име: Василија
презиме: Вукотић
име оца: Јанко
место: Чево, Београд
општина: Цетиње, Београд
година рођења: 1897.
година смрти: 20. новембар 1977.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић
СЕРДАРЕВА КЋИ НА БОЈИШТУ
Земља и небо су у пламену.
И као да се наједном, неочекивано, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен…
Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступнпцу изнемоглој српској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?
Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт… Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба… А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком…
А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због поштења и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту…
И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве… Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с прењим ногама увис, док су задње биле притиснуте тоновском гомилом сандука…
Упркос нечувеној буци од грмљавине топова, разабирам нечији глас да је граната погодила коња у кичму и да јадној животињи, чије закрвављене очи и жућкасту пену на устима гледам, треба метком прекратити муке, а топ на рукама извући на вис и осути паљбу на непријатеља који се спрема на одлучујући јуриш…
Занемела сам, немам снаге да проговорим. Погледом тражим оца. И, невиђеног ли чуда, угледах, тог тренутка, како перјанику Бећиру Булатовићу, који је стајао уз мог оца сердара Јанка Вукотића, склизну сабља и пободе се у снег! Шрапнел му, као бритвом, пресекао опасач… Милу Саичићу, команданту Доњовасојевићке бригаде, који је у том часу примао заповест, рафал „проштеповао” чизму, просто је искидао од чланака до врха, тако да су се комади лепршали на ветру… А њему – ништа.
Мој отац стоји на пропланку. Прима ордонансе и издаје заповести.
Пажњу ми привукоше рањеници које пронеше на носилима. Један рањен у груди, тешко, крв пробила завој, другом десна рука виси… Али, нема јаука, нема чак ни уздаха. Вадим из торбе завоје да им ту, на снегу већ добро окрвављеном, превијем ране. Знала сам то да урадим, стекла сам искуство у тек минулом рату…
Одакле носим овај призор? Из Пљеваља? Са Мојковца? Из Берана? Из уличних борби прса у прса? Из Штитарнице? Из Доњег Препрана? Не знам. Много се ужасних слика накупило за неколико недеља.
Кад о свему овоме говорим, људи ме питају: откуда ја у мојковачкој бици? Како се деветнаестогодишња кћер сердара Јанка Вукотића, команданта црногорске Санџачке војске, која дотад ни метка није опалила, нашла усред крвавог бојишта?
Мој живот је до ратова текао неким устаљеним редом. У кући мојих родитеља, Милице и Јанка, у којој су се окупљали народни главари и угледам политичари Црне Горе, најчешће се говорило о рату. А о чему би другом?! Ми као да других тема немамо. Ми можемо о ратовима, о јатаганима, вешалима, логорима, прогонима, гробљима… И увек су те седељке биле праћене гуслама и песмом како је Милош распорио Мурата… Гуслар би ту мало застајао, правио паузу, а мени се чинило да видим ту слику…
Мој отац је из старе, добро познате породице Перка Вукотића, који је имао два сина: Стевана и Машана. Стеван је имао синове Петра и Мила, а Машан: Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао кћер Милену, која се удала за књаза Николу и која је у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова је мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене. Моја мајка је родила двоје деце: мене, Василију, коју је отац из милоште звао Гагуна, и сина Вукашина, од кога сам старија дванаест година.
Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној опасности и суочим са језивим ратним призорима? То што сам била старија од брата! У то време из појединих црногорских кућа у рату је било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића – ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али кад већ није имао одраслог сина, имао је кћер…
Школовала сам се на Руском институту на Цетињу који је основала царица Марија Феодоровна- Романов. Било нас је стотинак девојака. Училе смо на српском, руском и француском – спремале смо се за позив наставника и васпитача. Али, избише ратови. Против Турака. Куда би, у таквим приликама, могле да оду младе девојке, задојене родољубљем, ако не на бојиште или бар у војну болницу! Нису нам дали на бојиште, али смо добро дошле као болничарке…
Од првог дана рата у болници је била и моја мајка Милица. Међу тешким рањеницима, седећи поред њих и слушајући њихове исповести, схватила сам да је рат највеће људско проклетство. Па ипак, ипак, онај рат сам правдала тиме што је са прадедовског огњишта требало прогнати кугу и ослободити српски живаљ који је вапио за слободом.
Цетиње је у то време био безмало пуст град. Готово је било немогуће срести мушку главу, ако се изузме покоји старац, инвалид или понекн голобради дечак. Све што је стасало да стане под ратни барјак било је на турској граници…
Каснији драматични и узбудљиви догађаји, чак ни они потресни призори које сам виђала на бојиштима, нису могли да потисну сећање на онај талас одушевљења којим је била захваћена Црна Гора уочи рата с Турцима.
Све кликће: У бој! У бој!
А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм:
,,Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује…”
А Цетиње, захваћено невиђеним таласом одушевљења и спремно да се лати оружја, жури да одговори братском Београду:
,,Од јуче сва је Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ: онамо, онамо, за брда она…” Кад је овај одговор био на путу за Београд, краљ Никола је позвао црногорске орлове под ратну заставу:
,,Овај важан корак, изазван непрестаним пограничним нередима и јаким појачањима царске отоманске војске дуж црногорске границе, средство је за заштиту земље и њених државних и националних интереса…”
И тако отпоче рат. Рат, та страшна реч, та сурова слика коју ћу потом виђати из часа у час у свој њеној наказности, са свим њеним последицама. Виђала сам тешке рањенике, ослепеле у боју, без руку и ногу, искиданих црева… Виђала сам их и видала им ране. Колико сам могла. Још памтим згрчена лица, потамнела као олово. Једном и име памтим: Мило. Родом из Црмнице, прав као бор, висок два метра. Али снага ископнела, истекло много крви. Рањен у јуришу на Велики Тарабош. Десна рука виси на комадићу коже…
Прилазим његовом кревету лагано, опрезно, да га не пробудим, ако је јунак заспао. Узмем његову руку у моје и мулујем је. Он се тргне. Моли ме да седим крај њега, бар за тренутак и причам. Шта? Шта било, каже, јер му је мучна ова тишина. И ја седнем и причам о другим рањеницима, о томе како је рат суров, али да за Црну Гору није било другог излаза ако је хтела да чиста образа изиће пред лице света. Хтела сам да нађем оправдање за рат, а тиме и да ублажим његову муку и жаљење јуначке деснице. Види се да ме разуме, јер каже:
– Да удари у леву, мање би ми жао било. Жао ми, сестро, деснице! Чиме ћу сада сећи турске главе…
Дуго ми је, једне вечери, причао како је рањен и како је погинуло неколико стотина црногорских војника.
– То је био бој! Главе су летеле као перје. Али, морали смо напред. Опсада је дуго трајала. Недељама. Турци се нису дали. Били су сигурни на јаким утврђењима. Уто стиже наредба да се Турци најзад морају макнути с Тарабоша. Морају! Куцнуо је час. Још само да се одабере јединица која ће то учинити. Мислим: који ли ће бити ти срећници да први ударе? Ко ће први крочити ка Тарабошу и макнути Турке заувек?
Стиже глас да се траже добровољци. Траже се они који су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати. Па, добро, мислим: биће ту места и за мене. Млад сам, здрав, пуцам од снаге и здравља. Брз сам на бомби и револверу, вичан сабљи… Али, невоља је у множини – јавило се на хиљаде добровољаца. Нико неће да устукне, сви хоће да буду први.
Пуковнику Павлу Пламенцу би одобрено да одабере шест стотина. Они ће с њим на челу, и потпомогнути артиљеријом и другим пешадијским јединицама, освојили Тарабош. Обузе ме страх: шта ћу ако ме пуковник не узме? Ако прође поред мене? Ако ме не примети? Боље је, мислим, да се некако осигурам. У згодном тренутку излетех пред пуковника. Он се мало изненади, одмери ме од пете до главе, па рече свом ордонансу:
– Упиши га!
Тако се и ја нађох у строју. Генерал Мартиновић рече да том батаљону одабраних треба дати име. Кад нас је видео у строју, спремне да полетимо у бој, и слутећи шта ће бити, пуковник Пламенац узврати да би најбоље било да то буде – Батаљон смрти. У њему су смели јуришници који презиру смрт.
Та одлука брзином муње прође кроз одреде. Пуковник Пламенац не може ни да коракне – салећу га са свих страна молбама да их уврсти у овај батаљон. Дошли и стари ратници, људи седе браде, који су се толико пута опробали на бојиштима. И они моле да их прими. Сматрају то највећом чашћу. Петорица браће дођоше заједно. Неће, веле, да се раздвајају – у гору и у воду ће заједно, макар сви изгинули. Мучно и пуковнику: како да увреди људе, како да их одбије? Тражи за њих неку утешну реч. Биће, вели, прилике и за њих. Неки ће ићи одмах иза јуришника. Одабрани ће пресећи жице, а остали ће јурнути за њима… Шта се ту може? Неко мора да остане…
Дочекасмо, најзад, заповест да кренемо.
Туче артиљерија. С обе стране. Грува непрекидно. Турци отворили паклену ватру – бију са свих страна: трешти митраљеска и пушчана паљба; уз топовску ђулад, распрскавају се ручне бомбе. Ми, нас шест стотина, грабимо напред, кидамо жице како бисмо ослободили пролаз нашим одредима који иду за нама. Нигде жбуна, нигде камена да бар за тренутак заклопимо главу и осмотримо растојање… Освајамо метар по метар. Боже, шапућем, благослови оружје наше. Благослови ове бомбе које бацамо и кидишемо на бодљикаву жицу. Окрепи нас снагом и помози да што пре пређемо овај пакао, да Турке суновратимо с Тарабоша…
Гранате се распрскавају над нама. Јасно нам је да су Турци раније измерили одстојање до те тачке, па само бљују ватру. Земља дрхти. Идемо напред, другог пута за нас нема, ми смо Батаљон смрти. Грабимо преко мртвих и рањених. Рањеници јече, очекују да их неко извуче са бојишта и пренесе на безбедно место, где ће им превити љуте ране…
Наша артиљерија добро дејствује. Чим је видела да је прво зрно пало испред нас, знала је непогрешиво где треба да гађа. И, заиста, друго зрно паде у централни ров… Турци се ускомешали, чују се и јауци, али ватра с њихове стране још не јењава. Гину Турци, видимо како падају, али судећи према јачини паљбе која је на нас усмерена- као да их је све више. То значи да бацају резерве у борбу. Ех, лако је њима кад имају резерву! Овамо, с наше стране, све нас је мање. Проредили се наши редови. Ми немамо резерву. Све што је имала, Црна Гора је послала на бојишта…
Видео сам у том јуришу оца и три сина – четири љуте сабље, четири сокола: грабе напред, освајају простор. Један син паде тешко рањен, граната му смрскала грудни кош… Отац се сагну, пољуби га у чело и закликта преосталим синовима: „Напред соколови!” После неколико минута паде и други син. Отац клекну, извади завој из торбе, преви му смртоносну рану, и полете напред да иза браће јуришника не изостане. Тек што је крочио – граната га тресну посред чела. Који минут касније паде и трећи син. Четири мушке главе из једне куће…
Две линије мрежа већ су искидане, али с великим жртвама. Трећа се још опире. За нама иду одреди који у стопу следе Батаљон смрти.
Пет турских митраљеза и ко зна колико пушака брани трећу линију жице. Његушке чете и вирпазарски батаљон навалише бајонетима на мале шанчеве опасане жицом… У том часу, с врха Тарабоша, грунуше турске батерије… Дејствују четири топа. Та четири топа – то је последња нада Турака. Мисле да ће нас гранатама зауставити. И ту се десило нешто страшно, погубно, ту смо се губили, нестајали… Наш даљи пролаз зауставила је киша митраљеских зрна. Она туку у чело, а топовска у леђа…
Пуковник Пламенац поведе остатак добровољаца. Баци се напред са исуканом сабљом. Али полете само неколико корака. Два зрна га погодише посред чела и он се стропошта… Његова смрт за тренутак изазва узбуну мећу нашим официрима. Настаде комешање… Борба се настави, али у нереду. Двојица наших улетеше у шанац и отеше два митраљеза, пошто посаду искомадаше бајонетима… Кад то примети један млади турски официр, полете напред пуцајући у трку на ону двојицу наших и остале који ускочише у ровове. Турски официр уби једног нашег официра, али и он паде крај њега…
Турци излећу из других шанчева и наваљују као суманути, хватају за бајонет и задржавају наш даљи продор. Али и њихова снага је на измаку. Једна наша бомбашка група јурну напред као на крилима и у трену освоји два шанца. Шанчеви пуни лешева и рањеника, до пола у крви… Борба потраја све до мрака, када Турци прекинуше ватру јер су малаксали. И нама је добро дошао предах да се припремимо за сутрашњи дан и одлучујући бој…
Ето, ту сам рањен, на Тарабошу. У том паклу сам, сестро, рана допануо. Али, не жалим. Сломи ли смо Турке…
– А ти – упита ме изненада – чија си?
– Кћер сердара Јанка Вукотића!
– Е, Бог му дао све најбоље – рече и осмехну се као да је то и очекивао. – Знам, знам, мали му син, још дете, па тебе упутио у болницу да нам видаш ране…
Колико је овај јунак и тешки рањеник био пун врлина увидела сам после неколико дана кад му у болници свечано уручише Медаљу за храброст. Он је био један од оне двојице који први ускочише у турске шанчеве, посекоше посаду и отеше два митраљеза који су дотад сејали смрт у црногорским редовима.
До мене некако допреше страшни подаци о броју жртава на овом бојишту: око хиљаду мртвих и рањених црногорских војника. Из оног Батаљона смрти једва је који преживео…
Нико тада није слутио да ће ускоро избити још један рат, онај с Бугарима, који изненада, подмукло, нападоше српске војнике и да ће око петнаест хиљада црногорских војника полетети на Брегалницу, својој браћи у помоћ. Неки су тамо заувек остали, други су допанули тешких рана…
Још мање се помишљало да ће избити светски рат у коме ће изгорети и Србија и Црна Гора.
У прве две ратне године оца сам видела само четири пута. Дође, најпосле, на Цетиње крајем јуна 1915. Потонуо у бриге и немир. Скрхан умором и несаницом. Безмало три месеца у борбама. Многи војници изгинули; неки, њих је још више, рањени. А зло тек долази. Из појединих црногорских кућа изгинуле и по три-четири мушке главе.
Једног дана, док смо били на Цетињу, рече ми:
– Спреми се, Гагуна. Од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти…
То је било све што је рекао. Мајка Милица рече да је то добро. Бићу уз оца, да му се наћем при руци у часовима умора и туге која га је све више притискала. Ја – срећна. Нисам ни помишљала на опасности и искушења која ме очекују.
Пођосмо. Вукашин, мој брат, довикује: „Срећан ти пут, тата!” Зграбих га и пољубих, срећна што није довољно одрастао да крене у бој, јер бих у том случају ја морала да останем код куће. Овако, делићу судбину црногорских војника, па како Бог да.
Стигнемо аутомобилом у Колашин. Ту смо коначили. После скромне вечере, око тате се окупише командири, команданти и ордонанси. Гледају у мога оца, али мени се чини да више гледају у мене. Као да некима није право што сам се нашла уз њих. Једног тренутка, мој отац рече:
– Ово је моја кћер Василија. Она ће од данас бити с нама…
Стрепела сам од помисли да се неко може успротивити, да ће рећи: „Шта ће она усред бојнице?“ Истина, ја сам на ову могућност помишљала раније, уз пут, па сам се била припремила за разговор. Хтела сам да их подсетим на оне храбре Црногорке које су се од првог дана рата с Турцима нашле најпре иза линије фронта, а потом продрле и на сам фронт…
То је овако било.
Кад је објављен рат, црногорска војска је већ била на граници. Знатан део војске, под командом престолонаследника Данила, био је у селу Фундини, надомак јаког турског утврћења Дечић. Који километар даље, у Медуну, Врбици, Дољанима и другим селима били су читави одреди жена. Краљу Николи то није било право. Наредио је да се женама никако не дозволи приступ бојишту. Ова наредба је одржавана све до јуриша на турско утврћење. Али, кад је Дечић заузет уз многе жртве, није било силе која би зауставила Црногорке да притекну у помоћ рањеној браћи, очевима и мужевима. Око пет стотина жена из Куча, Пипера и Бјелопавлића, јурнуло је за војском, одмах по заузећу тврђаве. Ту су мајке седеле уз рањеног сина, сестра уз брата, жена уз мужа… Нигде страха, нигде јаука. Тај призор је до суза гануо и краља Николу. Кад је дошао да види рањенике, наишао је на групу жена које су их преносиле. Веома потресен овим призором стари краљ је заплакао. Одмах је повукао пређашњу наредбу: дозволио је женама да могу пратити војску…
Све рањенике с Дечића, а њих је било много, жене су пренеле у Подгорицу и сместиле по болницама. Да није било њих, војници би морали да напусте бојиште и превезу рањенике…
Нико ме, срећом, није ништа питао, нико није оспорио моје присуство, па тако није било потребно да се позивам на јуначко држање жена на бојишту…
Освану мутно јутро. Киша. Узјахала сам коња. Иако нисам била вична јахању, нисам се бојала. А и да јесам, не бих то нипошто смела да покажем. Можда би то неко из татине пратње једва дочекао. Кад сам се с лакоћом попела у седло, отац ми рече:
– Не бој се, Гагуна. Коњ је кротак, навикнут на успоне и долине. Пази, овако се држи узда, ноге су у узенгијама. Видећеш већ како треба седети кад коњ иде узбрдо, а како кад се спушта.
Ово упозорење је, чинило ми се, било сувишно, јер сам се у седлу осећала тако као да сам имала велико искуство у јахању.
Стигосмо до Вруље, где затекосмо Пљеваљску бригаду: војници су ужурбано градили пут од Пљеваља према Колашину. Још из Мојковца тата је јавио Блажу Врбици да долазимо. Стигосмо на мост преко реке Нехотине. На мосту је била плоча с натписом: ,,Пљеваљска бригада сердару Јанку Вукотићу.”
Овај мост је био од великог значаја, нарочито због снабдевања војске муницијом и храном. Држава није учествовала у финансирању. Градили су га војници, међу којима је било и неколико стручњака за путеве. Раније је храна преношена на коњима. Од Пљеваља до Мојковца ишло се седам дана…
Из Пљеваља кренусмо у Чајниче. Чим смо стигли, одмах сам отишла у храм Пресвете Богородице да се помолим Богу за добро здравље и снагу војницима да истрају у предстојећим борбама. Ту, у Чајничу, неочекивано, нађох Ђура Вукотића, брата од стрица. Он је овде командант места. Преживео је многе ране, стекао многа одликовања, а под Скадром замало и главу да изгуби. Ђуро је био ненадмашни приповедач. Био је веома маштовит човек, али ниједно његово казивање није било плод маште. То су били стварни догађаји, он им није додавао ниједан детаљ. И старији су радо га слушали.
Те вечери, док смо седели пред зградом команде места, чули смо необично завијање које је личило на чудан крик животиње. Ослушкивали смо, али нико поуздано није могао да каже шта би то могло бити. Мог стрица то завијање подсети на један догађај из минулог рата с Турцима, када су наши војници освојили Драч.
– Кад су наше трупе ушле у Драч заробиле су тамошњу турску посаду и одмах организовале нашу власт – почео је Ђуро. – Постављене су и страже. Предострожност је била на внсини, дисциплина у војсци гвоздена, а понашање према становништву уљудно.
Већ сутрадан, чим је са страже смењен војник који је био на тврђавици, рапортирао је дежурном официру да је ноћи чуо неко завијање, али је сигуран да то није глас животиње, већ можда неког човека који се јављао испод земље или из тврђаве са чијег је дела осматрао околину.
Блед као крпа, стражар је рекао:
– Сигуран сам, господине поручниче, да су то аветиње!
– Какве аветиње! Шта ти пада на памет? – љутну се официр.
– Лепо, господине поручниче. Аветиње, него шта! Утваре! Нисам их видео, али су сву ноћ завијале. Учинило ми се, најпре, да су то гласови животиње. Ослушкивао сам, напрезао се да боље чујем, да ухватим тај глас. И, зачудо, он би ми некако измицао, али само за неколико тренутака, па би се опет јавио…
– Теби се то само причинило! – рекао је поручник. – Да се, можда, ниси уплашио на стражарском месту?
– Знате да нисам плашљив, господине поручниче. Били смо заједно у бојевима. Не плашим се, али ово што се догађа у тврђави нешто је што може да уплаши стражаре. Сигуран сам. Уосталом, ноћимо заједно тамо, па ћете и ви чути. У један мах ми се учинило да ће зидови да се расклоне и непознати јурне на мене…
– Не причај то више никоме, смејаће ти се војници! – рече официр. – Аветиње? Шта кажеш!? Знаш ли у ком времену живимо?
Војник је поздравио и отишао на одмор. Никоме није рекао ни речи, али је био сасвим сигуран да се није преварио…
Поседали унаоколо нетремице слушамо мог брата. Прича је све узбудљивија, а расплет се не назире. Ни приповедач не жури:
– Можда би ствар пала у заборав да сутрадан нови стражар није истом официру поновио причу. Пре него што је сусрео дежурног официра, војник је неколицини из чете испричао шта је те ноћи чуо, па се глас о аветињи у тврђави ширио као пожар. За неколико минута то је била општа тема. Наравно, знатан део војника није у то поверовао, па је и овај стражар неславно прошао као човек који измишља којешта.
Да би спречила ширење измишљотина, команда је одлучила да удвостручи страже и да на лице места пошаље и неколико подофицира. Међутим, у тврђави је владала гробна тишина. Зидине непомичне, никаквих звукова, ништа што би потврдило сведочење двојице стражара. Замало да пукне брука. Стражари који су чули гласове, очекивали су вести које ће потврдити све оно шту су причали. Ако се то не догоди, задиркиваће их војници и говорити да су у страху измислили гласове некаквих аветиња…
Уверени да је прича измишљена, да је плод уплашених стражара, подофицири су били спремни да се повуку и поднесу извештај да ништа сумњиво и необично нису чули ни видели. У часу кад су већ били кренули, учини им се, ипак, да из утробе тврђаве чују слабашан јаук… За њим је дошао други, па се глас претворио у јецање и неартикулисане звукове…
Сумњи више није било места. Гласови се чују, али одакле? Из тврђаве? Из земље? Невероватно! Сви који су се ту затекли застали су као укопани. Напрегнуто су ослушкивали глас на издисају…
Требало је нешто предузети, али се без официра није смело одлучити. Један војник је упућен да обавести команду и сачека наређење шта да се чини. Брзо је стигао један капетан прве класе. И он је за тренутак остао нем кад је чуо слабашан глас који је допирао из утробе тврђаве. Изненада, одјекнуо је такав крик да се војницима следила крв у жилама… Свима је било јасно да има нешто живо, да је испод њих или, можда, у зиду тврђаве…
У мећувремену су пристигли још неки официри. Сачињен је план шта да се ради. Учинило им се да јауци, истина све слабији, допиру из зида, па је одлучено да се зид руши како би се одгонетнула тајна која их је мучила. За тили час нађени су пијуци и ћускије. Најснажнији војници су се латили посла, опрезно су забијали врхове ћускије и пијука у мале пукотине измећу камених блокова, покушавајући да их изваде. Већ први ударци су наговестили да су на добром путу. Четири-пет војника је ударало пијуцима и убрзо су наишли на повећу шупљину. Могли су да очекују и велико изненађење. Још неколико удараца пијуком и отвор је био толики да се цело дно могло сагледати.
Гласови које су сви до малопре разговетно чули, наједном су умукли…
Ђуро је на овом месту прекинуо казивање загледавши се у нас. Још нисмо могли да наслутимо његов крај. Узбућење је, међутим, потрајало још само неколико тренутака.
– Први официр који се загледао у отвор био је просто ошамућен оним што је видео: на влажном поду, готово без свести, лежао је човек у турској униформи, док је више њега, прислоњена уза зид, била нова, новцијата, свилена турска застава…
Није се смело оклевати. Одлучено је да се извале преостали блокови и допре до несрећног војника. Мислили су да га неће затећи у животу. Војник је био виталнији него што је на први поглед изгледало. Одмах је пребачен у нашу војну болницу. Брзо се опоравио и испричао како је и зашто жив зазидан.
Кад је стигао глас да се приближава српска војска, варош је била спремна да се одмах преда. Међутим, из Цариграда је телеграфски јављено да се посада држи јер ће у најскорије време стићи знатна помоћ. Свесна да се најезди српских војника не може одупрети, посада тврђаве је такође одлучила да се преда, јер би узалуд изгинула. Хтели су по сваку цену да спасу војничку заставу. Тако је посада навела заставника да прихвати план: да буде жив зазидан, истина само три дана, за која се очекивала турска сила која ће за тили час потиснути српску војску, а њега и заставу спасти. Заставник је и сам у то био убеђен. Рачунао је, ако он и застава остану у тврђави – сматраће се да Турци на овом простору нису ни побеђени…
Војник је био вешто зазидан и снабдевен храном и водом за три дана. Ваздух је добијао кроз један мали отвор са спољне стране зидине. Трећег дана нестало му је хране. Дан касније није имао ни воде. Петог дана запао је у очајање. Помислио је да су његови стигли и преотели тврђаву од српских војника, па је покушавао да дозове у помоћ. Наш стражар, који је о томе први обавестио страрешину, био је јавно похваљен.
Мој брат Ђуро је у време освајања Драча био са српским трупама као обавештајни официр црногорске војске.
Сутрадан по доласку у Чајниче обишла сам болницу у којој су смештени наши рањеници. О њима су углавном бринули руски лекари и руске медицинске сестре. Упознала сам сестру Валентину која је била као на крилима: летела је од кревета до кревета и сваком рањенику упућивала по осмех и благу сестринску реч охрабрења и наде…
Остала сам у болници да помогнем при операцији једног седмогодишњег дечака коме је извађено зрно из десног рамена. Његови родитељи, који су стајали у ходнику брижно ишчекујући исход операције, хтели су да ми пољубе скуте кад сам им рекла да је малишан све лако поднео и да ће за дан-два бити код своје куће.
Отац ми је допустио да одем до Метаљке како бих видела рођаке. Коњ је кренуо касом, али сам га некако смирила. Затекох, уз пут, војнике, уморне од преношења муниције. Сандуци су били поред њих. Тражила сам да ми на коња натоваре два сандука. Повратих се још једном, па још једном и тако коњ пренесе неколико тешких сандука. Оне лакше могли су и сами. Били су ми веома захвални на овој малој помоћи. Нашла сам рођаке. Попричали смо мало о прошлим данима, о борбама у којима су учествовали. Били су забринути оним што долази.
Стигоше и они црни дани са све трагичнијим вестима: притиснута са три стране силном немачком, аустроугарском и бугарском војском, српска војска је почела да се повлачи. Допреше вести да су Бугари ударили нож у леђа српској војсци, да су пресекли главне комуникације према Нишу, Скопљу и Солуну и да због тога српска војска мора да крене преко Косова према Црној Гори. Уто стиже мом оцу она историјска депеша српске Врховне команде:
,,Ако Црногорска санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац – Пријепоље – Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила. ”
На ово је сердар Јанко Вукотић одговорио: ,,Нека Врховна команда не води бригу: Црногорска санџачка војска решена је да се до последњег војника жртвује а да не дозволи непријатељу да се јави братској војсци у бок, а још мање у позадину. ”
Одмах затим наредио је да се штаб припреми за покрет.
Пред полазак, у ноћи која је лагано освајала, окупише се чајнички прваци. Мој отац им говори да мора да крене на положаје одакле ће штитити одступницу српској војсци, а да ће ускоро с Козаре стићи командант Павле Вујисић са својим штабом.
Српски живаљ, који се бејаше окупио око својих представника, слушао је ове речи с великом забринутошћу.
– Ми остајемо без заштите! – чују се гласови. – Шта ће бити с нама? Ако војска оде, упашће Швабе и поклаће нас! Нама, значи, нема спаса. Ми смо жртвовани. Јадна наша деца…
Јадиковке су биле све гласније, слутње све црње. Ту се затекоше и неке жене с децом. Жене заплакаше, потом и деца и зачас се све претвори у страшан призор.
– Не дај нас, Јанко! – викну нека жена с двоје деце у наручју. – Ко ће штитити нашу децу кад ти одеш…
– Пусти, народе, војску, она зна шта ради! – чује се глас једног старца. – Неће ни нас оставити на цедилу. Никад то није било. Наша војска је увек била уз народ…
– Не бојте се, људи! – чујем очев глас. – Шта вам је, браћо, побогу! Не плашите се, наша војска ће бити овде и штитиће град у случају напада. Смирите се, кад вам кажем. Још нема никакве опасности…
Упркос овим речима, видело се да грађани, збуњени неочекиваним одласком из града и преплашени вестима о повлачењу српске војске, које су и до њих допрле, као да нису поверовали.
Чајнички прваци су ћутали, али се на свачијем лицу оцртавала крајња забринутост.
– Послушајте ме – рече напослетку мој отац. – Видим да ми нисте поверовали. Оставићу овде моју кћер Василију. Она ће бити с вама у граду…
Настаде комешање.
– Чујете ли што вам рекох! – отац повиси тон.
– Смирите се и не бојте се! С вама је моја кћер Василија…
Свет, најзад, поверова и поче да се разилази.
Лецну ме нешто око срца. Зар у овим можда судбоносним часовима да не будем уз оца? Ипак, налазила сам оправдање за његову одлуку. Није требало ништа да ми објашњава.
Он ми приђе, загрли ме и рече:
– Чула си, Гагуна. Ти ћеш остати овде. Дао сам реч мештанима. То им је можда једина гаранција да им не прети опасност. Остаће и Ђуро као командант места, док не стигне командант дивизије Павле Вујисић.
Друге није било: остала сам у овом граду, очекујући долазак команданта Вујисића и његових војника, али очекујући и ново очево наређење шта даље да чиним. Уз мог рођака Ђура Вукотића, команданта места, остало је неколико војника – тек само толико да град не буде без војске.
Сутрадан су стварно дошли војници пуковника Павла Вујисића. Колико их је било – не знам, али знам да су били исцрпљени од дуготрајних борби које су водили око Дрине.
Некако у то време, можда је био новембар, стиже вест да је јуначки погинуо мој блиски рођак Мирко Вукотић, барјактар Прве ловћенске бригаде. Пао је на Јавору, на Карађорђевом шанцу. Убила ме жалост, туга ме обузела, ни до чега ми више није било. Једва сам чекала прилику да се нађем уз оца, да га заштитим од свакојаких невоља које су нас све чешће притискале.
Ђуро је покушавао да преко телефона добије податке о погибији нашег рођака Мирка. Речено му је, најкраће што се могло, да је то био бој какав није забележен у историји и да је на црногорској страни сваки војник био Обилић. Не само што непријатељ није успео да пресече одступницу српској војсци која је ишла према Санџаку и Црној Гори, већ је у овим борбама заробљено неколико стотина аустроугарских војника и заплењено двадесетак топова и митраљеза.
Ни овде, у Чајничу, где ме отац бејаше оставио, затишје не потраја дуго. Убрзо почеше топови да грувају и њихов блиски одјек узнемирио је грађане. Неки су, богме, долазили близу зграде у којој сам становала и мотрили – хтели су, ваљда, да се увере да ли сам још ту.
То ме је навело да сваког дана, негде око девет часова, прођем главном улицом да би ме народ видео. Ишла сам лагано, трудећи се да будем спокојна, а око срца ми је било ладно, јер нисам знала шта ми је са оцем, мајком, братом. Са свих бојишта су већ увелико стизали мрни гласови о погибијама.
Шетајући, тако, градом, допирали су до мене гласови грађана који су ме препознавали и оних других који нису били сигурни да сам то ја.
– Ма јесте, бона, она је! Сердарева кћер! Познала би је у стотину жена…
– Мени се чини да није! – гласно је говорила друга жена. – Кад смо је с оцем видели, била је, чини ми се, висока… Ова ми је некако малецна и не личи ми на сердареву кћер…
И мени, у таквим приликама, није преостајало ништа друго већ да застанем и упустим се у разговор.
Упркос грмљавини топова, ови сусрети и разговори су их умиривали. Полазили су од просте логике да сердар Јанко Вукотић не би дозволио да му једина кћер падне у шаке аустроугарских војника…
Једне вечери мој отац је из Пријепоља звао штаб Павла Вујисића и рекао да одмах кренем на Цетиње, јер ми је мајка Милица болесна, али да нипошто не идем преко Колашина јер је мост на Тари срушен, већ да кренем преко Пљеваља па на Шавник. Са мном ће, рекао је отац, кренути Ђуро Вукотић и два ордонанса.
Кренули смо и кроз вејавицу се некако пробили до Пљеваља, али даље нисмо могли. Сметови су били велики. Вратили смо се у Чајниче. Била сам тврдоглава: хтела сам по сваку цену даље, мада су нас у хану на Ћехотини, уверавали да је неопходно и да онај који жели сурову смрт може да је нађе у дебелим сметовима.
Напуштајући Чајниче пропустила сам да се јавим мојим домаћинима, што је мога оца, кад је за то сазнао, грдно наљутило. Рекао ми је да то нипошто нисам смела да урадим, могла сам тиме да изазовем још већи страх и панику. Јер чим су људи видели да ме нема, могли су да помисле да је град у опасноти… И сама сам увиђала да сам погрешила, али сам све то учинила због болести моје мајке – хтела сам што пре да стигнем на Цетиње и нађем се уз њу.
Да не бих поновила грешку, јавила сам се градским главарима у Чајничу и рекла да ми је мајка болесна и да је нужно да што пре одем на Цетиње. Људи су ме разумели. Наша војска је још била у Чајничу, па грађани као да нису били свесни опасности која се приближавала. Сви су ми пожелели срећан пут, молећи ме да оцу изразим њихову захвалност…
Тако сам се поново обрела у Пљевљима. Ту сам срела оца и отада се више нисмо раздвајали. Радила сам у штабу на шифровању и дешифровању депеша. Вести са Цетиња, бар кад је реч о болести моје мајке, биле су повољније, тако смо уместо према Цетињу кренули ка Бијелом Пољу. На путу нас је задесила велика невоља: оцу је позлило и нисмо могли даље од Матаруга.
Толико сам се била уплашила да сам помислила да ће ту бити његов крај: почео је да губи свест, руке и ноге су му биле укочене, промрзао је до костију… И други официри из штаба били су промрзли, али су они били млаћи од мога оца, па су лакше подносили невоље. У кући, у којој смо се сместили да проведемо ноћ, отац је лежао на слами. Соба мала, без пећи, хладна као леденица…
Знала сам да не могу да рачунам на нечију помоћ, јер су сви били промрзли. У бисагама сам имала таин и две боце вина. Покуцах на врата суседне куће. Домаћица их отвори без речи и поведе ме према огњишту, где су спавала њена деца. Просула сам вино и боце напунила врућом водом. Рекох жени да ми је отац болестан, да је промрзао, а она примети да би најбоље било да му те боце ставим на табане и да се тако мало загреје. То треба, рече, поновити неколико пута. Чим се боце охладе, треба да дођем поново. Она, рече, неће скидати котлић с ватре. Тако сам и урадила. Згурила сам се и легла поред очевих ногу. Грејала сам га својим телом. Чим се оне боце охладе отрчим да их поново напуним. У току ноћи поновила сам то четири пута. Ујутро ми жена понуди шољу варенике и комад проје. Као да га је то окрепило.
Настављен је пут за Бијело Поље, где нас је чекао командант Лука Гојнић са својим Дринским одредом. Мој отац је одмах изјахао на околна брда да осмотри положаје и поразговара са војницима. Овуда је прошао неколико година раније враћајући се из Београда. Било је то у доба анексионе кризе, када је као изасланик краља Николе преко Загреба ишао у Београд у специјалну мисију.
У Загребу су га аустријске власти уз претрес задржале краће време, и пустиле даље.
Пошто је срећно обавио мисију, мој отац се вратио у Црну Гору преко новопазарског Санџака, крећући се тајним путевима и уз пратњу неколицине српских комита који су знали све стазе и богазе преко турске границе. Том приликом проучио је терене којима је пролазио, бележећи у карту све податке који могу имати значаја за војника. Чим је стигао на Цетиње одмах је Бечу вратио Орден Гвоздене круне којим је раније био одликован. Био је то његов одговор на шиканирање у Загребу као изасланика владара Црне Горе.
Остали смо кратко време у Шаховићу. Ту сам се поново срела са пуковником Душаном Поповићем, начелником штаба. То је био изузетан човек: храбар, поштен, војник од пете до главе. Био је веома одан моме оцу. Причала сам му о збивањима у Бијелом Пољу, о ономе што сам могла да видим и чујем. Он је многе појединости уносио у свој дневник, говорећи ми да би требало да и ја ревносно бележим све што се збива око мене. Говорио ми је да ће ти записи једног дана бити историја.
У мећувремену се из Пријепоља телефоном јавио командант Санџачке бригаде Блажо Врбица. Тражио је сердара Јанка или Поповића. Јавио се Поповић и дуго су разговарали. По изразу Поповићевог лица могла сам да закључим да вести нису повољне. После оног телефонског разговора, Поповић је дуго разговарао с мојим оцем.
Одатле одосмо поново у Колашин. Негде уз пут приметила сам групу војника која се мучила и упирала из све снаге да из блата извуче топ и изгура га преко неког потока. Приђе им мој отац и са свима се поздрави. Упита их да ли бар имају хлеба, а они показаше торбе. Као да су тиме хтели да кажу да имају све што им је потребно.
Штаб је смештен у једној повећој згради. Ту је даноноћно врвело од официра и ордонанаса који су сваки час, бар се мени тако чинило, долазили и одлазили. Ту су били татини перјаници Зека Бошковић, Бећир Булатовић, Стево Рогановић и Васо Марковић, које му је одредио краљ Никола, затим Стево Вујановић, Бошко Булатовић, Петар В. Лекић, Саво Вукотић, Мило Ђукановић, Ђуро Шоћ, Шћепан Симовић, Божо Новаковић – сви командири или команданти, а мећу њима је најмлађи био мој рођак Радован Вукотић. Вујановића сам запамтила и по томе што се тих дана био разболео, па сам се бринула о њему неколико дана све док није оздравио. Од тада ме више није звао „ордонанс Вукотић”, већ „наш анђео хранитељ”. Бошко Булатовић је имао држање Милоша Обилића. Као Обилић је и погинуо при пробоју Солунског фронта. Петар Лекић, командант митраљеских одељења, одважан у боју, веома духовит у разговору. Мој рођак Саво Вукотић, благајник Санџачке војске, оличење лепоте, прожет свим оним особинама части и поштења којима су се одувек дичили стари Црногорци. Мило Ђукановић је према млађима био фамилијарно строг, сви су га волели и поштовали. Никад га нисам видела намргођеног, увек је био осмехнут. Ђуро Шоћ, управитељ телефона и телеграфа, увек отменог држања – храбар и спретан, јер је увек успевао да одржава телефонске линије које су повезивале бојишта. Симовић – тип црногорског горштака, нарочито истрајан у раду, проницљив. Наш командант стана Божо Новаковић, душа од човека, просто је бдео над свима нама. Мој рођак Радован Вукотић, школован у Русији, официр по души и држању, волели су га и војници и старешине.
Писари Радуновић, Ђукановић и други имали су пуне руке посла, радили су даноноћно – све што је зависило од њих отпремано је на време.
Од свих ордонанаса највише сам волела старог Ивана Дашића који је био просто наш анћео чувар. Љутио се на интенданта Марка Почека, говорећи: „Циција, па то ти је! Све нешто штеди, не да да се хранимо како треба. Ето, сад нам не да ни соли, једемо неслан хлеб и чорбу…”. Почек се бранио, налазио разлоге да треба штедети, говорио да се не зна шта нас чека, шта носи дан а шта ноћ, а што се соли тиче рече да и војска једе неслано, па кад нема за војнике, не може бити ни за официре…
Једног дана мога оца хитно позваше на Цетиње. Била је то згодна прилика да пођем и ја и, најзад, после дужег времена, видим мајку. Начелник Штаба Поповић написао ми је објаву у којој је, између осталог, стајало да се на дужност морам јавити после осам дана.
Тек кад смо стигли на Цетиње, мој отац је сазнао разлоге овог изненадног позива. Регент Александар Карађорђевић, који је са Врховном командом српске војске прошао кроз Цетиње, хтео је да му уручи највише српско одликовање – Карађорђеву звезду с мачевима. Регент Александар је тада моме оцу упутио ове речи: „Војводо, Ви сте се више него одужили српству. Мило ми је што ми се дала прилика да Вам лично из руке у руку предам ово признање…”.
Мој отац се одмах вратио у Колашин, а ја сам остала уз мајку неколико дана. Ипак, нисам сачекала да ми истекне рок назначен у објави – похитала сам у Колашин.
Све се ово збивало у време повлачења српске војске. Кад су бугарске армије напале Србију с леђа и пресекле јој одступницу долином Вардара ка Солуну, и када је учињен узалудан покушај пробијања кроз Качанички кланац ка Скопљу, Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију.
Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црпој Гори било упућено око 90 хиљада српских војпика и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко – Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.
Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, неки измећу Андријевице и Виницке, а последњи одреди у пределу Ругова…
Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу п другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика – снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.
Отуда су се и наше, црногорске, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санџаку, пребачен је на положаје око Мојковца.
Ту је требало да се одигра одлучујући бој. Ту, на мојковачким вратима, кад је српска војска, изнемогла, десеткована глађу и непрекидним маршевима била ван домашаја непријатељске силе, требало је да се одигра завршни чин драме у којој ће нестати аустроугарски батаљони и црногорске чете које ће после те битке ући у историју и легенду која, ево, још траје, и трајаће док буде гусала. Јер то је заиста било покољење за песму створено.
Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Бадње вече. Војници и официри насекли бадњаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам мећу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.
Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети па оне сцене из „Горског вијенца.” Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем… И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.
– Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе – Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, паздрављајући осталим официрима. – Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу…
Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко. Коњи уморни. Јашемо кроз пределе да је страшно и погледати… Довољно је да се коњ оклизне и да се с коњаником суноврати у бездан… Ништа се не види, осим блеска искре кад коњски потков наиђе на камен под снегом… Понегде и цигарета сине кроз мрак. Чују се само топот и неки тајанствени звуци у дубинама Таре.
Пре сванућа стигосмо у Штитарницу. Ту је штаб Петра Мартиновића, уздање и ослонац мога оца. Кад нас угледаше, похиташе нам у сусрет. На дрвеном столу пецива – све је припремљено за прославу Божића. Сви једни другима полетесмо у загрљај, честитајући празник Христовог рођења.
Наједном, неочекивано, мада је знао да већ месецима пратим оца, Петар Мартиновић се обрати сердару Јанку:
– Куда, сердаре, кумим те Богом да водимо и њу? – показујући руком према мени.
Мада сам била сигурна да ће ме отац узети у заштиту није ми било пријатно. На то мој отац кратко рече:
– Нека је, Петре. Она је сада ту, па шта јој Бог да.
У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови.
Борба је већ у јеку. Сазнајем из разговора мога оца и Петра Мартиновића да је с десне стране Љубо Полексић, с леве Милинко Влаховић, а у средини Милош Меденица. Команданти опробани у многим бојевима.
До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногроски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилују децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!
Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.
Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санџачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.
Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је увелико обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида… Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.
Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Пегар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом.
Пошто учесташе гранате, геперал Мартиновић рече моме оцу:
– Склопите се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији.
Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и непрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве. Ордонанси и официри који су често пристизали доносећи извештаје и преносећи даља наређења, наједном се проредише – није их више било. И оне који су били при Штабу разаслаше на бојишта. Неке послаше на положаје које је држао Милош Меденица са својим људима. Сви на коњима јуре под кишом граната и куршума. Кад послаше и мога брата од стрица Ђура Вукотића, остадоше само Петар Мартиновић и мој отац. Ја поред њих. Настојала сам да будем што ближе оцу. Мислила сам: што буде с њим нека буде и са мном, ако га задеси невоља, да и мене не мимоиђе …
Подне је одавно превалило. Знам да отац и Петар Мартиновић нису данас ни презалогајили и покушавам да их наведем да поједу парче хлеба и мало божићњег печења. Али, на моје јаде, приметих да хлеба и нема. Отрчим до резервних трупа под командом капетана Николе Ружића. Све сами Дробњани. Сви као запета пушка – чекају заповест да ускоче на бојиште. Дадоше ми хлеба, повадише из својих торби комаде које нису ни окусили. Чуде се откуда ја усред разбојишта. Рекох им да сам кћер сердара Јанка Вукотића, те се они само осмехнуше.
Али, ни генерал Мартиновић ни мој отац неће да прихвате понуђено јело.
– Пусти, Гагуна, срце татино, после ћемо нешто презалогајити – чујем очев глас, пун нежности и бриге. Биће, ако Бог да, времена и за јело…
Уто стиже мој рођак Ђуро Вукотић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони… Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити… Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је на непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати…
Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи измећу осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате у коштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци одњихала Црна Гора и како се гине за отаџбину… Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодљикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен…
Стиже још једна црна вест: из Колашинеке бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара… Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју…
Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити.
Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измешале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме пеко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе… Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим… Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, па овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу… Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, онај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао…
У том часу угледах две жене, горде и достојанствене, које су на некој шареници носиле погинулог младића. Хтедоше да прођу поред мене, али се у тренутку збунише и застадоше. Шта им је погинули? Брат? Син? Зар смем да их питам! Колико је нечије браће и синова данас остало на разбојишту! Једна од ових одважних и племенитих жена, примећујући да дрхтим од узбуђења и туге, рече:
– Шта ћеш, сестро, знам, родио се да гине за образ и слободу, али су муке живе ово прегорети…
Ни сузе, ни уздаха. А бол неизмеран. Немам снаге да проговорим. Испраћам несрећне жеие погледом пуним туге и саосећања…
А бој траје, битка не јењава, наши су потиснули Швабе, али их нису уништили. Још треште њихови топови и митраљези. Ту, на мојковачким положајима, на белом снегу плаве се лешеви погинулих аустроугарских војника – има их, чини ми се, на хиљаде…
Где год је покушао продор, непријатељ је дочекао ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна.
Одатле, са Мојковца, мој отац јс послао шифровану депешу генералу Радомиру Вешовићу на Цетиње:
„Молим да се саопшти мојој жени Милици: ако се Ловћен напусти, у шта не верујем, да она са сином Вукашином иде преко Томића и Микулића на Чево, а моје ордење и важна документа да пошаље код Краљевића на Ријеку.“
Једне вечери, док су борбе још трајале, мислим да јс то било деветог или десетог јануара 1916. године, краљ Никола је позвао мога оца на Цетиње. Никад нисам сазнала разлоге за тај позив. Тако је генерал Петар Мартиновић са својим штабом и војницима остао на мојковачким положајима, а отац и ја, праћени ордонансима – официрима Божом Новаковићем, Ђуром Вукотићем и Бећиром Булатовићем кренусмо истим овим путем којим смо стигли на мојковачке положаје.
Прате нас снег и вејавица. Снег дубок, коњима готово до трбуха.
Близу Берана сусретосмо Мила Саичића, команданта Доњовасојевићке бригаде који нам рече да се у Беранима воде крваве уличне борбе, да је непријатељ усред циче-зиме прегазио Лим и бесно кидише на сваку улицу и сваку кућу. Наши се, рече, држе јуначки, али је питање колико још могу да издрже. И на Јасиковцу су непријатељски митраљези. Чим нас приметише, осуше паљбу на нас. Мој отац се смрачио. Никад га, чинило ми се, нисам таквог видела.
Варош као да је захваћена пламеном. Као да све у њој гори и нестаје… Све трешти од експлозија и ратних поклича. То Доњовасојевићка бригада бије одлучујући бој – јуриша прса у прса, брани сваки кров, сваку капију, сваку улицу…
Испред нас куљала је некуда група избеглица. Неко пешице, са завежљајем најнужнијих ствари, с торбом жита на рамену, неко, опет, на запрежним колима која се споро крећу кроз дубок снег. Пред најездом ћесарске војске народ је кренуо у бежанију, свестан да се швапски војници лако, без милости, обрачунавају са голоруким становништвом. Неки, вероватно, мисле да је најважније да избегну први талас, да ће олуја брзо да мине, јер ће стићи црногорски војници и разбити царску силу.
И касније, па путу, према Цетињу, виђала сам групе избеглица које су се пробијале кроз снсг и вејавицу, мислећи да негде има спаса.
Неочекивано, мој отац позва мајора Мила Саичића и брзо се сјурише доле, према вароши. С њима крену и перјаник Бећир Булатовић. Мени ништа не рекоше. Била сам се грдно уплашила: шта ако ми отац погине? А паљба не престаје, разбуктава се. Ја са остатком пратње стојим на једној коси изнад вароши.
Не знам колико је времена тако протекло. У неко доба вратише се здрави и читави. Уђосмо, потом у нечију кућу, мислим даје била повећа, на спрат. Ту је мој отац издао последња наређења, па се испео на балкон и посматрао варошицу. Његов бол је био видљив: посматрао је Беране, ту варошицу коју је много волео и коју је он са својим трупама ослободио у првом налету против Турака 1912. године. Гледао је Беране у диму и пламену који се претећи ширио…
Варошица се јуначки одупирала: улице су биле закрчене лешевима аустроугарских војника, али и наших који су јуначки пали бранећи сваки педаљ своје земље.
У том часу, чини ми се, стигла је депеша краља Николе Васојевићком одреду:
„Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност како на храбром и неустрашивом држању у борбама против много надмоћнијег непријатеља, тако и на хуманим и братским поступцима – исхрањујући не само војнике из Васојевићке бригаде већ и остале војнике црногорске и србијанске војске који дејствују и прелазе преко њихове територије. Истрај јуначки соју Васов, велика српска породице, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док буде Срба јунака! Истрајте најљепши моји синови. ”
Испели смо се на један вис на коме је била још једна батерија. Нисам сигурна да ли је том батеријом поред Лима командовао Урош Тешановић или Божина Хаџи-Илић, тек мој отац је сјахао с коња, пришао топу, погледао нишанске справе и наредио да се испали неколико хитаца. Отуда, с Јасиковца, још трешти онај непријатељски митраљез и засипа нас кишом куршума.
На даљем путу према Андријевици сазнали смо да је Беране пало у руке непријатеља. Убрзо смо сазнали да је и Кук пао. Одатле, из Андријевице, мој отац је послао депешу Цетињу:
„Пошто је сада цијела Црна Гора Ловћен – борићемо се до последњег.”
Ту нас је затекла депеша-захвалност краља Николе за сјајне успехе Санџачке војске на Мојковцу и око Берана:
„Њ. В. Краљ Господар изјављује преко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отацбину и поздравља вас са: живела храбра Санџачка војска и њен славни командант и официри…”
Али, агонија се приближавала: Санџачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге – њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последње наређење да се разиђе „јер војска више не постоји.” Први пут у својој историји Црна Гора је положила оружје и капитулирала. Краљ Никола и поједини главари већ су били напустили земљу. Војску и народ оставили су на милост и немилост непријатељу.
Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година – био је оронуо као старац. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издахне пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.
Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника. Као и многи други црногорски официри и војници, као и многи грађани, сердар Јанко Вукотић убрзо је одведен у један од оних злогласних логора у Аустроугарској. Кад су се, 1917. године, умножиле комитске чете које су на сваком кораку нападале аустријске постаје и убијале аустријске војнике, гувернеру Црне Горе Веберу пало је напамет да мога оца изведе из логора и понуди му положај председника квислиншке владе. Мој отац је, заузврат понудио неприхватљиве услове: да се сви официри и војници, као и народ, пусте из многобројних логора. Те услове Вебер није прихватио, па је мој отац враћен у логор, али не више тамо где је био, већ у Бјеловар, где су одвели и моју мајку Милицу и мога брата Вукашина.
Али, то је дуга прича… После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора, дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели па Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик… У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.
А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било овог крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена…
Шта се у међувремену догађало с јунакињом наше приче. Пошто су сви њени одведени у ропство, удала се за доктора Ника Мартиновића, који је био лекар у Никшићу. Ту је, уз његову помоћ, сређивала своје ратне белешке. Али ни после ослобођења земље нису престале борбе између присталица династије Петровића и Карађорђевића. Било је доста побуна које су у крви угушене. Неки одметници су се годинама скривали по шумама, уцењујући и убијајући многе виђеније грађане. Један од њих, Душан Рогановић, који је у доба аустроугарске окупације био комита и борац за ослобођење, убио је, 1926. године, усред Никшића, ноћу, на подмукао начин, др Ника Мартиновића. Тако је кћер сердара Јанка Вукотића остала удовица. Како се знало ко је извршио овај злочин, обећана је награда ономе ко га жива ухвати или ликвидира. Удовица Василија понудила је 50.000 динара ономе ко лиши живота убицу њеног мужа, а 100.000 динара ономе ко га властима преда живог. Породица сердара Јанка Вукотића такође је обећала награду од 30.000 динара. Занимљиво је да је уз државну награду, знатну суму од 50.000 динара понудила и Муслиманска банка у Мостару, јер је убица др Ника Мартиновића починио и неке злочине у Херцеговини.
Душан Рогановић је у једној заседи ликвидиран 1927. године.
Неколико година касније Василија се удала за најближег сарадника свога оца, у бојевима прослављеног генерала Блажа Врбицу. Живели су неко време у Крагујевцу, где је Василија била председник Женског друштва „Књегиња Зорка.” Радила је у многим друштвима и помагала хуманитарне организације. Касније су прешли у Београд.
После смрти генерала Врбице, Василија је живела усамљено и повучено у своме стану у Београду, у Улици Мајке Јевросиме 11. У том стану забележили смо њену потресну исповест. Умрла је 20. новембра 1977. године у осамдесет првој години живота. Сахрањена је у гробници свога оца сердара Јанка Вукотића.
