име: Божидар
презиме: Миладиновић
име оца:
место: Кнић
општина: Кнић
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ВОЈНИЧКА ПАРАДА НА КРФУ
… Догурао сам до стоте године живота. Не могу да се пожалим, здравље ме добро служи, само ме слух издаје, мора да се виче да бих чуо… Моја младост – то је моје ратовање. Нисам је ни имао: само борбе, борбе, маршеви… Из кадра у Крагујевцу изашао сам 1900. године као каплар…
… Стогодишњи Божидар Миладиновић из Кнића каже да је заборавио многе ствари из свог бурног живота, али се добро сећа свих бојева које је водио његов 11. пешадијски пук…
… Прво ватрено крштење имао сам с Турцима 1912. године и то на ондашњој граници код Рашке… Јурили смо их дан и ноћ, све до Скадра… И ту је било прса у прса, као што ће касније бити са Швабама и Бугарима… Есад Паша нам предаде град… Ту сам добио прву медаљу за храброст и ново унапређење – био сам поднаредник…
… Године 1913. нападоше нас Бугари. Мучки, изненада. Ја опет у свом, 11. пуку, али очеличен у борбама са Турцима, искусан, још храбрији. У јуришу избацисмо Бугаре из ровова. Брзо се све свршило. Поражени, потражили су примирје. И ту сам одликован…
… Дође и 1914. година, рат са Швабама. Мој пук кренуо према Вишеграду. Швабе већ прешле Дрину, али их дочекамо мушки и натерамо у реку: видео сам како се Дрина плави од униформи потопљених Аустријанаца… Могло се, чини ми се, преко њихових лешева, као преко моста, прећи на другу обалу… Да би нам се осветили, минирају мост и сруше један део… Али, ми за њима…
… Следеће године, ето опет Бугара. Поново с леђа, подмукло… Тројици непријатеља нисмо могли да се одупремо, па смо се запутили на далеке путеве и у многе недаће. Та слика је за мене била најстрашнија: то кретање голих и босих војника, изнурених, гладних, вашљивих, а жељних- живота. Као да се све срушило на нас, као да је сам Бог окренуо леђа и пустио нас да се нађемо на стазама патњи и искушења…
… С нама су и избеглице: жене и деца. Једна жена носи колевку на леђима, скида мараму са главе и ставља на колевку да своје чедо заштити од студени која реже… Онда застаје, па учини још један корак и стане… Нема више снаге. Нико више нема снаге. Нама као да нема помоћи…
… Колико их је остало на путу… Нико то не зна… Неки су, знам, кад смо дошли у Скадар, давали и шатор за комад хлеба… Шта ће им шатори, ни живот им више није потребан. Други скидају чизме за кришку хлеба, а ноге увијају неким крпама, вежу их канапом и иду даље, иду… Сви смо на крају снаге, живи лешеви који се некуда крећу… Неколико хиљада људи, жена, деце, спава на калдрми у Скадру. Сви ми нешто чекамо, нечему се надамо, биће неког спаса…
… Једног дана нам кажу да ће ускоро доћи храна, треба само сачекати бродове савезника. Сутрадан нам кажу да су непријатељи потопили бродове са храном… Једног дана има наде, другог дана се распршила…
… Ипак, било је спаса: донели су га Французи, наша браћа по оружју, племенити људи, храбри ратници. Укрцали су нас француски морнари у бродове, па на Крф… Мене и моје другове на острво Видо… Шта сам све видео и преживео. Боље да не причам о томе…
… Одатле у Африку, у Бизерту, међу здраве људе, снажне… Ту смо се опоравили. Живот је почео да се враћа. Преостало је да се припремимо за борбу…
… На Крфу, кад смо се ојачани вратили из Бизерте, гледао сам један дефиле наших војника. Нисам могао да поверујем да су то они који су се онако јадни, голи и боси, вукли кроз врлети и касније у прихватилиштима. Сад су то били прави војници, усправни, сигурног корака, блиставог оружја…
… Ту је била и наша војна музика. Музика! Ко је то могао да очекује, ко се томе надао, кад се већ говорило да наша војска више на постоји, да је сломљена, уништена, да постоје само неки „бедни остаци” који лутају без наде за спас… Ту сам први пут видео неке генерале: седели су у првом реду, заједно са француским, грчким и енглеским и италијанским официрима.
… Тај моменат носим у срцу и никада нећу моћи да га заборавим. Вратила ми се снага, вера у победу, у скори повратак у домовину. Тада сам помислио да је ова војска неуништива. Срце ми је заиграло од радости и сузе су ми наврле… Људи око мене били су весели, раздрагани, смејали су се. Неки су ме гледали са чуђењем: откуда да у овом тренутку, кад се мери снага и лепота ових младића, један њихов саборац плаче?! А ја сам плакао од радости, од онога што сам видео, био сам срећан, сигуран да више нико неће моћи да нас задржи кад кренемо у домовину…
… Тако је и било: оног 15. септембра, када је наша артиљерија изровала сваки педаљ земље, кренули смо и ми на јуриш… Мој 11. пешадијски пук крчио је пут у отаџбину. Трећег дана, када смо се испели на брдо одакле се види наша земља, рањен сам у обе ноге… Судбина ми није дала да умарширам у Крагујевац и пођем кроз Шумадију… Ране ми нису дозволиле да наставим борбу, па су ме поставили за командира санитетске коморе…
Божидар Миладиновић је носилац високих одликовања. Веома је говорљив кад се поведе реч о ратовима. Он, и у стотој години, одлично памти и радо препричава своје доживљаје… Увек се људи окупљају око њега да чују његово тихо приповедање о мучном и славном времену.
