име: Војин
презиме: Ђорђевић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ЕВО, ФРАНЦУСКА ЈЕ ОВДЕ
… Чини ми се да је читав Београд у пламену, али не у оном ратном, под бомбама и гранатама, већ у оном патриотском, родољубивом. Сви ослушкују вести са Дрине, сви се надају добру, сви помињу Степу Степановића и Живојина Мишића. Овај рат је за нас отаџбински, у питању је наш опстанак, али је, знамо, овај рат и питање наше части и достојанства. О томе се највише говори међу нама младима. Како су нам били велики они људи који су одбили ултиматум моћне аустро- угарске царевине…
… Рат бесни из све снаге. Нас неколико београдских гимназијалаца хоћемо на фронт, али неће нико да нас прими. Где год се појавимо, кажу нам да идемо кући, да сада ратује војска, а не деца… Ми нисмо били деца, имали смо шеснаест година; ако смо нејаки за пушку, јаки смо да дотурамо муницију, да преносимо и превозимо рањенике… Узалуд: сви се оглушују о наше молбе и преклињања…
… Тако прођоше четрнаеста и половина петнаесте године. Е, мислим, нећу више да молим, сад ћу да захтевам да ми дају пушку; старији сам за годину дана, сад ми је седамнаест; школу више нећу да учим, хоћу да ратујем… И одем у кафану „Код златног топа“. Ту, за једним столом, уписују добровољце. Мени кажу да сам још зелен, али попустише пред мојом одлучношћу. Са мном су и моји школски другови Милан Стојановић и Властимир Белкић. Срећни смо: примили су нас! Нећемо ни кући да идемо, да се јавимо, већ право на Бањицу: ево нас! Ту смо се припремали. Војничким језиком то се зове обука…
… Са Бањице у село Кусиће, код Пожаревца, у девети пешадијски пук. Али, догађају се ствари које не разумем: као да нема више фронта, као да нема борби, ми се стално крећемо, али увек према југу… Ноћ између првог и другог новембра 1915. године проведосмо у селу Горњи Топочани код Куршумлије. Боже, то је био пакао из кога многи нису изишли… Ту смо примили борбу са немачким трупама. Успели смо да се неко време одупремо, али су нас Бугари напали с бока, упали су у наш штаб, убили команданта пука мајора Љубомира Бајића и још неке официре… То је, изгледа, урадио неки бугарски комитски одред. Тек сутрадан, овако обезглављен, пук је некако успео да се сакупи… Још једну већу борбу имали смо код Мердара, када је пук био приморан да мења правац кретања. То је било све. После кренусмо оним врлетним стазама према Скадру и Сан Ђованију, надајући се савезничким бродовима…
… Виђам, уз пут, мртве… Умрли од глади, завејао их снег. Нећу да умрем од глади! Не дам се! Тражићу хлеба у првом селу, у првој кући до које будем могао да се добауљам… Не тражи, кажу ми моји другови, видиш ли да је овај народ пука сиротиња, нема ни он шта да једе, а оно што је било дао је онима који су овуда прошли пре нас…
… Ево, стојим пред једном капијом и гледам молећиво старију жену. Имаш ли, мајко, да продаш мало хлеба?” – питам је и стрепим од њеног одговора. „Бар мало”, кажем, „да утолим глад, јер не могу даље да се крећем…”. „Имам, сине” – рече сељанка и оде у кућу. Врати се с повећим комадом проје. Приђоше још неки војници и она нам издели. Потом удари у плач, говорећи: „Децо моја, децо моја…”. „Да платим”, мајко, кажем и вадим новац, а она ће: „Ништа, децо, имам и ја сина војника… Даће Бог да и њему нека мајка да хлеба као и ја вама…”
… У Скадру смо очекивали крај свим нашим мукама, а баш ту су настале велике невоље. Ту су и војска и избеглице и регрути и деца, жене… Као да се цела мученичка Србија нашла овде, очекујући неко спасење. Овде су све нас ђаке повукли из борбених јединица, хоће да нас групишу… У групи старијих ђака сам и ја, Војин Ђорђевић. Једним бродом смо пребачени у Италију, у Бриндизи. Италијани међутим, нису дозволили да се искрцамо… Кренули смо у Француску. Ту је био крај нашим мукама: цела Француска нас је, чинило ми се, дочекала на ногама… Сабирни центар ђака био је у бањи Екс ле Бен. Ту смо осетили све благодети француског гостопримства. Тешко је описати ту љубав коју су племенити француски грађани исказивали према нама. А ми смо могли да узвратимо само неизмерном – захвалношћу. Обично смо, у таквим приликама, гледајућји шта све Французи чине да би нам олакшали патње, стављали руку на срце и говорили: „Ево, Француска је овде…”. Тако смо се понашали, а тако смо се и осећали: са Француском у срцу…
… Са мном и неким мојим друговима, међутим, настале су невоље: престарили смо за француске школе. Имали смо осамнаест година. Школовање је могло да се настави само у гимназији са српским наставницима. А на такву школу је требало чекати најмање четири месеца… Наше школске власти говоре да се стрпимо, да се припремимо за нашу, српску гимназију, која ће бити основана у француском граду Болијеу.
… Не знам шта ћу са собом. Да седим и чекам? Не, идем на фронт! Збиља, са солунског фронта стижу повољни извештаји: наши освајају положаје, припремају се за одлучујући ударац и повратак у отаџбину. Замишљам себе у том судбоносном јуришу: као пењем се на врхове планина и одозго гледам своју отаџбину… Јавим се професору Михаилу Атанасијевићу и кажем да хоћу на фронт… Он ме одвраћа, а ја кажем да не могу тек тако да седим скрштених руку и чекам шта ће даље бити. Нађем и друге професоре и свима причам исто: хоћу на фронт! Не дозвољавају ми, али ми један рече да би најбоље било да одем у фабрику муниције у Шарлијеу на Лоари и да добровољно радим до оснивања наше гимназије. Одмах сам отишао. Примили су ме веома радо. Брзо сам овладао неким машинама – радио сам на гранатама од 75mm. Знајући да ће се овим гранатама служити на фронту и српски војници, на неким сандуцима сам ћирилицом написао: „Добровољац Војин вам поручује – не штедите муницију…”. У тој фабрици сам остао четири месеца. Тада је у Болијеу основана српска гимназија. Наставио сам школовање.
Осим Албанске споменице, Војин Ђорђевић је носилац неколико француских и наших одликовања. Живи у Београду, Драже Павловића 3.
