име: Владимир
презиме: Радојевић
име оца:
место: Младеновац
општина: Младеновац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ИЗМЕЂУ ДВЕ ВАТРЕ
Висок и коштуњав, са плавим очима у којима се истовремено огледа и тиха благост и снага одлучна човека, Владимир Радојевић је изразити тип шумадиског сељака. Скроман и повучен сам у себе, он ретко кад говори, ретко се кад заборави да прича више него што би требало. Такав је био целог свог живота. Увек је више радио него говорио. Али сваки започети посао завршио је онако како је требало да га заврши.
Отуда јунаштво Владимира Радојевића потпуно је у складу са свим потезима које је он направио у свом животу. То је јунаштво сабраног и смиреног човека, који јаком вољом управља свим својим поступцима, који смирено и прибрано доноси своје одлуке, прима и издаје заповести од којих доцније никада не отступа.
Као и остали сељаци из села Младеновца и он је прошао све ратове с пушком у руци. Све, од почетка до краја. Из балканског рата одмах је ушао у светски, а у отаџбину се вратио тек после пробоја Солунског фронта, где се својом храброшћу необично истакао. О војевању и свом јунаштву не воли много да прича. Он то не сматра никаквом врлином. Јер, он је само вршио своју дужност и враћао дуг земљи која га је хранила.
– Ми који смо се истакли и добили Карађорђеву звезду, говори тихо Владимир Радојевић, – нисмо ми били ни бољи ни храбрији од осталих војника. Него тако нам запало у дужност да извршимо понеки задатак, да учинимо нешто што би и сваки други војник учинио, да је био на нашем месту.
Затурајући своју високу шубару на потиљак и гледајући нетремице озеленела поља, која се таласају око Младеновца, Владимир Радојевић суво и кратко прича свој ратни доживљај у коме је стекао највише одликоваље.
– Био сам водник треће чете другог батаљона Осамнаестог пешадиског пука. Кад смо стигли на Солунски фронт, моја чета нашла се на положајима код Старе Попадије, под Чегај Планином. Ту смо остали пуних шеснаест дана укопани, али никако нисмо могли да сазнамо где су тачно бугарски положаји. Сигурни смо били само у то, да су Бугари ту, пред нама, али с које стране нас могу напасти и изненадити – то нисмо знали. Наши су често слали патроле и извиднице, али близу им никако нису могли да приђу, па су сви извештаји остајали некако непотпуни. Седамнаестог дана око четири часа после подне, дође командир Бркић и каже, да се за најкраће време морају извидети бугарске позиције. Морају, па то ти је.
– Хоћеш ли ти у патролу, наредниче? – питао је командир Радојевића.
– Хоћу, ако морам…
– Е, па онда спреми се.
– Још један војник, не сећам се више како се звао, прича даље Радојевић, и коњички наредник Велимир Мијалковић имали су исту судбину као и ја. Нас тројица те вечери кренули смо у патролу. Било је потребно да се примакнемо бугарским рововима пред којима се налазила густо исплетена бодљикава жица. Добили смо маказе за сечење жице и сваки по неколико бомби да их убацимо у бугарске ровове. Остало шта нам Бог да. Право да кажем, нисмо се много ни договарали ни спремали, него чим је пала ноћ кренули сва тројица према непријатељу. Били смо удаљени један од другога по десетак корака. Није требало дуго да се иде. У оном божјем камењару, који се сав бели као стакло, ровови нису били много удаљени једни од других. Полако, као гуштери, све пужући, пришли смо жици. Али види ђавола: тек што смо почели да сечемо жице, осуше Бугари ватром из митраљеза. Куршум је толико сипао да му ни тица не би могла умаћи. Ми нисмо имали куд. Напред се није могло, јер смо били пресекли тек један ред жице, а још два реда остала непросечена. Да се вратимо назад? Како ћемо се вратити кад задатак нисмо извршили. И куд смеш.
У самим жицама затече нас јутро. Захладило небо и никада нећу заборавити ону Божију лепоту. Сунце је већ почело да огрева, а ми иза камења нисмо могли ни макац. Не може се ни окренути, ни помаћи, а да те не примете. Шта је ту је. Ваља чекати док падне ноћ, јер ако се и један макне – главу живу неће изнети одавде. Положај смо им истина осмотрили, јер су се они сами одали пуцајући на нас. Али шта нам вреди кад оно што ми знамо не можемо да саопштимо нашима који чекају на извештај. Испод оног камена ја само очима мрднем десно и лево и видим ону двојицу како им није нимало мекше него мени. Знаш, и то ти је нека утеха кад човек није сам. Него, да вам не дужим причу. Цео боговетни дан тако смо провели, лежећи, с места се макли нисмо. Око подне сунце припече на онај пусти камењар, па јара сипа са свих страна, а жеђ мори да човек полуди. У једном часу хтедох да се дигнем и појурим ка нашим рововима, жив или мртав, свеједно. Само да се дигнем одавде. Да ми се докопати неке чутурице с водом! Али, шта ћеш, брате, пуст живот човеку опет драг, све се некако нада да ће испливати. У неко доба дана нареднику Мијалковићу, видим, додијало баш као и мени. И он поче да се миче. Аман, кад Бугари то приметише и осуше паљбу! Пљушти куршум о камен баш као неки крупан град.
Тек после неколико сати приметише нас наши, неке друге јединице које су биле на десном боку. То је био Трећи пук. После смо чули како су питали наш пук зашто нас није повукао. Јесте, одговорили су наши, повукли би ми њих кад би могли. Али они су у таквом положају да им нико до самог Бога не може помоћи. Тако је то било, и цео дан ту смо прележали између две ватре. Тек кад је но’ пала, пужући наопачке, повукли смо се из камењара и некако претрчали у наше положаје. Саопштили смо све што смо видели, и то нам је сутрадан знатно олакшало борбу.
– Ето, ту сам предложен за Карађорђеву звезду, коју сам доцније добио на Црној Реци кад ми је поверена цела чета да је пребацим преко воде. Ту вам је све било изгинуло. Остала чета и без командира, и без водника, а ми се нашли на обали Црне Реке. Бугари све да нас сатру. Да бисмо се заштитили од њихове ватре, било је потребно да се пребацимо преко воде, јер тамо, на оној обали, бивемо склоњени у мртвом углу. Командант пука пуковник Дулић наређује ми да пређем реку с људима како год знам и умем.
– Људи, ви знате штa је наређење. Црну Реку морамо прећи. Ја одох први, а ви како знате…
Добри су наши војници. Ниједан није остао за мном. Кад сам прешао на другу обалу, сви су већ били у води. Газили су као да иду по трави. Само, вала, пропаде ми једна мазга са два сандука муниције. Могли смо је спасти, али омаче се некако. Нећу је никад прежалити. То ми је био једини губитак. Сто педесет људи, колико нас је било у чети, пребацило се за мном.
Завршавајући тихо и скромно своју ратну причу, Владимир Радојевић додаде:
– Није то ништа. Сви су наши људи били храбри, сви добри и вредни. Сваки је био мученик и сваки је заслужио одликовање…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Владимир је вероватно рођен 1893. године јер је први пут под ратни барјак ушао против Бугара 1913. године у Другом балканском рату. Из тога је изашао као каплар. На самом почетку првог светског рата добио је чин поднаредника, а преко Албаније је одступао као наредник српске војске. Владимир је био скроман, упоран и темељит сељак па је био такав и војник. То је онај тип војника који ништа не ради на брзину него све темељито, упорно и сигурно. Сваки задатак који је Владимиру постављен извршио је на велико задовољство својих старешина.
Владимир је родом из села Младеновца, а био је водник у трећој чети другог батаљона осамнаестог пешадијског пука Дунавске дивизије првог позива.
Владимир је Карађорђеву звезду са мачевима стекао на солунском фронту. Кад су били код Старе попадије испод Чегањских планина упитале су старешине наредника Владимира је ли расположен да изврши један тежак задатак. Наши сељаци ратници на такво питање су као по договору одговарали исто „па нисмо дошли на свадбу него у рат, хоћу штогод хоћете“. Тако је он са још једним наредником и једним капларом полако али упорно просецао жичане препреке и провлачио се према Бугарима. Али, како је био то тежак и спор посао зора их је затекла на једном камењару испод самих бугарских ровова, тако да нису могли да се врате назад читавога дана. Осмотрили су положаје и могли су одмах поћи али то није било могуће. Целог дана су се пржили на камењару као гуштери и вапили за коју кап воде. Кад се његов друг наредник мало померао на камењару на којему је лежао, приметили су га Бугари и осули убитачном ватром. То су наши ратници посматрали и преко Саве и његових другова тукли Бугаре из свих расположивих оружја и оруђа све докле се није смрачило и створили се услови да се повуку и предају извештај.
После тога наредник Владимир с Карађорђевом звездом на грудима пошао је у прелаз Црне реке. Као витез није наређивао него је позвао своје војнике да крену за њим. И сви су пошли.
Скромни домаћин и скромни сељак Владимир Радојевић сматрао је да то што је добио Карађорђеву звезду са мачевима није ништа посебно и да је он само вршио своју дужност.
Није познато да ли је витез Владимир Радојевић преживео други светски рат.
