На балканском ратишту су се 1914 године одиграли важни стратегиски догађаји. Српска војска је те године добила две битке – Церску и Колубарску. Због неповољног исхода ових битака, војнички и политички углед Аустро-Угарске је знатно опао, нарочито код словенских народа под њеном влашћу. С друге стране, војнички и политички углед Србије и Црне Горе се знатно уздигао, како код Савезника тако и код словенских народа.
Победе српске војске 1914 године последица су погрешних противничких планова, слабог руковођења операцијама Балканске војске, надмоћности српског командовања и бољег квалитета српских трупа, Аустроугарски оперативни планови показали су се на пракси нереални. То је већином дошло због тога што је њихово више командовање прецењивало значај тактике на штету оператике и стратегије. Сем тога аустроугарски Генералштаб је потценио вредност српске и црногорске војске, и сматрао је да оне Балканској војсци неће моћи да дају дужи отпор. Почетно груписање Балканске војске је поучан пример за то како се погрешке у почетном груписању снага тешко поправљају у току пројектоване операције. То је последица неправилне процене ситуације, а аналогно томе и почетни операциски планови били су погрешни.
Студијом операција Балканске војске долази се до закључка да је њено више командовање погрешно руководило операцијама својих трупа, што их је довело до тешког пораза. Примери су: неправилна употреба II армије код Шапца, погрешно груписање VI армије, неправилно увођење у бој 21 хонведске дивизије на Церу, рокирање трупа из рејона Ваљева на правац Рача – Крагујевац уочи Колубарске битке итд.
Почетно груписање црногорске војске било је погрешно, али је корегирано на време (формирање Санџачке војске), те није имало штетног утицаја на операције српске војске нити је отежавало њене победе у овој ратној години. Тим победама српске војске и црногорска војска је дала знатан допринос. Црна Гора је прва од свих Савезника, иако неприпремљена за вођење савременог рата, одлучно стала на страну Србије. Њена малобројна војска од првог дана рата привезала је знатне аустроугарске снаге на свом фронту.
За почетне офанзивне операције аустроугарске Балканске војске против Србије њена VI армија (15 и 16 корпус – око 60.000 војника) била је концентрисана: 15 корпус према левом крилу главних српских снага на правцу Вишеград – Ужице, а 16 корпус на отсеку Фоча – Горажде, у правцу за Пљевља. На првом правцу дејствовала је српска Ужичка војска, а на другом црногорска Пљеваљска дивизија. Према Пљеваљској дивизији био је 16 корпус (око 30.000 људи). На осталом делу граничног фронта Црне Горе (од Фоче до Боке Которске) јачина аустроугарских снага износила је око 39 батаљона. Укупна јачина аустроугарских снага према Црној Гори пред почетак церске операције била је око 72 1/2 батаљона (око 72.000 људи) са 472 артиљериска оруђа, у односу на око 35.000 људи са 65 артиљериских оруђа црногорске војске. Од ове аустроугарске војске концентрисане према Црној Гори ниједна јединица није учествовала у Церској бици. То је био допринос црногорске војске српској победи на Церу. Да је Црна Гора у почетку рата остала неутрална вероватно би 16 аустроугарски корпус, 3 и 14 брдска бригада (свега око 40.000 људи) били ангажовани према Србији и учествовали у церској операцији, што би несумњиво ситуацију српске војске отежало. Тако је у времену церске операције црногорска војска – иако је карактер њеног дејства по својој оперативној улози био дефанзиван – привезала на свом фронту јаке аустроугарске снаге (око 72.000 војника).
После Церске битке, аустроугарска Балканска војска је у првој половини септембра предузела другу офанзиву против Србије. Та офанзива је отпочела битком на Дрини, а завршила се поразом аустроугарских армија у децембру 1914 у Колубарској бици. Тада је улога црногорске војске била још значајнија, јер је гро њених снага (Санџачка војска и Дрински одред), у садејству са српском Ужичком војском, дејствовао офанзивно у правцу Власенице и Сарајева, у десни бок и позадину VI аустроугарске армије у југоисточној Босни.
Офанзива црногорске офанзивне групе и Ужичке војске у југоисточну Босну отпочела је половином септембра. Због њиховог дејства у југоисточну Босну командант аустроугарске Балканске војске био је приморан да појачава своје трупе у тој области (где је у почетку била само 8 брдска бригада). Та појачања су упућена већином из јединица које су биле ангажоване на дринском фронту. Како су Ужичка војска и црногорска офанзивна група у октобру непосредно угрозиле бок и позадину аустроугарске Балканске војске, она је – због тога и снажног отпора српских снага на фронту – била приморана да пређе у одбрану, док Србе и Црногорце не одбаци из Босне. Тај је период аустроугарске дефанзиве на дринском фронту омогућио српској војсци да се, после низа бојева дуж р. Дрине, припреми за даље операције. Док су у почетку српско-црногорске офанзиве у југоисточној Босни аустроугарске трупе према њима имале само ојачану 8 брдску бригаду, дотле су на дан 18 октобра биле груписане:
– према Санџачкој војсци: 50 дивизија (3 и 15 брдска бригада), 8 брдска бригада, одред пуковника Хајдера (најмање 3 батаљона), свега око 18 батаљона;
– према Дринском одреду: одред пуковника Бартоша (3 батаљона).
Укупно према црногорској војсци у Босни око 21 батаљон (око 21.000 војника) у односу на 5 батаљона у почетку офанзиве;
– према српској Ужичкој војсци: 18 дивизија (4, 5, 13 и 17 брдска бригада, око 20 батаљона, око 20.000 људи).
Укупно према црногорској и Ужичкој војсци 41 батаљон.
Да би отклонила угроженост позадине својих главних снага према Србији, команда аустроугарске Балканске војске је била приморана да одложи офанзиву на Дрини, да би је предузела у југоисточној Босни. Тај временски период, од половине септембра до новембра, био је углавном период застоја аустроугарске офанзиве на Дрини.
Коначно, аустроугарска војска је успела да надмоћнијим снагама у времену од 18 до 25 октобра примора Србе и Црногорце на повлачење на десну обалу р. Дрине. Црногорска офанзивна група је у том времену – у односу на Ужичку војску – имала улогу заштите њеног левог бока и позадине од дејства са правца од Сарајева и Калиновика. Она је тај задатак до 21 октобра успешно вршила. Према изложеном, Ужичка војска и црногорска офанзивна група привукле су знатне аустроугарске снаге, које су већином повучене са српског фронта, чиме су допринеле да се одложи аустроугарска офанзива у западну Србију. То је и био циљ операција црногорске и Ужичке војске у југоисточној Босни.
После делимичне стабилизације српско-аустроугарског фронта у западној Србији и после одбацивања Срба и Црногораца из Босне, аустроугарска Балканска војска је почетком новембра продужила започету битку на Дрини. Та офанзива се успешно развијала све до пораза у Колубарској бици. Црногорска војска је у почетку Колубарске операције имала за задатак одбрану свога граничног фронта, а њена Санџачка војска (око 2/3 црногорске војске) да – у садејству са Ужичком војском – обезбеди леви бок и позадину главних српских снага, односно да спречи продирање аустроугарских трупа из горњег тока р. Дрине у Санџак. Она је тај задатак (у времену док се српска војска повлачила ка вододелници р. Колубаре и Западне Мораве и припремала за Колубарску битку, као и у току њеног извођења) с успехом извршила. Док се српска војска почетком децембра припремала за битку на Колубари, њени су бок и позадина били обезбеђени од аустроугарског дејства кроз Санџак. У току извођења Колубарске битке, Санџачка војска је делом снага (са 4 бригаде) узела учешћа у протеривању аустроугарских снага са српске територије – Санџачка преко р. Дрине.
У току заједничког дејства српске и црногорске војске српска Врховна команда, по свему судећи, у оцени операција црногорске војске није била довољно упооната са њеним стварним тактичко-оперативним могућностима. Њени погледи у оцени црногорске војске изгледа да су били нереални. Она је на исту рачунала као на војску модерније организовану, а то је био основни недостатак црногорске војске. Услед таквих погледа српска Врховна команда је због тактичког неуспеха делова Санџачке војске у југоисточној Босни претила чак и прекидом заједничког дејства обеју војски, бацајући сву кривицу за повлачење из Босне на делове црногорске војске. До повлачења српске и црногорске војске из Босне вероватно је морало доћи, јер су обе војске биле нападнуте надмоћнијим снагама, и питање је да ли би у Босни могле издржати више од 1-2 борбена дана. Ово је поучан пример за то да командовање приликом доношења одлуке и оцена о постигнутим резултатима треба да, поред ситуације код непријатеља, узме у обзир и право стање трупа тј. организацију, формацију, наоружање, војно-стручну спрему, доба дана, атмосферске прилике, исхрану итд. Да је српска Врховна команда узела у обзир право стање црногорске војске и њене могућности, не би учинила сугестије својој влади да се прекину односи у заједничким дејствима српске и црногорске војске. Изгледа да је српска влада боље познавала ситуацију црногорске војске чим је упозорила Врховну команду да су појаве недисциплине у операцијама црногорске војске последица њене организације и да због тога није потребно прекидање односа са црногорском војском.
Важно је овде истаћи намеру црногорског краља и његове владе да у току 1914 године – у циљу садејства с француском војском – заузму Боку Которску. Та замисао црногорског државног руководства, а делимично и француског, била је с оперативног гледишта правилна. Заузимањем Боке Которске, још у првим данима рата 1914, створила би се повољнија ситуација: јер би се Аустро-Угарска лишила једног јаког упоришта на Јадрану, Савезници би имали повољан мостобран за продирање у Херцеговину и Босну, а црногорска војска би добила важну базу за њено снабдевање итд. Да је ова важна ратна лука заузета 1914, вероватно српска и црногорска војска не би доживеле онакав слом као што су га доживеле следеће године. До ове операције није дошло услед тога што се Савезници, сем Србије, нису с овим предлогом сложили. Такав свој став су правдали војничким разлозима, тј. да у датој ситуацији не располажу потребним снагама и средствима за успешно извршење такве операције.