име: Душан
презиме: Стакић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
СЛИКЕ УЖАСА У МАЧВИ
… Гледам Саву и мост. Река се беласа и са њене обале у води се огледају зграде београдског пристаништа. Мост је, знам, миниран са шест стотина килограма експлозива, али споља, јер није било времена за поткопавање. Паљење је електрично преко проводника, који су постављени преко шина и воде до нише у насипу, где се налази командир пионирске чете, капетан прве класе Алић. Он ће, у одговарајућем тренутку, активирати мине и срушити мост…
… Све то знам, само не знам шта ћу ја, Душан Стакић, ту са двадесетак војника. Мада сам рекао „разумем”, ништа ми није јасно. Разбирам капетанове речи: „Ти ћеш се са својим људима борити на мосту, а ја ћу мост дићи у ваздух!” Шта?! Језа ме хвата. Да ли је капетан при себи? Ја да се борим на мосту а он ће да дигне мост у ваздух! Чудим се свом команданту мајору Воји Танкосићу: како је могао да нас жртвује…
… С оне стране, према Срему, видим аустријског стражара. Ноћ је и све је мирно. Моји људи су поред моста, на стражи. Не могу никако да се помирим с тим да гинемо без потребе. Био сам искусан ратник – две године ратовања биле су иза мене. А непријатељ, размишљам, ако крене преко моста, сурваће се у реку с њим… Зашто бисмо ми гинули бранећи минирани мост?! Никако да се помирим с тим да гинемо без потребе. Био сам искусан ратник – две године ратовања биле су иза мене. А непријатељ, размишљам, ако крене преко мосга, сурваће се у реку с њим… Зашто бисмо ми гинули бранећи минирани мост?! Целу ноћ сам о томе размишљао…
… Сутрадан нађем капетана и настојим да га уверим да је бесмислено да останемо и бранимо мост, већ да, ако непријатељ крене таквом снагом, повучемо минере, моје војнике и трећепозивце, а да потом капетан активира мине. Једва је пристао на то, захтевао је да повећам стражу…
… Трећи дан је како дежурам на мосту. Београд је у мраку. Нигде зрачка светлости. Поред командирове сам нише, уз насип. Ћутимо. Наједном, блесну млаз светлости и просу се на железничку станицу и пругу. Тргох се. Капетан викну: „Сад ћу да дигнем мост”. Не, капетане, ако бога знате! Нема опасности, то је само рефлектор. Моји људи будно пазе. Одјурих према мосту. Рефлектор шара. Са станице скрене на Топчидерско брдо, па на Сењак, на пристаниште, град…
… Око три сата ујутро, деветог августа, био сам на мосту. Буљио сам кроз мрак у други његов крај на другој страни. Ништа нисам опазио ни чуо. Наједном, грунуше топови и гранате почеше да рију Топчидерско брдо. Дунух у пиштаљку и стражари се у највећем трку сјурише у заклон, даље од моста. Кренем према ниши. Нисам прешао ни двадесетак метара кад заблешта силна светлост која ме заслепи као да је сунце пало на земљу. Легох и прибих се уз насип. Осетих да прелеће снажан притисак ваздуха, који тежи да ме дигне са земље. Огромни комади усијаног челика падају на мене и распрскавају се у милионе варница. Трчао сам, али су комади челика, истина нешто мањи, и даље падали. Капетан Алић, командант моста, истрча преда ме у кошуљи, раздрљених груди, али са упереним револвером: „Стој! Стој! Убићу те! Шта је са мостом?”. Отишао је мост до врага, капетане, рекох му и окренух се да још једном погледам…
… Део моста с наше стране био је обавијен белим димом, тешким, кроз који се назирало да је део конструкције моста, онај наслоњен на насип, разорен, као да се истопио, а онај други као да је пао у Саву. Експлозија мина била је страшна. Неколико војника било је рањено комадима гвожђа и камена, било је и контузованих, јер их је ваздушни талас подухватио, подигао и треснуо о земљу неколико метара даље…
… У исто време кад је мост дигнут у ваздух, запраштале су пушке и бомбе на савском пристаништу. Под заштитом мрака Аустријанци су покушали да се са неколико шлепова пуних војника приближе пристаништу, али су били одбијени. Тек је свитало. Народ пробуђен експлозијом, подрхтавањем кућа и прскањем прозора, уплашен, истрчао је на улицу. Запосели смо обалу Саве од пристаништа до Чукарице, и цео дан пушкарали са Швабама с оне стране реке. Аустријанци су наставили рушење Београда топовима. Преко моста се више није могло…
… Десет дана касније, с комитским одредом Воје Танкосића одем према Црном врху и на Рујевичким рудинама прихватимо борбу са Аустријанцима. Одатле, кроз борбу, све до Завлаке, па до села Драгинаца. Следећих дана кроз Мачву и кроз слике ужаса: жене и деца – прободени бајонетом. Поред једног кукурузишта још језивија слика: младој жени распорен трбух… Три метра даље старац са огромном раном на врату – непомичан је… Они које смо срели, унезверени људи, причају какав су покољ направиле аустроугарске јединице… Све што су затекли – побили су на зверски начин…
… Крв ми се леди у жилама. Клекнем пред једном жртвом, женом чије је дете у утроби убијено, и плачем… Руке сам склопио према небу. Шапућем: Боже, ако те има – услиши нам молбу, учини да се што пре сретнемо са онима који су починили овај злочин, који су поубијали још нерођену децу… Жеља нам се испунила. Сретнемо се са једном четом. Чета? Мало нам је то, ми бисмо сада, обузети гневом, жељни освете, ми бисмо сада – пук… Али, можда ће бити среће да наиђемо на већу јединицу… Засад, задовољићемо се оним што има… Израчунали смо да је за уништење ове чете довољно 12 наших војника…
… Издвојисмо се нас дванаест и кренусмо им у сусрет. Нису нас приметили кад смо дошли до једног засеока. Положај душу дао, грудобран одличан… Одлучисмо да их пустимо на 30 метара, па онда да истог тренутка креснемо 12 бомби, да бројимо до седам и – бацимо их… Па да то још једном учинимо, а затим – плотун и – јуриш, на нож… Гледамо их, иду у двојном реду. Пуцају, као да шенлуче… Њима је до весеља. Наш друг Илија Пејиновић са доброг места одмерава растојање. „Не још, ево још неколико метара…” „Пази, Милане!” „Пазим… ” „Пази, Бошко!” „Пазим…” По две бомбе су отшрафљене. Сад! У истом трену бацисмо 12 бомби, па још једном толико, па плотун, па јуриш… Мајко моја, једва су опалили коју пушку, окренули су леђа. Али, нико није умакао… Један хоће да умакне иза врзине… Стигнем га и – прободем… Кад сам га претресао – извадим његову војну књижицу: Иван Симић из Градишке… Боже… Туга ме обузела. У књижици фотографија: он са женом и четворо деце… Зашто се није предао?! Зашто није проговорио на свом језику? … Ту слику нисам могао да заборавим… Не могу ни данас…
… Иза нас је наишао Други пешадијски гвоздени пук. Гледам: иде у стрељачком строју, у дугом низу, делија до делије. Гледам, а не могу да поверујем: доћу до ограде од врљика, али не прескачу, већ само, као по команди, истуре груди напред – и ограда се руши као да је од картона…
… Нешто касније, кад сам био рањен, нађем се у Нишу. Тамо је било доста аустријских заробљеника. Нађем неке људе из Градишке. Питам их за Ивана Симића. „Он је погинуо”, рече ми један заробљеник. „Био је добар човек…” Добар? „Јесте”, каже заробљеник, „био је добар човек. Кад је Србија ратовала са Турцима, Иван Симић је послао српској војсци – вагон опанака”. Кад сам то чуо, заплакао сам. Проклети рат… Сваког часа исписивао је по једну сурову драму… Али, све је то наук: да нико не посеје међу нама семе мржње…
… Са Цера сам отишао у Бачки батаљон 1300 каплара. Воја Танкосић је погинуо као командант батаљона у Четвртом прекобројном пуку Дунавске дивизије на положајима код Пожаревца. Војници су га однели у родно место Медвеђу код Трстеника и ту сахранили. Аусријанци су откопавали гроб да се увере да је мртав.
Душан Стакић има 86. година. Живи у Београду у улици Чарла Чаплина 40. Носилац је Златне Обилићеве медаље за храброст и низа других одликовања. У другом светском рату Стакић је провео четири године у заробљеничком логору у Немачкој.
