име: Драгослав
презиме: Петровић
име оца: Радован
место: Ниш, рођен у Рамаћи (Крагујевац)
општина: Ниш
година рођења: 1894.
година смрти: 1980.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ЧЕКАЈУ НАС НА БАЈОНЕТ
… Не каже се узалуд: младост – лудост! А ја сам имао свега осамнаест година кад сам се, као питомац војне академије, латио пушке да браним родну груду, најпре од Турака, затим од Бугара и напослетку од Шваба. Ватрено крштење сам доживео у бици код Куманова и тада – огуглао… Упуштао сам се у свакојак ризик и био добровољац у многим препадима, у припремању замки и хватању „живих језика”. Током шестогодишњег ратовања био сам и рањаван и одликован…
… И шта сада, ја, Драгослав Петровић, могу да издвојим као сећање, као узбудљив тренутак мог ратовања, као нешто изузетно. Па, то је био рат. Све је у њему било изузетно, узбудљиво, снажно. Код ЦаревогСела, те, 1913. године, у борби са Бугарима рањен је командант пука мајор Јеврем Лазић. Бугари су пре ове борбе бежали. Утврдили су се код Царевог Села и пружили јак отнор. Ми хоћемо пошто-пото да их потиснемо.
У јуришу паде командант пука. Неколико старијих ратника договарају се како да приђу мајору Лазићу и извуку га. Чујем то, па кажем да ћу ја да приђем мајору. Нека они само непрекидно гађају. И тако, хоћу пузањем да пређем двадесетак метара. Готово сам се приљубио уз земљу, јер меци с бугарске стране, пушчани и митраљески, засипају као киша…
… Приђем мајору Лазићу, али он не даје знаке живота: видим му крв на блузи… Закључујем да је рањен у груди, да је рана опасна и не смем да губим време. Ухватим га испод оба пазуха, па га померам десном руком, а лактом леве руке се мало придижем и миц по миц… Једно наше бомбашко одељење, пузећи, прође поред нас. Неколико тренутака касније одјекну заглушујућа експлозија. Потом отпоче јуриш наших војннка. Нађох се на муци: жао ми да пропустим тај јуриш, а жао ми да оставим рањеног команданта… Само што о томе размишљам, ево болничара: они преузеше мајора а ја кренух у јуриш. Избио сам у први борбени ред. Кажем: младост – лулост… Мајор Лазић је одмах превијен, па је упућен у војну болницу. Нешто касније, уочи примирја, добио сам прво одликовање: Обилићеву медаљу за храброст…
… У првом светском рату имао сам чин поднаредника. Али, већ у првим недељама рата стекао сам највише ратно одликовање: Карађорђеву звезду са мачевима. Кад сам је ставио на груди – имао сам двадесет година. Али, могло би се рећи да сам био искусан ратник. Па ипак, разликовао сам се од старијих: они су били опрезнији, смишљали су планове, обезбеђивали се од изненађења… Ја сам ишао више на срећу, моја младост није тако брзо могла да овлада тактиком…
… Код Мајура, близу Шапца, на путу према Богатићу, са својим војницима заробим вод Шваба! Они, изгледа, били залутали. Нису, ноћу, могли да нађу своју јединицу. Тако су налетели на мене. То је, могло би се рећи, било случајно. Али ово у Мачванском Прњавору, после неколико дана, није било случајно. Чујем ја како се наши офнцири жале да немају „живи језик“ не могу ни да наслуте колико је јак непријатељ, нити шта спрема. Чујем ја то, па кажем себи: хајде, Петровићу, окушај срећу… Још исте ноћи, кренем у позадину непријатеља. Сам. Био сам, богами, доста замакао. Наједном, чујем гласове: Швабе! Четворица. Три војника прате једног официра. Прекрстим се и кажем: сад! Изађем пред њих. Они дигоше руке. Наредим да побацају оружје, па командујем на лево круг. Служим се лукавством: изговарам имена својих другова и кажем им да ми се придруже у спровођењу заробљеника. Швабе не знају да сам сам…
… Кад смо стигли у пук, испоставило се да онај официр носи важна документа. Швабе су тек тада виделе да сам био сам. То се зове ратно лукавство. И ратна срећа. Моји официри и команда, међутим, мислили су да је то- подвиг. Команда је дошла до важних обавештења, а ја до – Карађорђеве звезде са мачевима. Ваљда зато што сам био млад, што сам презрео смрт, нисам се ничега бојао, увек ми је полазило за руком да се нечим посебним истакнем. Код Степојевца сам заробио – митраљеско одељење. Како нам је овај мнтраљез касније добро дошао на Врапчем брду! Косио је Швабе као снопље…
… Нешто пре битке на Церу били смо близу села Добрића. Поведем двојицу војника на коњима. Рачунам: мало ћемо да – прошетамо. Нисмо ишли далеко, највише километар. Знали смо да је пепријатељ близу. Мој коњ једног момента посрну, паде на некакав шатор. Зачух гласове, али не швапске. Повучем коња назад, па са оном двојицом војника припремим бомбе. Већ следећег тренутка – угледасмо шесторицу људи. Чеси. Музичари. Једва су дочекали да се предају. Понели су и инструменте. Кад смо улазили у логор, зауставим их и кажем да свирају. Официри истрчаше пред нас… Неки су се и љутили: тражили су да ме пошаљу на рапорт. Зашто? Па, због – свирке. Узнемирио сам војнике. А они су били мртви од умора…
… Да није све било глатко, да рат није песма и да се у рату лако и једноставно гине, схватио сам на коти 1050 1916. године. Зна се, записано је, да је то била борба за Битољ. Ускочисмо у бугарски ров. Они нас чекају на бајонет. Наређено им: ко се помакне с места – биће на лицу места стрељан. И не помичу се, све док су официри с њима. Ако су им официри мало подаље, предају се. А овог пута, код Битоља, официри не напуштају своја места, стоје иза леђа војника. И тако, упаднемо у ровове, па на бајонет. Ком’ опанци, ком’ обојци… Ту смо направили покољ…
… Онда упаднемо у други ров. И у њему ради само бајонет. Друго оружје је сувишно, не може да се употреби. Бодем лево и десно, али осетих убод у врат. Крв шикну. Бугарин хоће још једном да ме убоде. Био сам бржи. Пао је преко гомиле бугарских лешева. Више нисам могао: осећао сам како ми снага нестаје, малаксао сам… У болници ми је уручен орден Белог орла са мачевима…
… Кад сам као и други прешао преко албанских гудура и кад сам се опоравио у Бизерти, био сам испод Соколца. Једног дана – траже се добровољци: команди су потребни „живи језици”. Зар би тако нешто могло да прође без мене? Јавила се, чујем, Милунка Савић жена-јунак. Већ је тада била легенда. Била је неустрашива. Јавио се и неки Мађаревић. Мислим да је био поднаредник. Ипак, пустили су мене. Изабрао сам двојицу војника. Још исте ноћи – команда је имала у рукама бугарског водника! После неколико дана лично сам од генерала Франше дˈЕпереа примио Орден француске Легије части…
… После сам, уочи пробоја, био у бомбашком одељењу, увек међу првима. Нисам се плашио куршума, на смрт нисам ни помишљао. У тим годинама се мисли на живот, на слободу, на кућу. Нисам размишљао ни о храбрости. Нисам ни знао – шта значи бити храбар. Кад је једном командант тражио да се војници изјасне ко заслужује одликовање – сви су изговорили моје име. Зар сам ја храбар?! Био сам млад, а рекао сам још у почетку: младост-лудост…
Драгослав Петровић има 84 године. Носилац је десет високих ратних одликовања. Живи у Нишу, Улица Светозара Марковића 121.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Драгослав Радованов Петровић рођен је 11. августа 1894. године у селу Рамаћи Гружански срез, Крагујевачки округ, у средње имућној сељачкој породици. Основну школу Драгослав је учио у родном месту, а Коњичку подофицирску школу и виши течај коњичке школе у Београду. После тога је остао у војсци непрекидно до 22. априла 1941. године када је заробљен од стране Немаца у близини Крушевца и одведен у заробљеништво у Немачку, где је остао до 17. априла 1945. године, када је ослобођен од америчких трупа из логора Офладу VIII-Б Нирнберг.
Из заробљеништва се Драгослав вратио 4. јуна 1945. године а потом, решењем Министарства народне одбране, пензионисан.
У току активне службе у бившој Југословенској војсци службовао је у Вировитици, Суботици, Нишу, Штипу и Новом Саду, одакле је 1932. године премештен у Ниш, где га је зетакао рат на дужности команданта Коњичког пука. Учествовао је у рату од 1914-1918. у којему је два пута рањен и једном контузован. Био је ратни војни инвалид са 40 одсто неспособности.
У току рата Драгослав је више пута похваљиван и много пута одликован.
Наредбом врховног команданта оружаних снага и министра народне одбране ФНРЈ број 1372 од 13. новембра 1947. године преузет је у чину резервног потпуковника.
Драгослав је живео 86 година и 9. јануара 1980. године умро у Нишу.
У књизи “Солунци говоре” Антонија Ђурића, Драгослав је испричао низ својих подвига за које је добио многобројна одличја. То су: Бели орао са мачевима, Златни орден Карађорђеве звезде са мачевима, француски Орден Легије части, руски Георгијевски крст четвртог реда, енглески Ратни орден за храброст, италијански Орден за храброст, грчки Орден за храброст, Сребрну и Златну медаљу за храброст, споменице, Ратна и мирнодопска одличја: две медаље за ревносну службу, две медаље за војничке врлине, Југословенска круна петог реда, Орден “Светог Саве” петог реда, Орден “Белог орла” петог реда, три медаље доброг стрелца и Орден за војне заслуге другог реда са Златним мачевима.
Драгослав Петровић спада у ред оних ређих официра који су на својим грудима носили војнички, а не официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима.
