име: Драгољуб
презиме: Миловановић
име оца: Панта
место: Велики Борак
општина: Барајево, Београд
година рођења: 1888.
година смрти: 1981.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ЧЕТИРИ ДАНА ПРСА У ПРСА
… Запутили смо се према Такову, али смо се задржали на Рајцу. Аустријанци надиру. Води се жестока борба на Грађенику. Наши се повлаче. Иду према Славковици. Стиже наредба да по један вод Дунавске дивизије иде у напад не би ли збунили непријатеља и омогућили да се наша артиљерија повуче. Крене мој вод. Улетели смо у борбу. Командир вода, резервни потпоручник Павле Алексић је рањен у уста… Наредише ми да ја, поднаредник Драгољуб Миловановић, преузмем команду вода…
… Цео дан се потискујемо: они нас, ми њих. Сва оруђа су у борби. Грме топови. Жестоко бранимо Рајац. Заобиђем с водом с леве стране, косом, па распалим по Аустријанцима. Заробисмо читав вод. Наши испитују колико их је, али ниједна вест није добра – много их је, све их је више, као да извиру однекуд…
… У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије. Назад више нико није могао, војска се прегруписала и морали смо само напред. Отуда и овако жилава борба на Рајцу. Пођосмо у офанзиву, потискујемо Швабе према Мионици. Мој вод им, крећући се косом, препречио пут. Падали су као снопље…
… Био сам у првој чети Дунавског пионирског полубатаљона. Наша је дужност да градимо и рушимо мостове, градимо и рушимо путеве, да подижемо ровове и утврђења. Али и да се боримо у рату, као пешаци…
… Све је зависило од прилика. Негде смо правили понтоне да би војска могла да пређе, а понегде смо рушили гвоздене мостове да непријатељ не би могао преко њих да пређе. Такав мост сам својом руком срушио на Морави, идући према Сталаћу. Али, требало је да сачекам да прође батаљон Четвртог прекобројног пешадијског пука Дунавске дивизије. Поставим на мост електрично и штапинско паљење и чекам наређење за минирање. Чека се последњи тренутак, онда кад се види да нема наде за контранапад… То се догодило: непријатељ је надирао према мосту, кад сам га дигао у ваздух. То је било 1915. године, кад смо се повлачили према Косову…
… Тај пут страдања никад нећу моћи да заборавим… Близу смо Љеша. Колико дана нисмо ништа јели!? Једног дана дадоше нам једну конзерву брашна на четворицу војника. У шаторском крилу замесисмо брашно па га затрпамо у пепео. Легнемо по шест у шатор, а ујутру – четворица су мртва…
… На једном путу, не сећам се више где, сретнем свог комшију Милића Крстића. Несрећан, сломљен, исприча ми како је успут оставио свог оца Јована под једном буквом у шуми … Покрио га је шаторским крилом и ту оставио …
… На другом делу пута, гледам војника који држи хлеб у руци и виче: „Хлеба, хлеба… Јадник, скренуо с ума… Одржао сам се на ногама, чинило ми се ла ће ме сваког часа нешто сломити, али се нисам дао. Нисам био ни болестан, тако да сам после краћег опоравка био на положају. А ми инжењерци смо тада имали пуне руке посла…
… Утврћивали смо положаје на Жутом ћувику, градили путеве према Кајмакчалану, мостове мреко Црне реке … То је било веома важно, јер је гребало снабдевати војску храном и муницијом…
Драгољуб Миловановић има 90 година. Живи у Великом Борку код Барајева. За изванредно командовање водом у четвородневној бици на Рајцу и за изузетну личну храброст у борби прса у прса и сналажљивост приликом пресецања пута п опкољавања непријатеља на путу према Мионици, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима. Одликовање чува на копорану који облачи само о празницима и великим датумима наше историје…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Драгољуб је рођен 6. септембра 1888. године у селу Великом Борку недалеко од Београда, које сада припада општини Барајево. Породица Панте Миловановића, Драгољубовог оца, била је сиромашна, радна и поштена. Земље су имали недовољно, тако да је рад на својим и туђим њивама био саставни део њиховог живота. Земља се у то време обрађивала ралицама које су касније заменили дрвени плугови. Непрекидним радом успели су да се прехрањују и да докупе неколико хектара земље. Драгољуб је завршио четири разреда основне школе и два продужне што га је у то време уврстило у веома писмене људе у селу и његовој околини. Позван је на одслужење војног рока 3. фебруара 1910. године, а војни рок је тада трајао две године. По одслужењу војног рока Драгољуб се у 23. години непосредно пред балкански рат оженио. Отишао је у рат а супруга је остала да живи с његовим родитељима. Била је позната и једина шнајдерка у селу. Она је добила неколико дописница од свога мужа са фронта.
Српско-бугарски рат Драгољубу је остао у сећању када се по мрклој ноћи десио упад бугарских војника у њихове ровове без објаве рата и када су бајонет и бомба решавали питање живота и смрти.
Рањен је на Мачковом камену 19. августа 1914. године. „Ту баш код Славковице, иза окуке“, често је била почетна реченица којом је у старим данима почињао причу својим унуцима о рату против Аустро-Угарске од 1914 – 1915. године. Често је говорио о другима а мање о себи. О његовом учешћу у великим борбама на Рајцу и у Колубарској бици писао је Антоније Ђурић у „Експрес Политици” 21. септембра 1978. године и у књизи „Солунци говоре“.
Ево једне похвалне наредбе за Драгољуба Миловановића:
„Наредба број 4326 команданта Дунавске дивизије за 22. септембар 1917. године за све јединице ове дивизије.
Поднаредник из резерве прве чете Дунавског пионирског полубатаљона Драгољуб Панте Миловановића из В. Борка Посавског среза, Београдског округа, увек је извршавао све добијене задатке на време и на потпуно задовољство својих старешина, истичући се храброшћу и личним залагањем и пожртвовањем;
Одликовао се при утврђивању прве одбрамбене линије у месецу јулу и августу текуће године радећи на најопаснијим местима под непријатељском ватром, нарочито се истакао својим радом у постављању препрека испред наших ровова на Жутом ћувику…
… Поднаредник Миловановић увиђајући и сам опасност по држање положаја Жути ћувик ако се на истом не постави довољно препречних средстава преузео је да ово по сваку цену изврши у току ноћи 20/21. 21/22. и 22/23. августа текуће године, успео је да под непријатељском блиском непрекидном ватром, изнесе постави и утврди препреке на најопаснијем месту и тиме да запречи прилаз нашем положају Жути ћувик.
За ово војничко делање пуно пожртвовања, личног залагања и храбрости, јавно похваљујем поднаредника Миловановића и истичем га за пример осталим подофицирима и војницима“.
За време другог светског рата био је у селу код своје куће. Није се мешао, под геслом да се он доста наратовао и да је остарео. О политици за време рата практично није говорио.
Радовао се ослобођењу земље. Уважавао је и поштовао борце Народноослободилачког рата. И он је био уважаван и поштован од њих. Једно време је радио у Сељачкој радној задрузи „Коча Поповић“ још од њеног оснивања јула 1949. године.
Драгољуб је био почасни члан Савеза бораца у селу. Живео је са супругом и сином до краја живота у Малом Борку.
Драгољуб Миловановић је умро у дубокој старости 10. априла 1981. године у 93. години. Сахрањен је на сеоском гробљу без војних почасти. Није никоме досадио јер је до последњег часа био на ногама. Бројни рођаци, пријатељи и комшије и веома мали број ратних другова дошли су да се последњи пут опросте од њега.
