име: Светозар
презиме: Здравковић
име оца:
место: Пожаревац
општина: Пожаревац
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
МАШИНОВОЂА ПОСЛЕДЊЕГ ВОЗА
… И данас, после толико година, носим у души слику тог суморног јутра на железничкој станици у Зајечару. Тада, гледајући страшне призоре, нисам ни слутио да ћу ја, Светозар Здравковић, бити машиновођа последњег воза у Србији 1915. године, и да ћу се ускоро наћи у веома драматичном положају…
… Станица личи на мравињак: војници, жене, деца, старци. Сав станични простор је испуњен, а свет без престанка пристиже. Прилази закрчени стварима: намештај, шатори, кофери, корпе, завежљаји… Плачу деца. Напетост. Сељаци терају стоку, овце, свиње…
… Испред станице старац и старица вуку кола натоварена покућством. Волови и коњи су им сигурно реквирирани, узела их држава да вуку комору и артиљерију на положаје. Јутро октобарско, хладно. Старац гура кола и осматра где би могао да их смести. Старица, погнуте главе, рукама подупире шпорет који се накривио и прети да падне. Кад пређоше још десетак метара, застадоше, двоумећи се куда да крену – све је закрчено…
… Нико не говори о евакуацији, крије се, али народ зна. Људи се распитују куда да крену, којим правцем да иду да не би наишли на Бугаре. Група старијих људи опколила једног поднаредника артиљерца. Запиткују га, траже објашњења. Његово лице је смркнуто. Говори промукло: ,,Бугари не могу никако у Зајечар, према њима имамо јаке положаје. Али, Шваба нам је за леђима”. Народ се боји непријатеља, свакојаки гласови се протурају. Посебно се стрепи од упада Бугара због зверстава почињених у претходном рату…
„ А како велиш” – пита један старац поднаредника, на коју страну да се склонимо? Да ли да идемо и ми за Параћин или да се склонимо у неко село?”. Гледам тог старца: десном руком придржава плавокосу девојчицу од око две године, у левој држи завежљај, ваљда мало хране и веша…
„… Е, мој стари, и ја бих сада волео да видим некога ко би могао да каже куда да се иде“ – узвраћа отсутни поднаредник и одмахује руком. ,,Ко сам ја да дајем таква обавештења…”
… Чини ми се да из часа у час гомила расте, светина притискује станицу. Гурам се према станичној згради да узмем наређење за полазак локомотиве према Неготину и Прахову. Под стрехом се тиска свет. Чује се тихо јецање. Застајем пред страшним призором: једна старија жена држи запаљену воштаницу. Унаоколо се чује шапат: „Мајка, јадница, мученица, евакуисала болесног сина, повела га у страху од непријатеља у самртном часу…“. Мајка држи руку свог јединца и јеца… Дечак умро на станици, а мајка нема снаге да му заклопи очи. Његов послелњи поглед управљен је према мајци. Људи унаоколо скинули капе и стоје побожно, неми…
… Стегни срце, Светозаре, говорим себи, док локомотивом јурим поред кукурузних поља, преко мостова и кроз тунеле. Стегни срце, ко зна колико ћеш још таквих слика видети. Тада, дабоме, нисам знао да је то почетак агоније српског народа, да ће се та сцена умирања на станици виђати готово на сваком кораку на путу кроз албанске врлети…
… Стигао сам у тренутку кад је депешом пристигло наређење Врховне команде да се пруга Прахово – Неготин – Зајечар у току ноћи евакуише. Ето ти сад, помислио сам, само што сам дошао, још исте ноћи треба скинути све станичне инсталације и натоварити их у вагоне. Последњи воз, од укупно три, колико их има у Неготину, примиће артиљерију. Све што не може да се понесе, мора да се уништи да не буде од користи непријатељу. Један одред војника стараће се да све буде извршено како је наређено…
… Све је телеграмом било предвиђено, осим – чији ће воз да буде последњи. Овај посао био је поверен машиновођама Радовану Лукићу, Митру Говедарици и мени. Бити последњи, то значи спасавати се у последњем часу, то значи бити примећен од непријатеља, изложити се смртној опасности. Особље последњег воза, било је речено у депеши, срушиће и уништити све што не може да се понесе…
… Нисам се ниједног тренутка колебао: одлучио сам да будем последњи. Рекао сам то својим друговима, машиновођама: момак сам, без обавеза, а ви сте ожењени, имате децу, ја ћу бити последњи… Ако погинем, неће иза мене остати удовица, ни деца сирочад. Једном се гине…
… На ово нико ништа није рекао. Сигуран сам да би и они, моји другови, овако поступили. Првим возом је кренуо Радован Лукић. Како је он прошао на тој прузи, причао ми је касније. „Све је било добро до Кобишнице. Наишао сам баш кад је колским пролазом ишла артиљерија. Заборавио сам да не смемо да свирамо, па из све снаге повучем свирајку да дам сигнал за кочење. Али, касно: ударих у кару, убих два вола… Бугари зачују сигнал, па ударе артиљеријом. Једва смо изнели главе. Вагони избушени гранатама…”
… За овим возом, који је срећно прошао, кренуо је Митар Говедарица. Сирена његове локомотиве, причали су нам, не да је пиштала, већ је злокобно урлала. Глас јој је био сличан сови кад предсказује несрећу. Воз пун станичног намештаја, материјала и људи. Људи срећни што су још у животу. Возовођа је пуким случајем остао жив – граната му је прошла кроз службена кола, изнад главе…
… Ред је на мене. Пре него што је воз кренуо, шеф је послао депешу команданту тимочких железница мајору В. Милошевићу: „Кроз осам минута полазимо из Кобишнице. Све је утоварено. Сада демонтирамо апарате и кидамо жице. По изласку из станице, активираћемо мине на скретницама. Бугари туку станицу, али је пребацују…
… Међутим, минут касније, шеф је послао нову депешу: „Чувар пруге јавља да је пруга на два километра при излазу из станице непрелазна јер је граната разнела главу шине од око 30-35сm. Воз за који минут треба да крене. Молим за хитно наређење како да поступим. Оправка је немогућа, јер је пруга на домаку непријатељских пушака с друге обале Тимока…”
… Истог тренутка стигао је одговор мајора Милошевића: „Машиновођи Здравковићу наређује се да учини све што може да би се овај воз пребацио до Зајечара. У колико је то немогуће, сачекајте ново наређење. У међувремену припремите све што је потребно да се воз дигне у ваздух. Особље упутити пешице околним путем за Зајечар..“
… Послали смо мајору Милошевићу следећу депешу: „Решено је да се пређе по цену живота. Бугари нападају воз целим путем. Воз је сав изрешетан гранатама. Крећемо за који минут. Машиновођа је одлучио да се пробије по сваку цену. У случају да не стигнемо у Зајечар кроз 30 минута, знајте да смо у опасности на месту где је граната одвалила шину…”
… Кренули смо… Ради заштите од пушчаних зрна, склонио сам се иза котла и кухиње. Свирајку сам везао жицом да бих у случају потребе могао да дајем сигнале. Једном ногом стао сам на инјектор, а другу сам држао лабаво на степеници, док сам претходно отворио регулатор и воз је кренуо пуном паром. Ложача сам поставио иза котла са моје десне стране. Кад смо наишли на одваљено парче шине, затворио сам очи… Локомотива пређе! Окренем се да видим како ће проћи воз. Кола отскачу… Стегао сам зубе. У том тресну граната поред локомотиве. Помислих: готово је с нама… Оклизнух се и остадох висећи о жици којом сам везао свирајку. Свирајка поче да урла гушећи се водом из котла. Гранате једна за другом пролазе кроз воз као да је од папира! Ложач се од страха скупио, па не види да висим о жици свирајке! Он је, мученик, мислио да ја пркосим Бугарима, па ме је у себи псовао. Воз јури, а зрна падају као крупна киша пред пљусак. Још минут-два и заклоњени смо. Погледах у кривини уназад: иде цео воз…
… Ушли смо у станицу Зајечар. Парче гранате ударило у клипну руку и однело један део по дужини као да је од сира, а не од челика. На омотачу котла и кухиње рупе од пушчаних зрна. Само од топовских граната било је 17 рупа. Нико рањен, нико убијен, сви живи и здрави. То је срећа…
Двадесет два дана касније машиновођа Светозар Здравковић одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Његови другови Радован Лукић и Митар Говедарица добили су Златне Обилићеве медаље за храброст. То су били последњи возови на неокупираној територији Србије 1915. године.
Касније је Светозар Здравковић локомотиву заменио за митраљез. Митраљез ће га прославити на Солунском фронту и донети му још неколико високих одликовања. Данас има 91 годину. Живи у Пожаревцу, Ужичка 12.
