име: Миливоје
презиме: Поповић
име оца:
место: Крушевац
општина: Крушевац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
“ЖИВОГ СУ ХТЕЛИ ДА ГА ЗАКОПАЈУ”
У сенци лиснатог ораха, чије су гране прекрилиле готово цело двориште једне старе куће у Крушевцу, недалеко од славне Лазарице, седели су ратници и неуморно препричавали прошле догађаје. Благоје Крушић цео сат причао је о црној бради једног бугарског војводе, који је хтео да га закоље на ивици рова, тресао се и у грозници, по стоти пут можда, преживљавао часове када се рвао са смрћу. И још би он дуго говорио да га не прекиде тихи глас Миливоја Поповића, његовог најближег брата по судбини. Слаб, као од суше угасла стабљика, скроман као сенка, апостолски измучен, промуклим гласом који личи на неки поверљив шапат, Поповић је почео:
– Кренули смо баш одавде, из Крушевца. Командант батаљона био ми мајор Михаило Чекеревац. Погинуо је 6 септембра на Мачковом Камену. Ја сам био поднаредник још од раније. У месецу августу наста она гужва на Церу. У борби је учествовао Први, Други, Трећи и Шести прекобројни пук, а ми, Пети прекобројни пук, налазили смо се у армиској резерви. Дође наређење да бацимо и шињеле и шаторска крила, да понесемо само пушке и муницију.
Са подножја Цера кренусмо око 10 сати пре подне. Ишли смо све трчећим кораком, да што пре стигнемо у борбену линију. У путу смо страхоте сретали. Ту се најбоље видело какве су биле борбе. И коњи и војници, и комора и музика, све се измешало, па не може да се макне. Лешеви на све стране. Заудара цео Цер. Крв се усирила, муве попале по мртвацима.
Иако поднаредник, био сам водник четвртог вода. Ми смо имали да идемо на леву страну. У борби наиђосмо на један топ, и пуне каре муниције. Одмах пошаљем ордонанса да о томе извести командира Цветка Константиновића, који је био активни поручник. Лево од нас једно одељење са два митраљеза. Као гладни пси митраљези су лајали беспрекидно. Непријатељ није био далеко ни три стотине корака. То није стрељачки строј, него редови густи као зид. Отворили паклену ватру и пуцају из стојећег става. Наши се митраљези усијали, а немамо воде. Последње капљице војници су из чутурица сипали. С тешком муком пребацисмо непријатеља са те косе на другу страну.
Приближава се ноћ. Постављају се претстраже. И мени је наређено да пред својим водом избацим мртву стражу. У рововима на свака два-три корака по један леш. Измешали се живи са мртвима. Јака жега и напори скрхали људе, па их сан савладао. Непријатељ није далеко, тек смо га мало потиснули. Плашио сам се да не направе контранапад. Поставио сам претстражу: три стражарска места са по два војника.
– Слушајте добро, људи, – казао сам им. – Нико неће дуго остати на стражи, али немојте се шалити главом да заспете. У вашим је рукама живот ваших другова и целе позадине.
Наредио сам да се не сме чути никакав шум ни звекет. Нико не сме да пуца. Ако неко дремне, нека га други гурне лактом. Док се не зачује моја бомба, ниједан не сме пушку да избаци.
Тек што је прошла поноћ, приђе ми један војник са мртво страже:
– Долазе!
Имао сам око седамдесет војника. Начуљио сам уво да према шуму оценим даљину. Ноћ августовска, без месечине. Чујем долазе. Ударим бомбу, ону четвртасту, крагујевачку. Чим је каписла пукла, одбројим до пет и бацим. Прасну моја, па за њом осталих двадесет, а онда брза паљба. Непријатеља смо задржали.
Рано изјутра, још није било четири, наредише ми да крећем даље. Идемо горе ка Видојевици.
– Који су јачи, нека понесу по једну артиљериску гранату, викнем ја војницима.
Дошла и запрега да вуче онај топ. Ја сам на челу колоне. Јутро било лепо и свеже. Пролазимо кроз шуму. Ни данас не знам како је дошло до тога да смо ишли у колони двојних редова. И замислите, одједанпут наша патрола претходница, кад је изишла на раван део шуме, на један пропланак, нагазила право на непријатељске мртве страже. Од магле нису ништа видели. Кад су приметили нашу патролу, Аустријанци се мало повукоше. У тај час диже се магла као да је неко завесу подигао. Они осуше. С десне стране један мртав угао, неко велико дрвеће, па се сви сручисмо ту. Моји војници нису били баш у самој батаљонској колони, него терали онај топ и носили гранате. Кад су извукли топ до ивице шуме, ја им повичем напред! Нађосмо се на средокраћи између непријатељских ровова и оног заклона. Али нас наши вратише. Цела посада од она два митраљеза изгинула, а оруђа остала пред нама. Ниска трава, па је куршум коси као најоштрија коса. Сетим се ашовчета. Не вреди да се закопавамо. Него као глиста почнем да пужем и довучем се до митраљеза. Али нисам знао да рукујем њим. Дозивам своје, али нико не сме. Само приђе мој посилни Богић Марковић отуда негде са Копаоника. Видим велики храст.
– Богићу, бре, – рекох му, – хајде овамо.
Он се придиже мало, ја му се попнем на леђа и успнем се до првих грана оног храста да тако добијем видик. Угледах врзину и путић где њихов ров заокреће. Иза њих равница, па низбрдица.
Отступају. Видим рањенике како се пребацују један по један. Мене то охрабри. Али не отступају они из ровова. Ја се раздрах:
– Напред, браћо! Отступају!
Куршуми око главе зује као пчеле. Кренусмо сви напред. Мајор Чекеревац први пред четом. Навалисмо као помамни. Оне из ровова истерали смо бомбама. Било клање, несрећа, газили смо преко мртвих. Од тог часа па до Дрине нигде се нису зауставили. Ми похватасмо огроман плен. Тада су наши војници почели да им певају ону подругљиву песму:
„Кажи стрина где је Дрина…”
И заиста, гонили смо их до саме реке. Колико је ту пало заробљеника, колико санитета, провијанта, коморе, оружја – то нико није знао осим доцније, ваљда, Врховна команда.
На Дрини смо остали четрнаест дана и четрнаест ноћи. Ту, код Лознице. Било је добро. Здрава пијаћа вода, кукуруза доста. Војници кувају качамак и пију ракију. Приликом њиховог отступања преко Дрине, богами, били смо голи и боси. Необучени и заморени. Неки од наших војника нису се устезали да свуку ципеле мртвим Аустријанцима и дођу до бољег рубља. Они, брате, имали свега. А лешеви били пред линијом.
Пошло тако наша два војника да замене цокуле. Они припуцају са другв стране. Једног ранише, а други погибе несрећник. Да би помогли овом рањеном да се извуче, припуцамо и ми и оборимо ватру. Чим се појави који од њих да захвати воде – мртав је. Тако је трајало свих четрнаест дана и четрнаест ноћи.
А онда, увече око 8 сати, с десне стране одједном поче да ври. Као у лонцу. Пренесе се и на леву страну. Тако је трајало сат и по до два сата, па опет затишје. Имао сам у чети неког Саву Војкића; певао је као славуј. Развукао уста па из свег гласа:
“Аој Босно, сиротице клета,
Твоја звезда по небу не шета…”
Они с друге стране дижу главе да слушају. Можда сам грешио: ни тада им нисам дао да живе. Пуцао сам и када је Сава певао.
Петнаестог дана усиљеним маршем бацисмо се на Мачков Камен. Кад је дошло наређење да кренемо напред, видим два моја војника заостала позади линије.
– Димитрије, – викнем ја, – не пуцај позади!
Код бојовца се одмах осети ако се пуца позади. Лежао сам за једним пањем, па мислим: мени га пришивају. Њих двојица застали иза једног обореног дрвета, дванаестак метара позади. Устанем иза заклона, приђем им и кундаком их ударим по листовима.
– Напред, шта изигравате ту!
У томе ме удари куршум у десни лакат. Паднем у заклон. Из телећака извадим завој и замолим једнога да ме превије. Отвори се махнита ватра. Ту погибе командир Цветко Константиновић. Ја сам се повукао да идем на превијалиште. Нисам одмакао ни педесет корака, а чујем да је погинуо чика Јоца, командант батаљона.
Првог децембра 1914 одемо на одмор код Сопота. Требимо се од вашака, добра храна, војници певају, играју и помињу поједине моменте из борбе. Мене узели онда да будем писар у Штабу дивизије. Радио сам на релацији. Командант био Павле Јуришић-Штурм. Посла много. Севне ми: зар сам баш ја осуђен да издирем за све. Одем код лекара и кажем му да осећам грчеве у лакту кад куцам на машини. Даде ми месец дана боловања. Али наопако. Чим сам ушао у болницу, разболех се од тифуса. Ватра четрдесет и један степен. Једва сам дошао до воза и укачио се некако. У вагону неки свештеник и две учитељице. Виде да сам болестан, па ми помогли. Да вам не причам. Боловао сам и одболовао. Вратио сам се опет у пук. Наше затечем у Марковцу. Треба да се пође према Бугарској.
Стигнемо у Књажевац. Ту удри ракију, удри вино, богами болести нестаде.
У Краљевом Селу букнуло. Ту смо их дочекали и вратили. У року од двадесет четири часа пребацили смо се натраг код Велике Плане, јер су Немци већ поново били продрли преко Саве и Дунава. Напредују ка Старом Аџибеговцу. Сећам се врло добро гробља на једном пропланку обраслом шумом. Наступају у колонама и да имамо десет руку и десет пушака, не бисмо их могли побити ни задржати. На старом Аџибеговцу куршум ми проби шињел на левој слабини. Али није ме ранио. Из друге чете нашег батаљона зароби се ту цео један вод. На лаповским положајима били смо у заштитници. Ту, како сам искорачио левом ногом, корак у лево, у истој висини удари непријатељска граната. Експлодирала је, али сва силина оде горе, у ваздух. Од оног ударца паднем ја на леђа. Колико сам лежао ни сам не знам. Кад сам дошао к себи, уздахнем: шта ово би? А они таман се спремају да ме закопају. Нису веровали својим очима да сам жив. Војници ме онда понели. Контузија је била тако јака да ме је свега разорила.
Карађорђеву звезду добио сам после Цера. Нисам вам ни причао да сам тамо од једног аустријског официра отео сабљу на самој Видојевици. То беше кад смо извршили онај јуриш горе. Шта је био тачно по чину не сећам се. Имао је једну звездицу на сребрном шириту.
Тамо је било толико плена да се ни рачуна није знало. Заробљенике смо потерали као буљук оваца. Носио сам ту сабљу стално уза се, јер сам још онда био произведен за наредника. Кад смо се оно одмарали на Дрини, било је гласање. Војници повикаше мене и тако сам одликован. Цео пук је вршио дефиле парадним маршом.
После се вратих опет у чету.
Код Крагујевца на свака два-три километра отпор. Кад смо дошли до Лапова, на десној страни Мораве до села Војске, погибе ми добар друг и пријатељ ђак-наредник Мишић. Био је Крушевљанин. Поред самог пута удари граната. Паде право на њега. Три пута се сиромах преврнуо. Апи, зачудо, није погинуо од гранате. Него, кад је хтео да устане, обори га пушчано зрно. Није ни дахнуо. Ни речи, ни јаука. Паде и остаде.
Поче несрећно време. Киша, суснежица. Између Гиљана и Качаника продиру Бугари. Кажем капетану Брашићу:
– Господине капетане, војници су испропадали, дозволите два-три сата да се осуше.
– Не може, вели он, хоћете ли да нас све поробе?
Предвече једна комета пружи се преко неба. То је био лош знак. Бугари нас нападоше с леве стране. Прснемо куд који и ухватимо борбени став. Мог командира удари зрно у главу и умро је у Приштини. Повучемо се онда на Шар-Планину. Дува ветар, хладан, стриже као маказама. Јад и невоља.
Дође наређење да сахранимо архиву и да се спремимо за далек пут, за повлачење. Сваки да понесе што више оружја, ашова, будака. Повлачимо се преко Шар Планине ка Сувој Реци и чујемо да су се побунили Арнаути, па побили неке наше рањенике. Бугари пристижу за нама, а Арнаути нас нападају и бију у главу. Један мене рани у десну ногу испод колена. Нисам могао више да идем. Капетан наредио двојици да ме носе, а и они сами, јадници, измучени и исцрпени. Али носе ме. Кажем ја свом посилном Богићу Марковићу:
– Слушајте људи, немојте ви остајати са мном и излагати се опасности. Ви идите, а мени шта Бог да.
Гегајући на једну ногу нисам пошао на Призрен, него пресечем ка Ђаковици. Тамо се слегла силна наша војска. Веће грозоте нисам видео ни на Церу. Војници рањени, голи, боси, мртви. Разваљене каре и топови, а муницију пале. Гори муниција на гомили, а раније смо морали да је штедимо. Одатле продужисмо кроз клисуру идући ка Андријевици. Страшан теснац, једва могу да иду четири човека један поред другога. Зима. Милили смо лагано, баш као пужеви. Путовали смо тако једно два дана.
Ја се склоних с пута у пристранак да се одморим. Одећа се није скидала Бог драги зна откада. Изујем се под једним дрветом, јер ме болела нога. Ту заспах. А неки побратим, требале му цокуле, па их лепо однео. Знаш како је, војска је војска. Куд она пролази ту ни трава не ниче. Шта ћу сада бос? Да нађем барем неке опанке. Колона се дигла велика, не видиш јој ни краја ни почетка. Договорим се са посилним да идемо у Беране, па отуда у Андријевицу, јер је лепши пут. Пошло са нама још четири-пет људи. Кроз ону планину хтедоше курјаци да нас поједу. Студен их притерала, па зверке наваљују. Једва смо се одбранили.
Дошли ми у Беране и свратили у једну црногорску кућу да се мало одморимо и поткрепимо. Таман се скинули и опрали, кад неко на врата: так-так. Једна баба Црногорка пита изнутра ко је?
– Отвори, вичу они споља, – шта питаш?
Код себе сам имао једну бомбу, јер никад без бомбе нисам ишао. Баба отвори. Улази девет Арнаута. Већ сами њихови погледи били су зверски. Шта смо могли да радимо, мртви и изнемогли? Мом посилном сви прсти ва нози промрзли и отпали.
– Ајде, дижи се! – вичу Арнаути.
Ја оклевам, не спремам се. Али нема се куд. Поведоше нас неким потоком. Већ мало забели дан. Питам Арнаутина:
– Је ли беса?
– Беса, одговори један од њих.
Али ко ће ђаволу веровати. Опколили нас као да смо највећи зликовци. Већ је увелико било свануло кад смо дошли до једне куће у потоку. Поседасмо сви. Арнаутин нареди жени и она изнесе три велике вруће проје и доста сира. Донесе, богами, и дувана у листу. Ја му дадох ћебе од камиље длаке на пешкеш (поклон). Он нас лепо изведе и показа нам једну косу. Поздрависмо се.
Идемо ми тамо, а пред нама наједаред црне капе и још црнија лица, све људескаре обрасле у браду. Кад их угледах ноге ми поклецнуше. Збогом слободо! То су били аустријски војници. Нико нас ништа не пита. Да сте видели како су халапљиво зграбили наш хлеб. Ја сам још држао ону бомбу, чувао сам је за последњи моменат.
Заробили су нас и упутили у Сјеницу. Ту остаде у болници мој посилни коме су отпали прсти. А ми полако ‘ајде даље. Од Сјенице за Ивањицу, па за Пожегу и транспортом за Ваљево. Одатле су слали за логоре. Било ту и попова и учитеља и војника. Ко је био војник, тај се правио да није, не би ли се како спасао интернације. Ту нису рђаво поступали с нама. Али од Бијелог Поља до Ивањице неки Мађари терали нас као марву.
Ја сам остао као рањеник код окружног заповедништва. Ту сам неког ђавола и радио. Биле столарске и браварске радионице, па и мене запослили. Остао сам тамо све до ослобођења.
Из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Умало жив закопан
Миливоје је рођен у Крушевцу а у рату је учествовао од 1912. до 1915. године. Припадао је Петом прекобројном пуку који се у саставу комбиноване дивизије заједно са Моравском дивизијом борио, па је одатле у саставу свога пука отишао према Видојевици. Учествовао је и у бици на Дрини али, пошто је био заражен бацилима трбушног тифуса, једно време је провео у болници а затим је био одређен и ако, како је сам истицао није био нарочито писмен, да буде писар у Штабу Треће армије.
Нико од ратника није желео да му се пребацује да је отишао у хладовину, па је и Миливоје оставио канцеларијски посао и отишао на фронт. Учествовао је у колубарској бици и у другом гоњењу разбијеног непријатеља све док није претеран преко Дрине, Саве и Дунава.
У одбрамбеним борбама 1915. године Миливоје је био толико тешко рањен да за мало није жив закопан. Срећом неко до војника је приметио да даје знаке живота. Пренет је у болницу и заробљен. У ратном заробљеништву провео је све до ослобођења и уједињења наших народа.
После рата Миливоје је добио Карађорђеву звезду са мачевима за храброст и пожртвовање на бојном пољу Цера када је бомбама напао један положај и са десетином заробио вод од 70 људи.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима, Миливоје је одликован Обилићевим медаљама и српским ратним споменицама. За подвиг на Церу био је похваљен наредбом команданта пука.
Ратно заробљеништво је Миливоје провео у Мађарској. Својим ратним друговима и пријатељима увек се жалио на поступак Мађара, говорећи да су их прогонили као марву.
После ослобођења Миливоје је службовао у Крушевцу и ту је стекао пензију.
Нема података до када је живео Миливоје Поповић, нити где је умро и сахрањен.
