроугарске снаге су 9 октобра предузеле напад на Ужичку и Санџачку војску. Колона потпуковника Хелебранта је наступала од Жљебова ка с. Бандину Оџаку и Млађу. Северно од Млађа се налазила претстража Ускочког батаљона на Креч-Врху, који је непријатељ напао. Тај је напад око подне потпомогнут јаком артиљериском ватром (8 топова). Претстража је успела да упорном одбраном развије колопу Хелебранта, успори њено надирање, а пред мрак се повуче до с. Кусача. На осталом делу фронта Санџачке војске – према њеном цептру и левом крилу није било значајних борби.
Командант Санџачке војске је на крају овог дана проценио да је непријатељ главни напад усмерио ка десном крилу Санџачке војске, тј. према Млађу. У циљу ојачања десног крила, командант Санџачке војске је наредио: да 3 батаљона Колашинске бригаде из резерве дођу на Витањ; да Трепачко-шекуларски батаљон са 2 брдска топа пређе од с. Куле на Млађ; да 1 Чевско-бјелички и Пјешивачки батаљон Ловћенске бригаде са Витња пређу код с. Куле и нападну непријатеља у десни бок. Померање трупа је извршено ноћу 9/10 октобра.
Распоред десног крила (на Млађу) Санџачке војске 10 октобра био је: Васојевићка бригада са Ускочким и Андријевичким батаљоном у првом, а Краљским у другом ешелону бригаде. Лево од Андријевичког био је Трепачко-шекуларски, а до њега Љешански батаљон и 200 бораца из Бјелопољске бригаде са 4 митраљеза и 4 топа. У резерви су били: Чевско-бјелички и Пјешивачки батаљон. У шуми испред Млађа се налазила бомбашка чета Васојевићке бригаде, а у с. Шенковићима трупе Лимског одреда, чије је лево крило око 1 1/2 км било повучено уназад од десног крила Санџачке војске.
Колона потпуковника Хелебранта је 10 октобра око 4.40 часова, по кишном и магловитом времену, предузела напад на Млађ. Напад је подржан јаком артиљериском ватром (око 12 топова). Густи стрељачки стројеви су наступали један за другим. Ватра нападачеве артиљерије била је прецизна, особито је тукла Млађ. Нападач је, уз подршку те ватре, до 10 часова скоро свуда подишао на јуришно отстојање. У то време је Ускочки батаљон тучен јаком артиљериском ватром у слабим и немаскираним заклонима на Млађу – иницијативно извршио противнапад, који је, због неприпремљености и неподржаван од суседа, неуспешно завршен. У исто време је непријатељ, који је кроз шуму нападао наше десно крило, потиснуо бомбашку чету Васојевићке бригаде. Та чета, прихваћена од једне чете Љешанског батаљона, успела је да се задржи на пропланку шуме, на споју Ужичке и црногорске војске. Због велике важности ове шуме, чијим би падом обе војске биле раздвојене са свима последицама које из тога произилазе, било је потребно да се по сваку цену ова шума одржи. У циљу истеривања непријатеља из шуме упућен је 1 батаљон 4 кадровског пука Ужичке војске. Командант батаљона, мајор Марић, узео је под своју команду обе црногорске чете које су се ту затекле, извршио противнапад и успео је да непријатеља протера из шуме. У току извођења противнапада мајор Марић је јуначки погинуо, њега је заменио капетан Глишић, који је убрзо рањен, затим је команду примио црногорски официр, поручник Ружић.
Командант Санџачке војске је, на основу прикупљених података у току боја до 11 часова, проценио да ће непријатељски напад на Млађу одлучним противнападом одбити. У том циљу је наредио да се у повољном моменту пређе у противнапад. У духу овог наређења командант 1 санџачке дивизије (бригадир Мило Матановић), који се налазио на осматрачници на Млађу (к. 1034), после постигнутог успеха српских и црногорских делова у шуми и испољеног нападног елана Ускочког батаљона, оценио је да је погодан моменат за против- напад, па је наредио да се и изврши. Непријатељ је – пред одлучним јуришем, коме се није надао – окренуо леђа и гоњен је до мрака а задржао се на Жљебовима. У његовом гоњењу је учествовала Ловћенска бригада са Витња, дејствујући енергично у непријатељски десни бок и позадину.
Командант Санџачке војске је око 18 часова добио извештај да се од Сарајева ка Гласинцу крећу аустро-угарске трупе (што уствари није било), па је наредио да се јединице његовог десног крила, које су биле у гоњењу, поврате на своје положаје на Млађу, остављајући слабија одељења према непријатељу.
У овом боју је учествовало: 7 црногорских и 1 српски батаљон. Губици Црногораца су били: 182 погинула и 445 рањених војника и официра, а код Срба нису познати. Губици непријатеља били су: око 900 мртвих, а заробљена су 4 официра и 25 војника.
Десна колона (потпуковника Хелебранта), пошто је потучена у нападу, повукла се у Кошутички теснац (рејон с. Кошутица). Њен неуспех је имао утицаја и на остале две колоне у нападу на Ужичку војску. Стога су све три аустроугарске колоне биле принуђене да обуставе напад и да се утврде за одбрану.
Десно крило Санџачке војске је у боју на Млађу 10 октобра успешно извршило добијени задатак. Одлучним противнападом јединица десног крила Санџачке војске разбијена је десна непријатељска колона и одбачена на север. Услед неуспеха ове колоне, остале две колоне у нападу на Ужичку војску одустале су од даљег напада и прешле у одбрану, очекујући појачање. Према томе упорном и активном одбраном Ужичке и Санџачке војске аустроугарска офанзива у југоисточној Босни завршила се неуспехом, јер је команда Балканске војске предвидела недовољне снаге за ову сврху. Због тога је ова команда била принуђена да са дринског фронта повуче знатне снаге ради протеривања српске и црногорске војске из југоисточне Босне. До предузимања нове аустроугарске офанзиве Ужичка и Санџачка војска добиле су у времену; знатно су ослабљене аустроугарске снаге на Дрини, које су морале прећи у одбрану, а главнини српске војске је створена могућност да се припреми за извођење операција под повољнијим условима. То је био главни циљ операција Ужичке војске и Црногорске офанзивне групе у југоисточној Босни. Према томе, успех Санџачке војске 10 октобра имао је оперативни значај.