име: Обрен
презиме: Ђорђевић
име оца:
место: Паруновац
општина: Крушевац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
НА ШАТОРСКИМ КРИЛИМА ПРЕКО ДРИНЕ
– Ко ће да пређе Дрину и извиди непријатељске положаје? – питао је командир чете Радослав Николајевић. – Хајде, поднаредниче Ђорђевићу, ти ћеш тај посао најбоље да изведеш. Узми два-три војника, па се одмах спусти на реку.
– У реду, господине капетане, али како ћу без чамца?
– Како би било да ти доведемо лађу. Зашто нам је Бог дао сено и шаторска крила?
Било је то једног јутра код Бајине Баште – Дебело Брдо – Маљен. Поднаредник Обрен Ђорђевић, тих и смирен као и увек, издвојио се између војника и одмах пошао да изврши задатак.
– Господине капетане, ја бих желео сам да одаберем другове који ће поћи са мном.
– Одабери кога хоћеш.
– Ево, нека пође са мном каплар Добросав, Љубиша и Пера. С њима сам најсигурнији.
Њих тројица су се само згледали и издвојили. Нису ни помислили да нешто приговоре. Тако мора и треба да буде. За њима ће кренути и остали њихови другови, цела чета, па и сам командир, чији положај није ни за длаку бољи од њиховог. На бојном пољу сви су људи једнаки, а смрт не прави разлику и никога не штеди. Као муња она спржи све што захвати.
Уместо чамаца они су везали шаторска крила, добро их напунили сеном и стегли конопцима. Припреме су трајале само десетину часака и патрола је већ кренула. Носећи сваки “чамац” на леђима, спустили су се до обале Дрине, прилегли сваки на свој “чамац” и отиснули се низ воду. Уместо весала реку су освајали ашовчићима и тако давали правац својим пластовима на води. А Дрина их је носила како је хтела. Могла их је и прогутати свакога часа, јер они су били потпуно немоћни. Оваквим чамцима никада се није служила ниједна војска.
На левом крилу, баш на једном брежуљку који је доминирао целом долином, била су смештена два наша митраљеза. Они су једнако клокотали и онемогућавали непријатељску артиљерију која није била ни много удаљена ни добро скривена. Нико од послуге није смео да се појави око топова. А ако би се који грешник преварио, митраљеска зрна би га покосила као траву. Под заштитом тога митраљеза патрола поднаредника Ђорђевића пребацила се преко Дрине. Не тако просто како то изгледа, јер да их је непријатељ угледао, они би му били најсигурнија мета. А борба с Дрином, која је и усред лета плаха и опака, није била ништа лакша од страха да их непријатељ не примети и не узме на нишан.
Ипак, Бог их је чувао и непријатељ их није опазио. Кад су се дохватили непријатељске стране и извукли своје чамце на стене, Ђорђевић је скинуо шајкачу и прекрстио се:
– Хвала ти, Господе, али нам и отсад буди у помоћ.
Његови другови су то исто учинили. А онда су пошли у правцу Пашиног Брда и ту ухватили добру бусију. Распоредили су се по жбуњу. Поднаредник Ђорђевић и каплар Добросав ухватили су два жбуна један до другога, а Љубиша и Пера са страна по неколико корака удаљени од њих.
– Е, ти нас баш наведе на танак лед, поднаредниче, помало прекорно и у полушали каже му каплар.
– Као да је мени нешто чвршће под ногама, али волим више да идем с вама него да су ми дали неке њунтре, па да после ударим на муку с њима.
– Кажу, поднаредниче, да Аустријанци имају силне конзерве, умеша се у разговор и Љубиша. – Ако оборимо који телећак, неће бити на одмет. И дувана, кажу, имају колико хоће…
– Ко о чем, баба о уштипцима. Ти само гледаш да што савијеш.
– Е, није него да их милујем, мајку им душманску! Доста су они нама јада задали. Баш морам једном да се омрсим том њиховом конзервом.
Док су они разговарали појавише се три аустријска војника. То је била прва патрола на коју су наишли. Аустријанци нису ни слутили да је неко могао да се пребаци преко Дрине и изненади их. Зато су ишли прилично неопрезно и само су с времена на време погледали на другу страну реке, тамо где се налазила српска војска. Кад су се примакли на четири корака ономе жбуњу, поднаредник Ђорђевић, као хитра веверица, искочио је пред њих. У једној руци држао је бомбу, а у другој револвер. Тихо, али заповеднички проговорио је:
– Предајте се!
Каплар Добросав, Љубиша и Пера стојали су са стране с пушкама на готовс. Само један миг прста и оне ће планути.
Видећи свој безизлазан положај, непријатељска патрола није ни покушавала да се брани. Сва тројица у исти мах дигли су руке у вис и предали се. Ђорђевић их је разоружао, а Љубиша је одмах почео да претура по телећацима и тражи конзерве.
Митраљези са наше стране једнако су клокотали. Мало пониже од оног места одакле су се спустили низ реку поднаредник Ђорђевић и његови другови, наши су већ постављали понтоне и пребацивали су се на непријатељску обалу. Ђорђевић са својом патролом није се задржавао, него је улазио све дубље и примицао се Пашином Брду. Тројицу заробљеника предали су првим војницима, који су се понтонима пребацили овамо, а они одмах наставили свој задатак. Кретали су се брзо, али врло опрезно и неприметно. Пред самим Пашиним Брдом, наишли су на једно скровито митраљеско гнездо. Каплар Добросав приметио је неко кретање војника кроз гране. А онда, по старом искуству, заобишли су и појавили им се иза леђа из шуме. Српске бомбе биле су страх и трепет за аустријске војнике, а о пребацивању наших преко Дрине причало се на свим фронтовима. Аустријској војсци било је непојмљиво како се ови горски вукови пребацују преко реке и тако неустрашиво полазе у смрт. Зато су их се много плашили.
Када је Ђорђевића патрола искрсла пред митраљеско гнездо, и када је послуга угледала бомбе, сви су, као по команди, дигли руке. И ту су заробили шест војника и митраљез са доста муниције. Патрола је ишла напред, а за њом чета. Тако све до шуме Јеловац на Пашином Брду. Ту се, међутим, непријатељ испречио и почео да даје отпор. Борба је трајала четири дана, а онда је дошла смена.
Тих дана Други пук је потиснут, а и Ђорђевићев батаљон морао да отступи на Пирамиду. Претила је опасност да Аустријанци пресеку отступницу. Настало је велико узбуђење и комешање међу нашима. Ако им Аустријанци пресеку пут, онда су сви заробљени. Командант батаљона дотрчао је до Ђорђевићеве чете:
– Има ли јунака међу вама који добровољно пристају да штите отступницу, питао је он нервозно. Морамо их задржати бомбама. Иначе, не можемо се извући.
– Ја ћу, опет се тихим гласом јавио поднаредник Ђорђевић и иступио корак-два ближе команданту батаљона. Само да ми дозволите да сам одаберем војнике.
– Одабери колико ти треба.
– Треба ми двадесет људи и доста бомби.
– Све ти стављам на расположење.
Време се није смело губити. Поднаредник Ђорђевић са две десетине људи увукао се у једну шуму да сачека непријатеља. Са ивице шуме пружала се једна ливада, чист брисан простор да ни птица преко њега не би могла да прелети. Преко ливадице је водио неки кривудав путељак.
Није прошао ни читав сат а појавиле су се плаве униформе. Ишли су у гомилама, без реда, као овце. Свесни своје надмоћности, нису очекивали никакво изненађење.
– Док не експлодира моја бомба нико не сме опалити, наредио је поднаредник.
Аустријанци су се примицали све брже, све ближе. Наши се ускомешали, па се љуте на поднаредника што им не да да пуцају.
– Шта чекаш, поднаредниче? Што не командујеш да пуцамо? – усплахирено је шапутао један плавокос каплар.
– Ћути, стоко капларска, сад ћу да те убијем!
– Па ево их, узјахаће нас, – јавио се други глас.
Али нико није смео да опали. Када су се плаве униформе примакле на неких двадесет корака, поднаредник Ђорђевић креснуо је своју бомбу, бацио је у гомилу и кратко командовао:
– Пали! Брза паљба!
Као град из неба, комади бомби су падали међу плаве. Настао је лелек и запомагање. Рањеници су пузили по крви и покушавали да се извуку. Шума је одјекивала као у грмљавини. Кркљанац је трајао пуних двадесет минута, док се плави нису мало прибрали и склонили са оног брисаног простора у дубину шуме, одакле су и дошли. На ледини је остала читава гомила људских тела. Све се плавило. Редов Љубиша уздисао је за телећацима и конзервама, али није смео да истрчи на онај брисани простор, јер би му се могло догодити да и он остане тамо. Прижељкивао је само.
– Ако заноћимо овде, говорио је он Пери, ја морам пронаћи неку конзерву. Пази бре, телећаци им пуни свега, а ми ни муниције немамо колико нам треба.
Аустријанци су се све више прибирали и пуцњава са њихове стране чешће се јављала. Поднаредник Ђорђевић трчао је од војника до војника, додавао бомбе онима који су остали без њих, наређивао и тражио пут којим ће отступити, На овом месту борба је трајала читавих пет сати. За то време наши су отступили. Из две десетине Ђорђевић је изгубио само два борца. Али ни они нису погинули, него само рањени. То је био Јанићије Томашевић из Сталаћа и неки Радосављевић из села Петине.
Када је стигао свој батаљон, командант Душан Кузмановић честитао му је пред целим стројем.
– Ти си ми најбољи и најхрабрији међу људима. Нека се сви угледају на тебе.
После, у Браничеву, војници су имали да изгласају једнога између себе за високо ратно одликовање. Сви у један глас предложили су поднаредника Ђорђевића и тада је на његовим грудима заблистала Карађорђева звезда с мачевима.
Али његово ратовање није било тиме завршено. Има он још подвига. Када је био на Кики, заробио је аустриски митраљез, три војника и једног наредника. Опет пошао у патролу. Била магла страшна, да се прст пред оком није видео. И патрола нагазила право на митраљез. Аустријанци га таман постављали. Из оне магле Ђорђевић је бацио бомбу право у гнездо. Послуга се разбежала. Један је погинуо, а наредник и три војника предали се. Заробио је и једног аустријског капетана. Ранило га парче од бомбе.
– Али најтеже ми је било 1915, када смо прелазили Дунав код Голупца, – причао ми је једном приликом Обрен Ђорђевић. – Било је то на једној ади. Нас деветорица први смо се превезли. Возио нас Љубисав Стојановић, који је био добар веслач. И сада је крманош негде на лађи. Насекли смо грања и направили доста пампурчића да можемо запушити чамац ако га пробију непријатељска зрна. Тамо је то било код села Радошевца, близу Беле Цркве. Запловили смо око 5 сати изјутра. Чамац добар, голем, и сви смо лепо стали. Кроз маглу се пребацисмо на аду. Ама нисмо још честито ни изишли из чамца, кад искрсну један њихов стражар. Био Србин, Босанац. Човек се лепо сам предаде. И каза нам где су положаји, те ми право тамо. Удри, удри, читав дан. Зрна су око ушију зујала као пчеле. Сваког секунда ту сам чекао да погинем и такве крваве борбе нисам упамтио никада више у рату. Ту ми беше понајтврђе. Али издржали смо све.
На Солунском фронту учествовао сам у свим борбама. Кад смо упали у бугарске ровове код Соколца, Бугари ме ранише бомбом. Из тих ровова изнео сам тринаест рана. Водник ми био Милутин Пешић То беше на камењару код Ветерника. Наш Дванаести пук, богами, добро потеже. Ту је погинуо и Душан Милосављевић. Шта да вам причам, преживљавао сам све што и други.
Демобилизација ме затекла у Темишвару, у штабу дивизије. Али ја нисам демобилисан, остао сам до данас у војсци. Само сам отишао у своје село Паруновац, овде код Крушевца, да обиђем своје. Мајка ме није познала. Имао сам велику браду, већу него покојни Пашић. Годинама се нисам ни шишао ни бријао. Није ми ни на ум падало. Мајка не верује да сам ја, па ме пита:
– А јуначе, богати, познајеш ли мог Обрена, да ли је у животу?
– Ама, мајко, ја сам твој Обрен.
– Јок, синко, познам ја своје дете.
Не може жена да ме позна. Кад сам ушао у кућу, отац седи поред ватре, баш пали цигару на угарку. Познао ме тек кад сам га пољубио у руку и проговорио. Он, сиромах, мислио да сам неки Немац. Нису ме познале ни сестре ни жена. Морао сам после да се обријем.
Заборавих и да вам кажем да сам рањен и код Овчар Бање. Митраљез ме прошишао на четири места. Рањен сам и у главу, а у Лерину сам оперисан на кичми. Маните, сви смо искасапљени.
Сада је добро, хвала Богу. Овде у Крушевцу сам водник и за годину-две добићу и пензију. А после одох и ја у село. Имам четири хектара земље, па даће Бог некако…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Обрен је родом из Паруноваца код Крушевца. Ратовао је од 1912. до 1918. године. Ђорђевић је припадао Другом пешадијском пуку Књаза Михаила Моравске дивизије првог позива.
Обрен Ђорђевић је Карађорђеву звезду са мачевима добио 1915. године за подвиг који је извео на Дрини 1914. године. Добио је задатак којем се и сам чудио: да пређе Дрину онако како зна и уме и да на супротној страни зароби неког од непријатељских војника и да обезбеди да његова јединица пређе у Срем. Наши људи нису учили технику, али су у извршавању свакодневних задатака довијали се тако добро да су им се чудили савезнички војници. Он је са својом патролом напунио шаторска крила сеном, све то добро увезао и на тим балама превеслао реку. Тамо су за непуних двадесет минута пронашли три аустријска војника, заробили их и послали надлежнима да од њих сазнају распоред непријатељске војске, њихову намеру и наоружање. Одатле су пошли према Пашином брду. Вештим вођењем патроле Ђорђевић је заробио сада шест непријатељских војника и њихов митраљез. Њихово војевање, као што је познато, преко реке није дуго трајало па је наређено повлачење. У повлачењу, као што је у напредовању био претходница, сада је добио задатак да буде заштитница. Он је то веома успешно обавио. Није само штитио повлачење својих јединица него је истовремено заробио двадесет људи. Неке је побио бомбама.
Пошто у доба његовог подвига војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима још није био установљен, Обрен је тај орден примио када се налазио на положају код Браничева.
Обрен је са својим пуком наставио ратовање увек тамо где је било најтеже, где је ситуацију требало решавати бомбом и бајонетом. Са осталом војском прешао је Албанију и преко Крфа доспео на солунски фронт. Године 1916. борио се у луку Црне реке све до заузимања Битоља, а затим у рововским борбама до пробоја солунског фронта септембарских дана 1918. године. Тада је Обрен већ био наредник и учествовао је у пробоју фронта и у гоњењу разбијеног непријатеља све до Темишвара.
Из Темишвара је Обрен Ђорђевић демобилисан и касније је службовао у Крушевцу као наредник-водник све до пензионисања.
У једној борби код Овчар бање Обрен је рањен у главу, али се озбиљније лечио тек у Лерину где је и оперисан.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима, Обрен је добио француски Ратни крст, две златне и сребрну медаљу „Милош Обилић“ и све ратне споменице које је Србија издала за ратове од 1912. до 1918. и за верност отаџбини у 1915. години.
