име: Душан
презиме: Кнежевић
име оца: Живан
место: Мишар
општина: Шабац
година рођења: 1885.
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
У РАТУ ЈЕ СВЕ МОГУЂНО
Једнога дана командир је позвао све воднике и у врбаку с њима нешто дуго разговарао. Они што су остали у чети шапутали су и нагађали понешто, али нико није знао у чему је ствар.
– Кој зна куд ће нас сад пребацити… – сумњиво је вртео главом и више питао себе него остале један другопозивац.
Док су се војници у рововима задиркивали, у врбаку се водио озбиљан разговор.
– Командант је наредио да једнога морамо пребацити преко Дрине. Ону њихову дереглију треба превући на нашу страну или је уништити. Кога да пошаљем? Жао ми људи. Изнемогли су, брате, а нису ни они од камена, – говорио је командир својим водницима.
– Ја у воду имам једног одличног каплара, господине капетане, – на то ће наредник Новак Урошевић.
– Који је то?
– Душан Кнежевић из Мишара. Добар је пливач и још бољи гњурац. Тај може Дрину да прерони. А иначе је мајсторг прави дереглије. То му је занат.
– Дозови га, наредниче!
Неколико часака доцније каплар Душан стојао је у врбаку пред својим командиром и очекивао заповест.
– Ти си добар пливач, капларе? – обратио му се ко мандир.
– Јесам, господине капетане.
– Би ли препливао Дрину? Треба превући ону њихову дереглију, јер ће се иначе пребацити овамо, а онда смо сви готови. Ти знаш у каквом се положају налазимо.
Каплар Душан дуго је ћутао и мислио. Код куће су остала деца и жена. Тринаест ари земље не може да их храни. Ако он погине остаће сирочићи… А отаџбина? И она је осиротела. Ако она пропадне онда је све пропало. Та мисао као муња ошину неодлучног човека.
– Хоћу, господине капетане. Препливаћу Дрину и урадити све што ми наредите.
Око девет часова увече каплар Душан био је већ спреман. А и неће на далек пут, па није дуго требало ни да се спреми. Збацио је са себе све и остао само у гаћама. Пре него што ће загазити у воду, другови му додали ракије да га поткрепе.
– Ову попиј да ти чува страх, а ову да се жив вратиш.
– Е, тако је то кад човек воли да изиграва јунака. Ајде, па се сад покажи, – пакосно му је добацивао један његов сељак. Причаћу ја по селу да си био највећи јунак.
Била је тиха и топла августовска ноћ. Месец се поигравао са облацима, час се скривао, а час извиривао иза белих завеса, као неко огромно сребрно око. Само би по каткад вода јаче зашумела, јер на овом месту Дрина је прилично незгодна и пуна вртлога.
Каплар Душан опасао је око себе три бомбе, које је вешто окачио и причврстио за гаће и загазио у воду, прекрстио се побожно и прошапутао име Господње, још један поглед бацио на своје другаре, и пустио се низ реку. Када би облаци заклонили месец, он би секао воду и брзо одмицао, а када месец провири и свој блесак проспе по реци, он би се притајио и пустио да га вода сама носи. Војници са обале пажљиво су пратили његово кретање и бринули се хоће ли жив стићи до друге обале.
Допливао је до саме дереглије, која је личила на неку огромну црну трупину. Таласи су је лако запљускивали, али она је непомично стајала, јер јој је кљун био истурен у сам песак. Пошто је опливао око ње, Душан је покушао да је гурне и пусти низ воду. Али то му није пошло за руком, јер дереглију није могао ни да помакне. Осим тога она је била везана дебелим гвозденим ланцем и закључана катанцем. Доста муке видео је каплар Душан док ју је онеспособио за употребу. Није смео да лупа, јер би га непријатељи чули и приметили. А онда – оде глава. Ускочио је унутра, леђима се одупро о средњу греду свом својом снагом. Левом ногом притискао је једну даску, која је била уметнута у дужини од метар и по. Полако је гурао док нису клинци попустили и даска се отковала. А кад је даску одвалио, пустио је низ воду. Непријатељ сада није могао лако да оправи лађу, јер наши би чули лупу и припуцали са друге стране.
Понесен успехом, каплар Душан Кнежевић пошао је даље. Цвокоћући зубима од зиме, он је пузао по песку и примицао се врбама, које су бацале своје мрачне сенке по површини воде. Био је опрезан као звер. Ситним песком посуо је своје влажно тело, да би се тако маскирао и био што мање приметан. Пребацивао се у скоковима, увек у часу када облаци заклоне месец. Тако је допузао на пет шест метара до врбака. Приметио је једног војника који је шетао десно и лево. Понекад он би нестао, па се за часак два опет појавио. Душану је било јасно да је то војник на мртвој стражи, а исто тако добро је знао његову дужност и колико се сме кретати десно и лево од свог места.
Значи ту је вод, – мислио је каплар Душан. Ударићу по овом песку, који је мекан и провлачићу се испод врба. Пужући тамо и овамо, провлачећи се као гуштер од сенке до сенке, Душан је наишао на неки пут који је силазио ка Дрини. Тај пут је пресецао њихов фронт, а није био прокопан рововима, који су се налазили са обе стране. Пужући јаругом поред путељка, Душан се одмакао од оног стражара читавих двадесетак метара. Провирио је и у ровове који су кривудали и губили се у недоглед. Војници су унутра спавали у седећем ставу, наслоњени на своје пушке. Само један од њих пушио је окренут лицем ка Дрини. Душан се тихо провукао овуда и опет ушао у врбе. Сада им је зашао иза леђа. Тражио је позадину одељења, тражио где је гушће и где има више непријатеља на окупу, јер своје бомбе није хтео џабе да испали ни своју главу да изгуби јевтино.
Задржао се код једне повелике врбе, чија га је сенка довољно штитила у овој ведрој месечевој ноћи. То је било десно од оног путељка. Бомбе је скинуо и све три отшрафио, али не сасвим. Владала је чудна тишина, тако да се сваки шум јасно распознавао. Душан је чуо свој сопствени дах и ударце срца, које није било мирно и спокојно у овим страшним часовима. И мислио је о својој деци, која ће остати сирочићи ако он погине. Мислио о томе како је рат беда и несрећа у којој се људи кољу и уништавају, мислио о судбини несрећних војника, које ће он сада да нападне и поубија, мислио о свему и свачему… Попео се онда на врбу да лакше осмотри шта има унаоколо. Одмах му је пала у очи једна пригушена ватра, која се црвенела на стотинак метара далеко од њега. Скинуо се с врбе и упутио тамо. Примичући се месту он је чуо шапат војника, али њихов језик није разумео. Облаци су га верно служили и чували, месец се сада готово није појављивао. Све кроз шибље примакао се ватри на неколико корака. Аустриски војници били су искополи једну велику рупу, унутра наложили ватру и поседали око ње, а од прућа и грања подигли читав један зид унаоколо, да се ватра не би могла да примети.
Каплар Душан Кнежевић сада се налазио у оваквом положају: пред њим је била група непријатељских војника око ове ватре, а за њим ровови непријатељских претстража.
– Посматрао сам војнике око ватре, – причао је доцније Душан својим друговима. У свакоме сам видео родитеља или доброг сина. Свако је од њих имао мајку која га чека, а и децу, можда, као и ја. Помисао на оно што је требало да учиним ледила ми је крв у жилама. Та осећања обузела би сваког пошгеног човека, жељног мира и срећног породичног живота. Али зар смо ми Срби изазвали овако стање? Они су насрнули на моју отаџбину и хоће да нас униште. Не, не, боље је да ја њих поубијам, јер они ће то исто с нама учинити…
Душан се примакао још ближе и клекнуо поред самога грања. Увукао се у крш, тако да га нико није могао ни са стране да примети. Бомбе је сада сасвим отшрафио. Око ватре је седело тридесетак људи. Пушили су и разговарали. Душан је једну бомбу спустио поред себе, а оне две креснуо једну о другу.
Један, два, три, четири…
И прас! Крк… ! Кркр! Прас!
Ни са трећом није чекао. Њу је ударио о камен и бацио посред ватре. Он није имао времена да посматра несрећне људе како су изгледали када су бомбе пале међу њих, него је, као нека ноћна утвара, свом снагом појурио ка Дрини. Провлачио се кроз грање, цело тело било му је раскрвављено. За собом је само чуо три експлозије од бомби које је бацио. И једно бесомучно јаукање, а одмах затим отворила се ватра са свих страна. Душан се бацио у воду и почео да плива. Куршуми су звиждали око њега и падали по води као крупан град. Да би заварао траг онима који су пуцали за њим, каплар Душан једнако је гњурио. Извукао би главу из воде само колико да удахне ваздуха, и опет наставио да гњура. А куршуми су само сипали. Јунака срећа није напуштала. Препливао је Дрину, само много ниже од места одакле је пошао. Једна стена сметала му је да се извуче на обалу. Његов друг Пера Матић из Вукшића приметио га је и пружио му пушку и ремник. Тако је он изишао на обалу, а онда се ровом провукао и пришао воднику Новаку Урошевићу који је чекао на њега.
– Изнесе ли живу главу, јадан не био? – питао га је водник.
Душан је цвокотао зубима, а модре усне све су му подрхтавале од студени.
– Не знам ни ја. Изнесох.
Урошевић је скинуо са себе шињел и заогрнуо каплара Душана, дао му мало ракије да се згреје и тек онда почео да га распитује како је било на оној страни. Али прича није могла дуго да траје, јер су Аустријанци све жешће сипали ватру с оне стране Дрине. Борба је настављена целе ноћи. Чак је и артиљерија имала посла. Поход Душана Кнежевића имао је много успеха. И о његовом јунаштву почело је да се прича на све стране.
Сутрадан Душан је ишао код командира, а онда код команданта батаљона и команданта пука. Причао им је све редом, а они му честитали пред војницима и обасипали га хвалама. Командант пука одмах га је унапредио у чин поднаредника, а за тај свој подвиг добио је и Карађорђеву звезду.
Душан Кнежевић има још један необичан орден. Од аустриског цара добио је Крст милосрђа. Он то овако објашњава:
– Кад смо 1915 године истерали непријатеља, нашли смо се у селу Јевремовцу, недалеко од Шапца. Ту у близини било војничко гробље. Сахрањени многи војници, и наши и њихови. Ми седели беспослени. На дугу времену ја сам на сваку хумку ударио крст, и мастиљавом оловком на крсту уписао име погинулога. Не баш свакоме, јер нисмо знали тачно сва имена. А онда сам оградио гробље и направио као једну малу капију, која је била окренута путу. Знате, ја сам песник. Штампао сам и књигу песама која се зове “Ратни венац”.
На тој капији написао сам стихове:
“Ви сте мртви, ал’ дело вам живи,
Којему се цео народ диви” …
Потписао сам се Душан Кнежевић-Мишарац, јер то је моје песничко име.
Кад су Аустријанци поново освојили наш крај, њихови официри заинтересовали се за име војника који је гробље тако уредио. Тако су ме одликовали Крстом милосрђа. Тај орден послан је на Солунски фронт да ми се тамо преда…
Душан Кнежевић, међутим, није стигао на Солунски фронт. За време повлачења он је био заробљен са једном групом војника. Лежао је у жицама једног заробљеничког логора у Мађарској, одакле је два пута покушао да побегне. Тешка срца вратио се у ослобођену отаџбину, јер је на путу сазнао да су му Швабе заклале два сина, два малишана. То је било баш оних дана кад је он чинио на Дрини своје јуначке подвиге.
Остао је сиромах целога века. И данас прави дереглије на обали Саве, исто тако као и онога дана када је објављена мобилизација и плануо рат.
Текст објављен у “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Кнежевић Ж. Душан, земљорадник – воденичар и резервни поднаредник (Мишар, Шабац, 5. XI 1885 – Мишар, ?).
Отац Живан и мајка Мирка, пољопривредници, помрли 1915. године.
После основне школе остао у селу и поред пољопривреде бавио се воденичарским послом и израдом дереглија. Војни рок регулисао 1907. године у I чети III батаљона XVII пешадијског пука у Ваљеву.
Као резервни пешадијски поднаредник, учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Починио је више јуначких подвига, а у борбама код Крупња 2. октобра 1914. рањен је у десну ногу. Једног дана претпостављене старешине, као одличног пливача и доброг познаваоца пловних објеката, упутиле су га да са босанске на нашу страну Дрине превезе једну дереглију. Како није успевао да је помери одлучио је да је трајно онеспособи. Истовремено бацио је три бомбе на противничке војнике који су се одмарали у једној долини и нанео им велике губитке. За тај подвиг одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима о чему је објављен указ ФАО 102, од 15. јуна 1915. године.
Приликом одмарања наше војске у Јевремовцу код Шапца, приметио је војничко гробље на коме је било сахрањено више наших и противничких војника. Своје слободно време искористио је да направи и уз сваку хумку постави дрвени крст. Где је знао мастиљавом оловком исписао је име и презиме погинулог. Потом је то гробље оградио и направио малу дрвену капију окренуту ка путу. Пошто се бавио поезијом и пре рата објавио збирку поезије Ратни венац на капији је исписао стихове:
Ви сте мртви, ал’ дело вам живи којему се цео народ диви.
Кад су Аустро-Угари поново освојили тај крај, њихови официри су се заинтересовали ко је уредио и оградио то гробље. Чим су сазнали ко је тај војник одликовали су га Крстом милосрђа. Орден је упућен на Солунски фронт да му се преда, али Кнежевић тамо није стигао јер је заробљен са групом наших војника приликом повлачења. Упућен је у заробљенички логор у Мађарску одакле је два пута покушао да побегне. За то време окупатор му је заклао два сина.
Поред поменутих одликовања имао је Сребрну медаљу за храброст, руски орден Светог Ђорђе IV степена и све три споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године.
У браку са Станицом, рођ. Игњатовић, домаћицом имао је и кћи Живану.
