име: Војислав
презиме: Станимировић
име оца: Ранислав
место: Велики Поповац
општина: Петровац на Млави
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЈЕЦАЈ НА ОЧЕВОМ ГРОБУ
… У рат смо отишли заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља, па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу, близу Петровца на Млави…
… Али, ратни вихор ће нас понети нежељеним стазама. Са њих се неће вратити ни отац, ни брат. У том проклетом рату,они су заувек оставили своје кости у туђини…
… Брат Војин, који је био у Четвртом прекобројном пуку, није у ствари остао у туђини, погинуо је у својој земљи, на путу између Ракуше и Пећи. Никад нисам сазнао где му је гроб, нити под којим је околностима изгубио живот. Причало се да је отишао да узме нарамак сена, спреман да плати, а тамо, поред пласта, чекали су га непознати људи и убили га. Његови другови, који су у мрклој ноћи чекали да се врати, нису чули пуцањ. Нису се усуђивали да га траже…
… Отац је био трећепозивац, последња одбрана, у земљи чувар ћуприје, у одступању – старина који је бодрио млађе да истрају. Само нас, своје синове, није храбрио, није нас срео. Отац је био у Деветом пуку…
… Последњи пут смо били заједно кад је Шваба ударио. После смо се распитивали један за другог… „Видесте ли где моје синове?” – распитивао се отац, сусрећући војнике свих родова и година старости. „Знате ли где су моји Војин и Војислав?” За та питања сазнао сам негде на Крфу. Ту сам сазнао да Војин није прешао трновите стазе, а да је отац на тим стазама био рањен…
… На Крфу ћу сазнати како је био сломљен болом кад је чуо да је изгубио своје синове. Ту је сусрео нашег комшију Михаила Живковића, који је био криво обавештен да смо убијени и Војин и ја… Заплакао је старац, а затим негде нашао воштаницу и упалио је…
„… Никад више нећу видети своје синове – говорио је старац Михаилу Живковићу. „И нећу моћи да их осветим, јер сам стар и болестан… За то време, ја сам се опорављао на Крфу, мало сам ојачао, могао сам да се крећем, па одем код командира чете на рапорт: Молим вас, господине капетане, кажем, да ми дозволите одсуство. Хоћу да тражим оца…
… Неко ми је рекао да је отац у болници, видео га је, али није могао да се сети где је то било. Свеједно је, мислио сам, кренућу од једне до друге болнице, негде ћу га наћи. Отишао сам у најближу болницу, на Крфу. Кога год сретнем, питам за Ранислава Станимировића. Сусрећем милосрдне сестре, болничаре, лекаре, наше и Французе, Енглезе, питам, питам… Ништа. Нико не зна да ми каже где је мој отац, да ли је жив…
… Рекоше ми, најпосле, да је пребачен у болницу у Алжиру, управо иза Алжира, у Кап Матифу. Одем код командира чете и тражим одсуство. Причам му где сам све био и како сам се распитивао, гледао књиге болесника, књиге умрлнх, али оца нисам нашао, а он, командир каже: ,,Иди Војиславе, иди у Бизерту, можда је тамо и очекује да га потражиш. Узми ово…” Угура ми у шаку – дукат! „Може ти затребати Војиславе”, рече ми и чврсто стеже руку.
… Девет дана сам трагао за оцем. За то време био сам у шест болница. Најзад, иза Алжира у Кап Матифу, указа ми се нада. У болничком дворишту, на благом сунцу, наиђем на групу болесника. Неки су на штакама, без ноге, други, види се, болесни, без рана, али исцрпљени, мршави. Питам за оца. „Је ли то један високи, дугих бркова? Деда Ране га зову” – пита ме један из групе. „Из околине Пожаревца?”. Јесте, кажем, има дуге седе бркове. Из околине Пожаревца. Како да га нађем? Чекам одговор, а болесник се наједном сневесели, нека га туга обузе, одмахну руком и рсче: „Дај боже, пријатељу, да је жив. Ја сам га видео пре три дана… ”
… Наиђем на једну Францускињу, болничарку. Сретох је у ходнику. Говори мало српски, па је лепо замолим да ми покаже у којој је соби Ранислав Станимировић, деда Ране, бркајлија, мој отац… Рекох јој да је девети дан како га тражим, све сам савезничке и српске болнице обишао…
… Очи ове племените Францускиње испунише се сузама и мени би јасно да сам закаснио, да нише нећу видети мог доброг оца, мој узор у истрајности и поштењу, у доброти и племенитости. Умро је пре три дана. Нађох његове другове, оне који су лежали крај његовог кревета. Причају ми да је помињао своје синове, дом свој, отаџбину… Сахрањен је на гробљу, недалеко од болнице. Све до сутона седео сам на његовом гробу и тихо јецао. Воштанице сам купио за онај дукат што ми га даде командир чете Војин Марјановић. То је била последња пара коју сам имао у џепу…
Војислав Станимировић је у борбама на Солунском фронту стекао четири висока одликовања за храброст. Данас има 85 година. Живи у својој кући у Великом Поповцу, близу Петровца на Млави. С тугом се сећа давно минулог рата у коме је изгубио оца и брата.
