Давидовић Будимир

име: Будимир
презиме: Давидовић
име оца:
место: Горачићи
општина: Лучани
година рођења: 1890.
година смрти: 1980.
izvor podataka: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Солунци говоре” Антонија Ђурића, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.

ТЕЖАК И СВЕТ ЗАДАТАК

Млада жена горко је заплакала када је остала без мужа. Ни месец дана од венчања, а њен Будимир већ морао да је остави. Тек што је постала невеста и понела име драгог човека, тек осетила мушко миловање и сазнала за праву љубав, а већ сама. Два пролећа и две зиме провео је Будимир у рату; још се није одморио, није дануо, а сад опет пушку о раме. И докле, и куда? Има ли још кога да се крвави по далеким ратиштима сем њеног човека?
Тихе летње ноћи Милица је проводила сама, а мисао, као црв, вртила је и уносила зле слутње у њену душу. Била је немирна и све је однекуд ишчекивала да ће се њен муж брзо вратити.
– Тако су говорили и онда када кренуше у турски рат, – јадала се поред ње и Будимирова стара мајка, њена свекрва. Двојицу сам их испратила, као и сада. Говорили су: “Ето нас кроз који дан”, а чекали смо их пуне две године. Суседов син Милан није се никад ни вратио. Оставио је кости тамо негде на Куманову.
Мајка и жена јадиковале су тако у летњим ноћима и болно уздисале за човеком који им је био подједнако драг. И чекале су, чекале и бројале дане који су споро одмицали.
А тамо на фронту, код Словца, пожар је буктао и грмели топови. Будимир Давидовић ишао је из борбе у борбу, далеко од свог села, далеко од свог дома. Као и сви остали. Пред Словцем се затекао његов Четрнаести пук. Он је био каплар друге чете првог батаљона, којим је командовао мајор Ковачевић (Као генерал, Ковачевић је, после ослобођења погинуо у Штипу).
Био је то строг, али добар и правичан човек. Никоме није нажао учинио, али никога није ни штедео. Себе понајмање. Војници су га волели и плашили га се. Сви су веровали у њега.
Борба на Словцу била је жестока. Аустријанци су засипали челиком сваку стопу земље. Људи су гинули као мушице. Неизвесност и дуге борбе, већ су били почели да замарају људе. Једно после подне, мајор Ковачевић дође међу војнике и сувим гласом проговори:
– Потребна је једна патрола да иде и извиди непријатељски ров. Треба кренути чим падне ноћ.
За вођу патроле био је одређен каплар Будимир Давидовић. Он је изишао из балканског рата као прекаљен ратник. Није се плашио. Са њим су пошла два редова: Стојан Милић и Чеда Стојић.
– Аустријанци ноћу спавају, они су господа, – говорио је Будимир друговима.
– Ама ђаво никад не спава, – додаде Милић и шеретски поче да се чеше по потиљку.
– Море, каква господа, – на то ће Стојић – Да су господа седели би у позадини, а не би се крвавили по рововима као и ми.
– Ја вам кажем да они ноћу никад не нападају. Нису навикли. Они изјутра отворе најпре артиљериску ватру, па онда лепо под заштитом топова. Ето, видећете…
Ноћ је била топла, а небо ведро, пуно звезда. Људске прилике лепо су се распознавале и видело се на педесет корака унаоколо. Из суве траве чули се зриказци. Земља је дисала, осећао се њен врео дах. Из даљине је допирао неки шум. Само су људи ћутали, притиснути невољом рата. Свој терет они су мученички носили и уздисали за далеким мирним селима, где су некада живели лепо и тихо.
Патрола се лагано кретала. Полако и опрезно, корак по корак. Аустриски ровови били су удаљени око шест стотина метара. Као три сенке у ноћи, Будимир Давидовић и његови другови преваљивали су простор у кратким скоковима. Погнути претрче по неколико корака, па легну у траву и осматрају терен пред собом. Свакога часа може пушка планути, свакога часа смрт их може стићи. А кад су се примакли рововима на неких две стотине метара, наставили су пут пужући. Тихо, неприметно, као неки ровци.
– Пст, пст – упозори другове Будимир. – Ено, онде, поред сена. Оно је стражар. Пазите!
Без даха су се примицали. Заобишли су сено, па зашли са стране. Онда хитро, као веверица, скочио је Будимир из траве и готово узјахао на стражара.
– Стој! Полажи оружје!
Стражар није уопште покушао да се брани, иако није био сам. Још три аустриска војника спавала су у сену. И они су се предали без речи.
– Опростите, господо Аустријанци, што смо вам прекинули сан, – подругивао им се Будимир, отпасујући им фишеклије и претресајући џепове. За то време Милић и Стојић држали су пушке на готовс, спремни да убију свакога који покуша да бежи или да се брани.
– Немојте се љутити, господо Аустријанци, али ово је наше, српско сено. А сад напред!
Будимир Давидовић сву четворицу предао је свом команданту, који је од њих доцније сазнао драгоцене податке о стању у непријатељским рововима.
То је био први подвиг Будимира Давидовића у великом рату.

Несрећна деветсто шеснаеста. Остаци разбијене војске, коју је само још водио Бог и вера у правду, окупили су се на новом ратишту око Солуна. Отаџбина је остала далеко, прегажена, поробљена. Албанске ране још су тиштале. Крф и острво Видо никад се не заборављају. Смрт је покосила хиљаде живота, младих и снажних, који су били потребни земљи. Пукови се проредили, поједине чете сасвим нестале. Било је случајева да је у чети остало свега по десетину војника. Други су изгинули у борбама, помрли од пегавог тифуса или, малаксали, остали у албанским планинама.
Ратнички живот заморио је војнике. У магловита јутра, на каменитим туђим косама солунског фронта, они су се скупљали у групицама око војничких ватара и тупо гледали у даљину. Пресечени су били сви путеви који воде у Шумадију. Густим редовима бодљикаве жице непријатељ је био оградио границе крвавог Балкана, мислећи, ваљда, да ће ту вековати. А тамо далеко, на старим огњиштима, остале су жене и нејач, остале старе мајке. Без мушке снаге, без домаћина и заштите. Они су сада непријатељска раја, туђе робље…
Људи су тупо ћутали и плашили се својих мисли. У њиховим душама догоревао је жижак наде као што догорева жижак у светом кандилу пред иконом Распећа. Дуге и болне носталгије они су изражавали само тешким уздасима, који су се откидали из њихових заморених груди.
Али треба дати и последњу снагу, јер отаџбина се мора ослободити. Треба да изгину и последњи остаци војске једног народа, који пише своју крваву и страшну повест. Ни једна слава није тако скупо плаћена.
Солунски фронт је непрегледан и сав опасан гвозденим зидом. А непријатељу су пристигла нове, свеже снаге. Зар је борба уопште могућа? Тај гвоздени зид, из кога вире стотине и хиљаде челичних ждрела непријатељских топова, ваља разбити голим грудима и раскрвављеним срцем. Како данас изгледају чудне и невероватне приче о храбрости старинских јунака! Али када севне мисао о родној Шумадији, када се узнемири срце и чежња тужна почиње да га салама, – онда је могућ сваки напор, онда је могућа чак и победа.
– Французи шаљу помоћ. Они нас неће никад напустити. Муниција и оружје стижу у огромним количинама. Наши се спремају на дугу и истрајну борбу, која ће трајати све до победе.
Тај глас пронео се брзо од војника до војника и људи су намах оживели. Као пред неке велике свечаности, настало је чудно комешање у јединицама.
– Моћеш пуцати сада до миле воље, – говорио је Будимир Давидовић својим сељацима, када је чуо од наредника да је већ стигла савезничка помоћ. И говорио је то са извесним поверењем, одавајући на тај начин грдну важност самоме себи.
– Нећеш морати више да штедиш и циљаш, као оно у Србији…
– Е, јес, славу му његову, упаде каплар Мића. – Кад водник подвикне да штедиш муницију – мени није другојаче него као да ме неко удари маљем по глави.
– Море, ја једаред мал’ не изгубих главу због те несрећне муниције. Потпоручник лепо хтеде да ме убије, – настави један репоња из прикрајка. – Пуцам ја иза једног буковог пања, знаш, то беше на оној Чуки баш пред отступање. Видим, – иду њихови према мени. Примичу се њих тројица све у скоковима. Ја пуцам, не престајем. Али ни једна да их погоди. Потпоручник дотрча више мене, па ме лепо нагази ногом.
“Шта пуцаш у ваздух, стоко ниједна?!” – он ће ти мени.
“Како у ваздух!” – одговорих ја онако љутито. “Не могу, ваљда, да их гађам каменицама”! И ја се мало као придигох.
“А то ти мени, је ли, оца ти мангупског?! Што не штедиш муницију?” – и шљис! – звекну ми шамарчину да ми се све помрачи пред очима. Погинуо је доцније, Бог да му душу прости.
– Ама, који то беше?
– Потпоручник Света, знаш онај што је био сув ко прст и сав зелен од неког једа и муке што га мучила.
Разговор би свакако још трајао, да се није појавио наредник Мита. Прилазио је одмереним кораком, а жут француски шињел, мало пошири него што би требало, све је поигравао око њега. Шајкачу натурио на десно око, а округла глава и свеже избријано лице једва извирују из јаке новог копорана. Да га војници не знају помислили би још да је неки велики господин из француске армије. А онамо нико други него наредник Мита. Када се он појави војници само заћуташе, али нико не мрдну са места. А наредник достојанствено приђе и прстом упре у Будимира.
– Давидовићу, са мном код команданта!
– Ко ли ти је то спаковао јутрос рано, – смешећи се добаци каплар.
– Спаковаћу ја теби, капларе, – прекорно рече наредник и изгуби се са Будимиром.
Пред станом команданта пука стојало је још неколико војника. Сеиз је водао једног немирног вранца око шатора, а ађутант, неки потпоручник, одмах прихвати Будимира и уведе га под шатор.
– Ти си Будимир Давидовић?
– Ја, господин пуковниче.
– Официри те хвале. Кажу да си вредан и пожртвован војник.
– Стараћу се, господине пуковниче!
– Одлучио сам да ти поверим један тежак и свет задатак. Али, пази добро, у питању је отаџбина, чија част зависи од свију нас заједно и од нашег пожртвовања. Ми припадамо само отаџбини! Задатак није ни лак ни прост.
Са војводом Бабунским и још једним поднаредником, ево, то су ова двојица овде, ти ћеш се пробити кроз непријатељски фронт и пребацити у позадину. Тамо ћете извиђати снагу и кретање непријатеља. Сваки њихов миг и сваки покрет треба доставити нама најхитније. Војвода Бабунски даваће ти упутства за рад и сваку његову заповест имаш да извршујеш. Колико ћете остати у позадини непријатељског фронта – то ће одлучити војвода Бабунски. Јеси ли разумео?
– Разумео сам, господине пуковниче!
– Је си ли спреман да извршиш задатак?
– Спреман сам, господине пуковниче!
– Добром вољом?
– Добром вољом, господине пуковниче!
– На извршење задатка, војниче, и нека вам је срећан рад. Војвода Бабунски даће ти све што је потребно.
– Разумем!
Звекнуле су цокуле у знак поздрава и Будимир је напустио шатор команданта пука. За њим су одмах изашли војвода Бабунски и онај поднаредник. То је био један Скопљанац. Звао се Симче, а знао је бугарски као рођени Бугарин.
Будимир се осећао невероватно поласкан поверењем својих претпостављених. Било му је само жао што не може отићи мало до чете. Хтео је каплару Мићи, онако у поверењу, да каже како га је похвалио командант пука. Али, чим су изишли из шатора, војвода Бабунски упозорио га је да све ово мора остати у највећој тајности. Осим тога, они нису ни имали времена за разговоре. Извршењу задатка морало се одмах приступити, Војвода није дао да се оклева ни једног јединог часа. Његове заповести биле су кратке и одмерене, али у његовом строгом гласу и мрком, оштром погледу било је нечега што је улевало огромно поверење у људе. На сваком његовом покрету, по сваком поступку видело се да је то стари и искусни ратник, који лако и глупо неће изгубити главу. Он је познавао сваку стазу и богазу на целом Балкану. Од детињства он крстари по непроходним гудурама и води комитске чете. Ту је остала цела његова младост, цео његов живот.
Под шатором војводе Бабунског Будимир се пресвукао у македонско сељачко одело. Притезао је опанке и био је некако лак и ведар. Чинило му се да ће га ови опанци сами однети до његовог села. Од оружја су понели само по један кратак бугарски карабин и револвере. Каме су гурнули у ногавице од чакшира, а карабини су били тако кратки да су се увек лако могли сакрити испод копорана. То су биле све припреме.
– Кад идете, увек се осврћите на све стране, – саветовао их је војвода Бабунски. – Да сте као зечеви. Заједно ћемо ићи док се не пребацимо, а после ја ћу вам већ казати.
У сумрак дана кренула је ова необична тројка. Заобишли су наше положаје и упутили се право плетеним жицама, за којима су стојали спремни нелријатељски пукови. Тамо се треба пробити, проћи неприметно кроз толику силну војску, промаћи испред безброј стража и осматрачница и пребацити се у позадину фронта. Да ли је то могућно и изводљиво? Када би људи имали крила, па и онда… Бабунски је проналазио неке заметене, кривудаве козје стазе и провлачио се њима. Поднаредник Симче и Будимир послушно су корачали за њим.
Помрчина је лагано освајала земљу, а лак, прохладан поветарац ћарлијао по камењару. Стазице су кривудале и водиле у недоглед, у неизвесност, у смрт. Небом су се вукли облаци и само ту и тамо провиривала и светлуцала по нека звезда. Под меким сељачким опанком осуо би се понеки камен и лако скотрљао низ стрмен. Бабунски је газио и ћутао. Само, с времена на време, он би се осврнуо око себе и осмотрио камењар у помрчини, која је сваким часом постајала све гушћа, све непровиднија.
Будимир је мислио о свом селу, о Милици коју је тек довео у кућу. И туга се савијала око његовог срца. Остала је сама, млада… А наишао непријатељ, који није чувао част ни образ… Ах!… И мајка је остала стара, изнемогла. Брат још нејак, а други, ко зна шта је с њим, можда је већ и погинуо. Шта могу њих две саме. Милица је, можда, већ и родила. Ако погине, дете неће ни упамтити свог оца. Причаће му други о њему, бегунци и зеленаши који су избегли рат и остали да срамоте и понижавају туђе жене и пљачкају туђу имовину…
Војвода Бабунски застаде. Осврну се десно и лево, карабин пребаци из леве у десну руку и прошапута:
– Ту смо, пред жицом. Будите опрезни. Сада ћемо ударити десно, низ један поток. Ту ћемо се пробити. Прокопаћемо корито потока и провући се испод жице. Лагано идите за мном! Страже су им с леве стране.
Хладна киша поче да роси. Помрчина је била толико густа да се није ништа видело. Стазе више није било, нити су је они могли видети. Низ голу стрмен спуштали су се ка потоку. Чуо се шум воде која је скакутала с камена на камен. По том шуму било је јасно да поток није велик, да је оскудан водом. Али треба пожурити, јер он, када падне киша, може ђаволски да набуја и заурла низ ову голет.
– Ту смо. Не дирајте жице. Они имају сигнале.
И војвода Бабунски легао је у поток и рукама почео да рове песак. Извукао је неколико овећих каменица и направио читаво ждрело испод жица. Тај посао он је обављао са чудном вештином и искуством. После неколико часака, он је раскопао поток и провукао се испод пет редова сплетених жица. За њим су прошли поднаредник Симче и Будимир. Сва тројица били су потпуно мокри. Војвода Бабунски није им дозволио да цеде одела.
– Доцније, када далеко одмакнемо, – казао им је он тешећи их, ваљда.
Киша није престајала. Што су дубље улазили у ноћ бивало је све хладније. Они су сада у Божијој руци: за њима су густи редови исплетене бодљикаве жице и непријатељски пукови, а под њима и пред њима земља којом непријатељ господари. Али, сад није време да се мисли о томе. Идући напред, они су бежали од друма да би тако избегли сваки сусрет.
Јутро их је стигло у једном шумарку. У даљини се видело село. Природа је била врло штура, а влажно, сиво небо давало јој још суморнији изглед. Мртав пејзаж није ничим привлачио радозналост човека. Таласасти брегови имали су мрко-сиву боју. Обрасли ситном белогорицом, која је била ретка. Из кровова кућа оног села избијао је дим и губио се у ниским облацима, пуним кише.
Тројка је застала. Сва тројица су малаксали од умора и прокисли до коже. Целу ноћ су пешачили, прокрадали се кроз кланце и шибље као неке ноћне утваре.
– Ту ћемо се одморити, – рече Бабунски и спусти се на један камен, скидајући са знојног чела прокислу капу. Позади овог шумарка има једна шупља стена. Ту се можемо лепо скрити. Данас ћемо се растати. Тебе, Будимире, не смем пуштати у дубину. Ти ћеш држати и осматрати овај терен, а нас двојица ћемо ићи у унутрашњост. Извештаје ћеш писати кратко и јасно. Све што приметиш. Чувај се друма, али пази кретање и прилив непријатеља. Прати све. Пази да не паднеш у клопку мештанима. Ја ћу већ послати некога до тебе, који ће ти саопштити моје наређење. Тај кога пошаљем, треба увек да ти се јави са речима: „Послао ме Јован”. А сад хајдемо до оне пећине.
Тамо су били после неколико часака. До отвора пећине тешко се долазило. Морали су најпре да пужу уз једну глатку и готово сасвим окомиту стену, па тек онда да се увуку у отвор пећине. Унутра је било мрачно, као у земуници. Осећао се мирис влажне земље, а у једноличним интервалима, одозго кроз стену, капала је једна крупна капљица и у влажној црници правила право мало језерце. Ваздух је био устајао и нешто топлији од оног јутарњег поветарца.
– Ето ти твоје скровиште, Будимире, а ми одосмо даље својим путем. Главу чувај и буди паметан.
И војвода Бабунски са поднаредником Симчетом удаљи се од пећине и изгуби се у правцу села.
Будимир је остао сам. Сам у мрачној пећини, сам на целом свету. Осећао је како га умор савладава. Очи му се саме склапале и он није ништа видео пред собом. То је онај бескрајни умор од кога човек постаје глув и туп. И постао је миран и равнодушан пред свим догађајима и невољама. Будимир Давидовић, коме је командант пука јуче изговорио онолико ласкавих речи, у овом часу није осећао ништа друго до неодољиву жељу да се одмори. Помрчина пећине још га је више мамила на сан. Чак ни мисао о селу није могла да га раздрма.
Када се пробудио свитао је дан. Крпе магле вукле се по голим бреговима, а ситна киша ромињала и натапала штуру земљу. Било је хладно. Из даљине је допирала потмула грмљавина, која је на махове постајала јача. После би се опет све утишало. То је била грмљавина топова. Фронт је далеко свега двадесетак километара. Изломљен и још бунован од тешког сна, Будимир се извукао из пећине и спустио низ ову влажну стену. Погледом је прелетео празан простор око себе. На самој ивици оног шумарка, одакле су јуче дошли, приметио је једног малишана са неколико оваца. А горе, уз брег кривудао је друм. Дуга, црна колона кретала се њиме. По свој прилици то је била непријатељска комора, која је онима на фронт возила храну, муницију и остали ратни материјал.
Будимир се слободно примаче шумарку и приђе оном малишану. Са њим се тешко споразумевао, али је ипак сазнао да војска целу ноћ промиче оним друмом, сазнао да се у оном селу налази неколико непријатељских официра и цео батаљон пешадије, да су сви коњи и говеда покупљени и одведени и да у селу нико нема ни хлеба да једе. Малишану је дао мало пексимита, заварао га и казао му да и он иде на фронт да тражи своју јединицу. И изгубио се у шумарку, а онда заобилазним путем полако се вратио у пећину. На парчету хартије, коју је добио за слање извештаја, невештом руком написао је:
“Непријатеља има доста. Целу ноћ колона је промицала ка фронту и превозила материјал. Ја се налазим двадесет километара позади фронта. У оближњем селу има један батаљон пешадије. Позадина нема хране.”
То је био први извештај Будимира Давидовића. Када га је написао, он је још дуго у руци превртао лист хартије и мислио чиме треба да допуни свој извештај. А онда је извукао другу хартију и написао прво писмо мајци и жени које су га неутешно чекале у селу.
“… Желим да вас ово писмо затече у здрављу и задовољству. Ја вам га нећу моћи да пошаљем, јер се налазим у непријатељској земљи. Него пишем га онако. Ако погинем, можда ће се наћи неко да вам га пошаље. А ти, Милице, чувај име и образ, јер ако образ изгубиш све си изгубила. И чувај дете, ако си га родила. Нешто си ми о томе говорила пред одлазак. Ако си сина родила, а ја се жив не вратим у село, надени му име Ратко, јер се уз рат родио. А ако је девојчица онда нека буде Стана, по мајци.
Милорадов Воја умро је на Крфу. Глад га сатрла па више није могао да издржи. О Стојановом Лери ништа не знам. У мојој јединици био је до Пећи, а онда се изгуби. Неки веле да је промрзо у Албанији и остао негде поред друма. Ако имате што хране добро сакрите, јер ће вам непријатељ све одузети. Овде хлеба ни од корова. Ми на фронту сада добијамо од Вранцуза конзерве, па лепо. Сити смо и сад имамо пуно муниције.
Све вас поздравља ваш Буде.
Ако се вратим купићу ти шиваћу машину. Видео сам у Солуну силне шиваће машине. Све поздравља Вудимир.”
Под пећином се зачуше кораци. Будимир се прену. Карабин је био спреман и он је намах одлучио да се брани. Погинуће свакако, а онда бар да освети своју крв.
– Будимире, дозва га један пиштав промукао глас. – Послао ме Јован…
Будимир помоли главу кроз отвор од пећине. Доле, под стеном, стојао је један омален, мршав и слабачак човек. У поабаном сељачком оделу он је изгледао врло бедно. Био је ћосав и личио на неодраслог дечка. Испод копорана му је вирио крајичак каме. Будимир му даде знак да успуже уза стену.
– Послао ме Јован да ти дам поруку, – поче онај пиштави глас. – Он је отишао даље. Ово писмо предаћеш команданту пука.
– Како, – запрепасти се Будимир – команданту пука?! Сам да се вратим?!
– Ја ћу те испратити до потока. Извештај је важан. Још ноћас ћеш се пребацити тамо, тако је наредио војвода. А кроз три дана опет да си овде, у пећини. Ја ћу доћи до тебе. Јован и Симче отишли су даље. Прекосутра ћемо се састати да ми предаш нове извештаје.
Тек сада Будимир је схватио тежину свог задатка. Значи: он ће бити веза, писмоноша између команданта пука и војводе. Е, лепа дужност! Ту само Бог једини може да га сачува. “Ми припадамо отаџбини” – то је оно што му рече командант при растанку. А коме припада стара мајка, жена, дете из њене утробе? И они припадају отаџбини. Хоће ли отаџбина да их храни кад он заковрне? Зле слутње савише се око њега као тамни облаци. Да, да, ми припадамо отаџбини!
– Добро, кад је тако, – прену се Будимир и војводино писамце поче да гура у шав од копорана.
Мрак је падао и магла је гушила груди када су човек са пиштавим гласом и Будимир напустили скровиту пећину. Ћутећи су преваљивали простор. Час гацкали пиштољину, час газили по сивом камењару. Суморна крила јесење ноћи као олово притискивала су земљу. Киша цвили као сирота, а у душама пустош и неизвесност. Докле, докле ли ће да траје тај живот? И како се већ не истроши?
Са друма, који је био удаљен неколико километара од стазе којом су се они пентрали, допирао је туп тресак кола, измешан са гласовима прокислих коморџија. Киша је постајала све гушћа и хладнија. У Будимировим опанцима пиштала је вода. Али, за чудо, он је осећао снагу и здравље. И газио је, газио неуморно. Човек је најиздржљивија животиња. Сваки коњ давно би већ малаксао, а он се, ето, држи и ништа му није.
– Ево нас у потоку, – прошапута пиштави глас. – Ти сад настави сам. Право уз поток, до жица. А даље знаш. Хајде, са здрављем…
И човек са пиштавим гласом окрену се и пође истим путем назад. Будимир остаде у потоку сам, са својим мислима и са изгужваним писамцетом у шаву од копорана. Поток, набујао од кише, бучно је скакутао низ своје корито и из планине ваљао ситне каменице. Као страшило, свуда унаоколо зјапила је мрачна ноћ и оловном тежином притискивала даљине. Под влажним копораном Будимир је осећао како удара његово немирно срце. И корачао је уз поток.
У саму зору био је пред станом команданта пука. Увео га је онај исти ађутант, потпоручник – резервиста.
Под шатором је горела свећа. Командант пука, мален и дежмекаст, пресавио се преко једног сандука од муниције. Три официра поред њега, један мајор и два капетана, наднели се над географску карту, и он им нешто оловком оцртава и показује. Свећа догорева и димљив пламен поиграва. Ни они целе ноћи нису спавали. То је рат.
– Господине пуковниче, стигао сам! – рапортирао је Будимир у ставу мирно.
– Је си ли донео извештај?
– Донео сам, господине пуковниче.
– А што си тако прокисао, несрећниче? Их, сав си пропао.
– Дубок поток, а киша…
– А ти си и преко потока газио? Е, јадан брате. Дај ми извештај, па иди и одмори се. Господине потпоручниче, обрати се командант свом ађутанту, – овом војнику дајте чисту и суву одећу, дајте му топлу храну и четрдесет осам часова вољно. А после ћеш истим путем.
– Разумем, господине пуковниче.
Савијајући се и подупирући левим коленом, Будимир је извлачио из шава прокислог копорана изгужвано писмо.
– Ово је војводино, а ово сам ја прибележио.
– Добро, јуначе. Хвала ти. Отаџбина неће заборавити на тебе. Сад вољно.
Командант пука потапша Будимира по рамену и рукова се с њим. Потпоручник резервиста одведе га под један шатор и другима понови заповест команданта пука.
“Отаџбина неће заборавити на тебе!?” – једнако је у себи понављао Будимир и цвокотајући зубима бацао са себе мокро одело.
За славу и спас отаџбине, прекосутра је кренуо истим путем, у истом оделу и опанцима који су још били тешки од воде. Камењаром кроз ноћ и кишу, потоком до жица и испод жица, па преко пиштољина и брегова до пећине и човека са пиштавим гласом. Тако још четири пута.

Отада Будимир Давидовић неколико пута мењао је јединицу. Као редов друге чете Десетог пешадиског пука учествовао је у борбама на Соколцу. Једне ноћи ишао је у патролу и једва изнео живу главу. Двадесет и четири сата лежао је непомично међу каменицама. Бугари их осетили па нису могли ни макац. Ту су му остала оба друга: Драгомир Марковић и још један Ваљевац. Он се тек другог дана извукао низ једну падину. У чети су се сви зачудили када су га угледали, јер су засигурно сматрали да је погинуо.
После једанаест месеци носио је машинску пушку и са њом чуда починио у Бакову Потоку. Почетком деветсто османаесте јавио се у јуришну чету. После три месеца беспрекидне обуке чета је изведена на положај.
Од Врховне команде стигло је наређење да се нападну положаји: Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник. Цела јуришна чета изишла је на положај. Донесене бомбе, носила, завоји и сва спрема која је потребна за један крвав напад.
Командир јуришне чете био је капетан Периша Мићевић. То је био један од оних официра који су стриктно извршавали наређења, Штедео није никога и није се плашио одговорности. Лично необично храбар, он је од сваког војника захтевао да храбро полази у смрт, али праведно је делио сваку невољу с њима, војнике чувао, штитио и није дозвољавао да се људи замарају и муче без потребе. То је официр који никада није окусио парче хлеба, а да се претходно није постарао да буду сити и његови војници. Зато су га сви волели, а и прибојавали га се. Када би чета требало да изврши неки тежак задатак он се увек договарао са водницима и десетарима, упозоравајући их на све опасности које им претстоје.
Тако је било и овога пута. Командир Мићевић одабрао је деветнаест људи. Ту су и он и потпоручник Миле Радуновић. Кад их је прибрао око себе, командир је казао:
– Слушајте, људи. Вечерас ћемо напасти бугарске положаје. Пазите, можда смо сада последњи пут на окупу. Ви знате шта нас чека. Немојте се међусобно свађати или гурати један другога напред. Свак мора бити на свом месту. Кога видим да заостане, убићу га као зеца. А види ли когод од вас мене да нисам на свом месту – нека пуца право у чело. Сад на посао! Узмите бомби колико који може да понесе.
Наредник Радојица Стрељанац био је вођ овог одељења, а Будимир Давидовић његов помоћник. Ишли су напред као ждралови: први наредник Радојица, за њим каплар Будимир Давидовић, па редом осталих седамнаест војника.
По три корака били су размакнути један од другога. Потпоручник је водио други одред од седамнаест људи, а командир са осталима остао позади.
Натоварени бомбама војници јуришне чете кретали су се кроз помрчину и хитали у смрт. Као неке ноћне сенке прескакали су с камена на камен. Нико се није освртао. Пред собом су имали задатак који се мора извршити: пресећи бугарску жицу, упасти у ровове, бомбама дигнути у ваздух и ровове и земунице, завладати положајем! Задатак јасан и прост, али… Милутин Ђоковић из Мојсиња носио је телефон и са мосура одмотавао жицу и остављао за собом по земљи.
Тежи ми је овај мосур, него свих двадесет бомби – говорио је Милутин ономе иза себе. – Ова проклета жица једнако се мрси и запетљава.
– Е, чудо ти нису дали свилу па да сучеш гајтан, – подругљиво му добаци онај редов. – А и јесу ти леђа седласта, као створена за самар…
Наредник Радојица и каплар Будимир застадоше. За њима и остали. Ту су. Сад долази оно најтеже. Пред њима је стајало пет појасева бодљикаве жице, која је била висока отприлике један метар. Али довољно да заустави сваки покушај да се продре напред. Иза жице бугарски ровови и седам земуница. Иако је била помрчина и небо превучено облацима, оџаци на земуницама лепо су се распознавали. Свуда је зјапила она стравична и језива тишина. Само поврх једне земунице шеткао је бугарски стражар и, с времена на време, пуцао. То је он више тешио себе, него ли што је гађао оне који су му прилазили. Он их, уосталом, још није ни приметио.
Војници су сви прилегли. Милутин Ђоковић из Мојсиња оставио је телефон иза једног камена, а прихватио бомбе. Сваки је држао по две отшрафљене.
– Ја ћу наглодати, а ти, Будимире, руком цимај и сеци, – шапнуо је наредник Радојица.
– Ја ћу сећи, а ви разгрћите колико да се човек може провући, – шапнуо је даље Будимир онима иза себе.
И отпочео је ђаволски посао. Наредник Радојица маказама јо само наглодавао жицу. Али је није секао, јер маказе шкљоцају па се кроз ноћну тишину то далеко чује. Раскрвааљеним прстима Будимир је цимао и вешто прекидао. Њих двојица, један за другим, на леђима су лежали и тако се провлачили. Они за њима разгртали су бодљикаве редове и остављали су слободан пролаз, који је био широк свега пола метра. Али то је било довољно да један човек може комотно проћи.
– Их, што је оштра, славу јој њену, свега ме исече.
– Ћути, стоко, хоћеш ли да због тебе сви изгинемо.
Стражар са бугарске земунице пуцао је у помрчину која је постајала све гушћа. Није их видео, пуцао је преко њих. Они су њега, међутим, лепо гледали и могли да га узму на нишан и убију сваког тренутка. Али то нису хтели да учине, јер тако би се одали и онда је пропао цео план.
Жица је најзад исечена и направљен пролаз. Сада је требало ухватити оног стражара, или га мучки убити камом. Наредник Радојица пође с десне, а Будимир Давидовић с леве стране. Делио их је размак само од неколико корака. Бугарски стражар приметио их је тек када су скочили до њега. Несрећник, покушао је да бежи. Није више ни корака направио. Будимир га је оборио једним ударцем каме у леђа. Он је само јекнуо и тело је тупо треснуло о земљу. Нису се више ни осврнули на њега.
Наредник Радојица руком је дао знак онима из позадине. Дотрча потпоручник са седамнаест људи. Као змије провукоше се кроз онај пролаз, па појахаше на ров. О, Господе, каквом се брзином све то догађало. Сваки војник носио је у торби, као у каквој зобници, по двадесет бомби. И сваки по две у рукама, спремне за бацање.
– Пали! – заори се оштра команда на врх бугарских ровова. Глас, као блесак муње, запара и одјекну од војника до војника, па се онда изгуби у мрачној ноћи. Настаде тресак и трка. Два плотуна бомби, које су се распрскавале у страшну детонацију, сручише се у ровове. Шест војника узјахали на шест земуница, па упаљене бомбе сипају кроз оџаке. Све пламти.
Разлеже се јаук, дозивање, псовке. Све се губи у праскању. Војници, као сенке, скачу по рововима и сеју смрт.
Будимир извади пиштољ и даде знак артиљерији да туче позадину.
– Да им пресечемо отступницу! Ни један одавде не сме изнети главу!
– Пали!
Експлозије су бивале све чешће и изгледало је као да пламти цела земља. Из ровова је допирао јаук људи који су умирали.
Трес! Трес! Бомбе су праштале.
– Напред!
Наредник Радојица и Будимир Давидовић, Милутин из Мојсиња и још два редова ускочише у ровове. Газили су по крви и лешевима. Да их наши не би гађали, сви су још пред жицама ставили беле траке око десне руке. Унезверени и суманути војници сатирали су све пред собом. У рову више није било ни једног живог Бугарина.
– Ово вам је за Брегалницу! – као бесна звер рикао је Будимир. – Децу и жене сте нам клали, мајку вам погану! Удри, не пуштај никог испод ножа!
Рањеници су умирали, а ров је био пун крви. У овој страшној кланици, људи су изгубили и срце и осећање. Урликали су и хтели да се свете онима што су палили њихова села, убијали децу, обешчашћавали жене.
У тој страшној трци Будимир и Милутин упадоше у земуницу. Тамо су лежале читаве гомиле меса. Само се чуо понеки јаук оних који још нису били окончали. Одавде заиста нико није изнео живу главу.
Наша артиљерија поче да гађа. Али подбацују зрна па бију и наше пешаке.
– Друже, једна земуница још читава. Пази лево! – довикну Будимир Милутину и потрча у правцу оне земунице, као да ће тамо на неку гозбу.
– Упамтићете јуришну чету! – урлао је он.
Будимир гурну врата цокулом. Испадоше три бугарска војника. Унезверени, они навалише на њега. Будимир једнога исече камом, а Милутин из револвера уби двојицу с леђа. Испаде и четврти. Он ножем удари Будимира у ногу. Трже Будимир за револвер, али издаде га. Не пали. Наша аргиљерија сипа, а нема ко да јој да знак. Зрна од шрапнела цакћу као крупан град.
– Изгинућемо од наших, – викну Будимир и леже.
Онај бугарски војник, који се већ био повукао у земуницу, баци две бомбе. Као да се игра лоптама, Будимир Давидовић једну бомбу одгурну раскрвављеном ногом, а другу ухвати руком. Хтео је да је врати Бугарину у земуницу. Али, авај! Тек што ју је ухватио, бомба експлодира и њега обави густ облак дима. Челик му разнесе руку све до изнад лакта. Будимир скочи у грозници.
– Ох, Радојице, погибох!
Радојица и Милутин створише се намах поред њега. Избацише га на ров. Око њега свуда лешине, а ров дубок колико човек. Сав потамнео од дима и крвав, он се осврну око себе. Одело му све у крпама. Вире раскрвављена колена, а остатак руке виси о парчету коже. Разнесена му све до рамена.
Али Будимир се жив не предаје. Онако врућ, он је још имао довољно снаге. Можда ће ипак умаћи. Придиже се и поче да бежи у правцу наших ровова. Али није погодио место где је просечена жица, него нагази на бодље. Кад се осврну виде како један војник води рањеног потпоручника Радуновића.
– Друже, који си?
– Ја Драгољуб из Страгара.
– Драгољубе, чупај ме из ових жица. Видиш ли да сам до појаса нагазио.
– Не могу, брате, док не одведем потпоручника. Ево, једва још душа у њему.
Драгољуб упрти потпоручника и понесе га. На рововима само прашти и сева. Радојица и Милутин остали су на разбојишту да доврше посао. Будимир се још не да.
– Е нећу погинути у жици, – рикну он и цимну целим телом. Крпе његовог исцепаног и изгорелог одела остадоше на бодљама од жице, а он се ишчупа са новим огреботинама.
У бугарском рову кркља. Будимир потрча оном пролазу. Осврну се: два Бугарина јуре за њим. Били су далеко свега десетак метара. Будимир се пипну. Левом руком из торбе извуче последњу бомбу, дефанзивну. Зубима је ишчупао упаљач и бацио бомбу иза себе. Створи се унаоколо дим као нека кућа. Магла све обви. Али пролаза нигде. Избезумљен и луд, у самртној опасности, Будимир се последњом снагом затрча и ускочи на жице. О, како у рату све ствари постају могућне. Иако је жица била висока читав метар, он је са једне на другу прескакао и тако претрчао свих пет појасева. Господе, како си велик и моћан! Наши војници нису били убице, они су били ратници, јунаци који су само бранили стара огњишта, и зато их Бог никад није напуштао.
– Или жив или мртав, – шапутао је Будимир и спомињао име Господње. Снаге је имао, јер се ране још нису биле охладиле. Он ни сам није знао како је налетео на први појас жице, како ли прескочио онај пети. Кад је био с оне стране, пао је главачке и сав се одерао. Остао је онесвешћен. То је било ноћу између тринаестог и четрнаестог априла.
У планинама је хладно. Студен је почела да га тресе и он се повратио. Као страшна опомена на минуле часове, за њим су стајали редови бодљикаве жице. Сав огрезао у крви, го и без руке, из које је још цурила крв, он се нашао сам у ноћи.
– Шта ћу више да живим, – мислио је Будимир болно. Никада више нећу вредети ни себи ни другима. Целог века био сам сиромах, туђ слуга. Радио сам туђу земљу, али био сам снажан, па сам могао да радим. А сада? Богаљ, просјак, за којим ће трчати деца по селу. Не, мени не треба живот…
На рововима је још горело. Пуцњи нису престајали. Са тешким мислима Будимир напипа торбу. Хтео је да испали и последњу бомбу. Упаљач ће ишчупати зубима, креснуће бомбу о камен и лећи на њу. Нека челик разнесе његово тело. Болови су га све више стезали. Ране се охладиле. Али, он више није имао ништа од оружја. Ни бомбе, ни каме, ни револвера. Све је остало тамо, у рововима, у оној страшној кланици. Куршум још сипа унаоколо, али њега ни један не погађа.
– Боже, зашто не прекратиш муке, – говорио је на глас Будимир.
На неколико корака пред њим појави се човек. Будимир мало придиже главу. То је био његов командир Периша Мићевић. Он је Будимира много волео и увек га издвајао од осталих војника.
– Шта је с тобом, Будимире?
– Свршено, ја сам пропао!
– Седи, говори! Можеш ли да устанеш?
– Не могу, исечен сам.
– Их, па ти ни руке немаш. Е, грешни Будимире.
– Ми припадамо само отаџбини! – што рекао командант када ме је слао у позадину. А сад припадамо само Богу!
– Командир Мићевић и његов посилни на једном шаторском крилу пренели су Будимира Давидовића до превијалишта. Стигао је у последњи час. Излив крви био је јак и он би ускоро умро. После је пренесен у Доњи Пожар, у треће пуковско превијалиште. Оперисао га је др. Алкалај. Отсекао му руку из рамена, а као чудо у својој лекарској пракси показивао седамдесет и четири парчета од бомби што је извадио из његовог раскрвављеног тела.
Око Будимировог кревета сваког дана скупљали се официри, а лекар им показивао извађене парчиће.
Месец дана доцније Будимир је пренесен у енглеску болницу у Вертекопу. О њему се причало на фронту и у позадини. За њега чуо и Регент Александар па дошао да га обиђе.
– Јеси ли ти Будимир Давидовић, јуначе? – питао је Регент Александар, стојећи поврх његовог кревета.
– Ја, Ваше Височанство.
– Јеси ли малаксао?
– Нисам, Височанство, нећу умрети док се не вратимо у Србију.
Регент Александар извадио је Карађорђеву звезду са мачевима и лично је предао Будимиру. Том приликом дао му је још и шест стотина франака.
– Ево ти највише војничко одликовање. А када прездравиш јави ми се. Ја те нећу заборавити.
Командант источне војске сутрадан предао је Будимиру Давидовићу француски орден Легије части. Одликовао га је лично генерал Гиома. Тако је Будимир на својим грудима понео највиша одликовања, која један војник може имати: две Карађорђеве звезде са мачевима, Легију части, Белог орла с мачевима, Обилићеву медаљу за храброст и Албанску споменицу.
У енглеској болници у Вертекопу, Будимир је провео пуних пет месеци, Ту је лепо живео, али он је више волео своју јуришну чету, ону неизвесност и војнички живот у рову. Лакше је скакати по пушчаним цевима и бомбама него гледати упала и убледела лица болесника, слушати њихово јечање и сретати њихове умируће и вапијуће погледе.
– Овде би се и најздравији разболео, – говорио је често Будимир. – Шта ће ти живот када је све око тебе болесно. Боље је на фронту.
– Заборавио си како је кад оно фијуче око ушију, а ти се затекао на брисаном простору, – опомињао га је један каплар и гледао га из свог кревета својим ситним очима које су увек жмиркале.
– Лакше него овако. Шта ћеш, несрећниче, сада без ноге, шта ли ја без руке. Можемо се ухватити у компанију, па да просимо као слепци по селима.

С фронта су свакодневно пристизали нови рањеници. Унакажени, искасапљени људи, причали су о страхотама на бојном пољу. Требало је њима уступити место у болници. И Будимир је преведен у инвалидске бараке у Микри. Тамо је живот био врло досадан. Намучени људи, до јуче ратници и хероји, сада су били неспособни инвалиди, без снаге и живота. Данима су препричавали своје доживљаје с фронта. Сваки од њих имао је свој роман. Било их без ногу и без руку, било без вилица, без очију. Један несрећник пострадао од контузије, па изгубио и вид, и слух, није могао да говори, изгубио памћење, па, као нека ствар, једнако лежао у ћошку и језиво трзао и млатарао ногама и рукама. Лакши инвалиди коцкали се, а један шерет Ужичанин по цео дан држао ватрене политичке говоре са кревета.
Једнога јутра и у инвалидске бараке допро је глас да је отворен пут за Србију. Солунски фронт био је пробијен. Тај глас је био истинит. Са штакама и штаповима, неки у носилима, а они што су изгубили вид са водићима, инвалиди су напустили бараке у Микри. Вођа овог тужног одреда некадашњих хероја био је Будимир Давидовић.
У ослобођеној отаџбини Будимиру није било ништа лакше него у инвалидским баракама. Тамо је бар имао обезбеђено парче хлеба. Када је стигао у своје село Драгачево, нашао је опустошену кућу. Старијег брата, који је био потпоручник, изгубио је у рату. Несрећник је погинуо у одбрани Београда. Мајку стару непријатељи су мучили, а отац и млађи брат били у таоцима. Жена се скривала по шумама и колибама, више од оних који су остали да тргују по селу него од непријатеља. Кућу је затекао као какву караулу: нигде дрвета, нигде прошца. Ничега није било. Мајка је гладовала и догађало се да данима није окусила хлеба.
Будимир Давидовић морао је да живи. Онако без руке надничио је код другога, а људи га држали ради севапа. После је носио млеко у Чачак, па је било нешто боље. Али, све је то било далеко од доброг. Настало је дуго лутање и тежак живот.

Будимир је најзад добио службу: постао је монополски контролор у Гучи. Али, није ни тамо дуго остао. Настале су партиске смицалице и Давидовић је сметао другима. Морао је сам да поднесе оставку.
Сада (1938.год) је служитељ Пореске управе у Чачку.

Текст из “Солунци говоре” од Антонија Ђурића:

… За Будимира Давидовића, двоструког витеза слободе, носиоца седам високих одликовања, ратника који је седамдесет пута прежаљен јер има седамдесет рана, може спокојно да се каже да је из родних Горачића у Драгачеву, отишао право у – историју…
… У шестогодишњем рату отаџбини је дао и љубав и младост,и срце, и крв…
… У последњем рату остаде дужан непријатељау: не могаде да се лати оружја, десна рука му остаде давно на Ветернику, а седамдесет других рана исцрпеше му снагу и успорише корак. Остаде му само неутољена жеља да бије бој онако како је бојевао у ратовима од 1912. до 1918. А како је љуте битке био, записано је у ратмим хроникама: име Будимира Давидовића помиње сеготово у свакој књизи…
… Упркос ранама и другим недаћама, доживео је дубоку старост и недавно је, у предвечерје живота, у осамдесет осмој години, учинио још један племенит гест: једино своје богатство, знамење свога јунаштва, седам високих одликовања, поклонио је Народном музеју у Чачку: две Карађорћеве звезде са мачевима, Орден француске Легије части, Златне Обилићеве за храброст, Албанску споменицу…
… Одликовања су у музеју, а прича о томе како их је добио у – записима…
… Овако је то било: Десети пешадијски пук, управо његова друга чета, у којој сам био редов, била је 12. октобра 1914. у Завлаци, близу Колубаре. Била је ноћ кад сам са два друга, војника кренуо у извидницу. Био сам, као већ искусан ратник, у двадесет четвртој години вођа извиђачке патроле. Шуњамо се ми тако, поред Колубаре, кад, на двадесетак корачаја, поред пластова сена, приметимо седам аустроугарских војника: они лешкаре, митраљез испред њих, а пушке прислоњене уз пласт… Заобиђемо их, па слеђа, прво тихо, нечујно, извадимо затвараче из митраљеза и пушака… Они нас осете, али – касно, не могу ништа да учине, осим да буду – послушни… Не могу ни да трепну од изненађења. Тресу се од страха. Моји другови ми предлажу да их вежемо, а ја: не, нећу везане да их водим командиру. Осим тога, ко би нам носио заплењено оружје… Носили су своје оружје без затварача…
… Стигосмо међу наше и ја рапортирам командиру чете: седам живих језика, један тешки митраљез и три пушке су у нашим рукама… Командир ме грли, љуби, а затим зове команду батаљона, пука. Вест о томе стиже и до команданта Друге армије, Степе Степановића. Одведоше некуд оне Аустријанце, а мени, по хитном поступку, пред четом, окачише на груди Карађорђеву звезду…
… У балканском рату „зарадио” сам једно одликовање и 16 рана: од метака, бомби, ножа…
… Те 1914. изрешеташе ме на Колубари – 31 рана… Али, зачудо, спасише ме лекари. Следеће године, у одбрани Београда, на моје очи, у јединици мајора Гавриловића, оног чувеног, са беседом, погибе ми брат Владимир. Био је потпоручник… Од тада сам се јављао на све опасне задатке. Добровољно. Прегорео сам у рату, а жељан сам освете због брата и мог народа…
… А после, то се већ зна: Албанија, Крф, Видо, опоравак и Солунски фронт… Десети пук формирао јуришну чету. Нису ме заобишли, хвала им… У међувремену, да бих стекао рутину, ноћу упаднем у бугарски ров и – донесем једног војника! Описао је сваки педаљ положаја код Соколца. Био је кукавица, а такве нисам волео…
… Наш пук је био на западном делу фронта: Ветерник – Кравица – Јеж… Нас четрнаест војника, 18. априла 1918. одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то – бомбама. Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милун Петровић, Драгачевац, срце му велико као планина, добричина, али је Бугаре мрзео изнад свега. Бауљамо ми, провукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милун застаде. Руком ми даје знак да станем ту и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати – с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо… Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, и нашли се пред земуницама. Кроз отвор бацисмо бомбе…
… Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања… Нема се куд – морасмо на нож… Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места…
… Моји другови се већ повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу… Шикља крв, али се не дам, хоћу да живим… Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком… Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку…
… Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последљу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара… Више их нисам видео…
… Наши ме некако извукоше и наћох се у болници. Ту су ми, седам дана касније, на изранављене груди, окачили другу Карађорђеву звезду… Истог дана доће командант источног дела фронта, француски генерал Гијома. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље. Наши му официри нешто дуго говоре. Гледам га у очи: блистају… Наједном, са својих груди он скиде Орден француске Легије части и рече ми: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!” Ето, тако је то било…
… Оног дана кад су војници бајонетима крчили пут у отаџбину, био сам у баракама међу инвалидима. Али, и ми смо ускоро кренули за њима: са штакама, неки у носилима, они без вида са водичима… Ја сам био вођа тог тужног одреда преживелих јунака.

Будимир Давидовић, данас живи у Чачку, у скромном дому у Курсулиној улици бр. 4. Дане проводи у краћим шетњама у разговору са пензионерима. Веома је цењен и поштован међу својим суграђанима.

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Када је Будимир Давидовић умро Чачани и његови Драгачевци направили су такав испраћај као када је у Чачку умро војвода Степа. Огромна маса грађана испратила је Будимира до његове вечне куће која се налази у непосредној близини гробнице славног војводе Степе Степановића. Сахрањен је уз све војне почасти.