Којовић Љубомир

Којовић Љубомир
Којовић Љубомир

 

 

име: Љубомир
презиме: Којовић
име оца: Којо
место: Слатина (Кругови), затим Коњарник
општина: Шавник, Црна Гора, затим Житорађа, Србија
година рођења: 1873
година смрти: 1918
извор података: „Братство Прашчевићи у племену и времену“ Миливоје Прашчевић, потомак Бранко Станковић

 

Рођен је 1873. године у Слатини (Кругови), крај Шавника у Црној Гори. Око 1878. године одселио се из Слатине у Коњарник, Житорађа, заједно са више чланова кућне заједнице.

Ордење Којовић Љубомира
Ордење Којовић Љубомира

Био је официр српске војске. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату. Одступао је са српском војском преко Албаније, заједно са својим четрнаестогодишњим сином Јованом, и учествовао у пробоју Солунског фронта.
Истакао се храброшћу, те је одликован са две Карађорђеве звезде разних степена, Обилића медаљом и Медаљом за храброст.

Којовић Љубомир - родослов Којовића
Којовић Љубомир – родослов Којовића

Према сведочанству потомка, Бранка Станковића, породична легенда каже да је Љубомир добио три Карађорђеве медаље, које они и поседују, а да му је командант тада рекао „Којовићу једини си са три и можда је грешка, али је твоја!“
Погинуо је на Кајмакчалану 1918. године.

После Првог светског рата, у Београду је једно време излазио часопис „Видовдан“, у којим су описивани подвизи српске војске у минулим ратовима. Према писању овог часописа, два највећа јунака српске војске у протеклим ратовима били су капетани Љубомир Којовић и Бајо Милуновић. Стицајем околности, обојица су се борила у „Гвозденом пуку“. Љубомир Којовић је храбро погинуо као командир јуришне чете на Солунском фронту, а Бајо Милуновић је имао срећу да, и поред бројних рана, преживи рат и дочека дубоку старост у Нишу. (пишу Народне новине, 15.08.1990. године)

Којовић Василије (Љубомиров брат) и Слободанка (снаја)
Којовић Василије (Љубомиров син), Слободанка (снаја) и праунук Бранко
Породица Којовић Љубомира - Магдалена, Слободанка, Ката и Василије
Породица Којовић Љубомира – Магдалена, Слободанка, Ката и Василије

Слични чланци:

Ирижанин Михајло

Ирижанин Михајло

И после, у рату, мој Средоје никако ми није излазио из главе. Где год је требало нешто извести, где год је требало нешто извидети, тамо где је било најопасније – увек сам се добровољно јављао. Верујте, све за љубав мог сина, кога сам волео као очи у глави. Али, несрећан, није дочекао да му кажем како не треба више да се стиди свога оца.

Прочитај више »