име: Милован
презиме: Матић
име оца: Милан
место: Баничина
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1901.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ВИДЕО САМ…
Ја сам Милован Матић, рођен 1901. године у Баничини. Отац ми се звао Милан. Имам четири разреда основне школе. У рат отишао сам 1915. године, крајем октобра месеца. Ево како.
Отац мој дошао из Мале Крсне, из јединице, у војничком оделу, и каже како је чуо да ће Швабе да воде мушку децу да их пошвабе – као што су Турци потурчивали децу. И пошто мене једнога имао, решио да ме поведе, да идем са њим.
ДА ИДЕ ДА ИЗГИНЕ
“Јесте, сине, ти можеш да погинеш, и ја и ти, али нећеш да останеш Шваби. Знам ја добро шта је рат.”
Отац ми већ био у рату: и турски рат, и бугарски рат – све редом измењао. И ја пристанем да идем с оцем тамо, у његову јединицу.
Кад смо стигли у Малу Крсну, командир чете неће да ме прими, него ме јури:
“Одмах да га вратиш кући!”
А мој отац:
“Господине капетане! Ако треба, каже, да га вратим кући, ни ја нећу доћи.”
Слушао то друг мога оца, неки Милутин из Гроцке, каплар што је, па вели:
“Господине капетане, и ја вас молим – кад Милан пристаје да иде његов син да изгине с нама заједно – да га примите.”
“Ја да га примим не смем, каже, нек иде команданту батаљона на рапорт, па ако онај дозволи, ја ћу да га упишем.”
Одемо тамо, нађемо мајора у једној ливадици под неком чобанском настрешницом. Крагујевчанин био. Само упали цигару, дим-два и баци. Мој отац се обратио по војнички, стојимо мирно и чекамо. Сипи киша промочица.
“Јуначе, шта је?” – мом оцу.
“Господине мајоре! Мој син – једнога тога имам, нећу да оставим овде Шваби – хоћу да иде с нама.”
Он поћута мало, па ће:
“Што га није уписао капетан, твој командир?”
Отац исприча.
“Добро” – приђе и ухвати ме са два прста за образ. “Младићу, ја и твој отац да се предамо непријатељу нећемо. Само мртви, а живи не! Ја видим, чим те отац повео, ја знам какав је он. Има да те приме” – извади блокчић из џепа, написа нешто, отцепи листић и даде мом оцу. Отац поздрави, па одосмо код командира.
Командир погледа у ону хартијицу, спусти руку на моје раме и нареди посилном:
“Одведи дечака у комору.”
У комори дадоше ми једну белу торбу, чанак и кашику, и двадесет шаржера од по пет метака – у торбу. Само то без оружја. То је био једанаести пук Шумадијске дивизије. Пешадија.
Из Мале Крсне одмах покрет, упутимо се на Голобочко брдо.
ПРИМИМО БОРБУ
На Голобочком брду примимо борбу са Швабама и Немцима. Ту је сем наше Шумадијске, била и Дринска дивизија. Борба је целог дана вођена. Е, пошто је непријатељ навалио отуда, иде као плева, ми се повучемо на Караулу, између Баничине и Радовања. И ту се опет отвори борба, те се повучемо ка Рачи, али једна јединица из Дринске дивизије заузме положај и остане на Караули.
У првој борби, на Голобочком брду, био сам стално са оцем. Али кад смо се повукли на Караулу, командир нареди да идем с њим и са оним посилним његовим. Ја сам био најмлађи у чети, четрнаест ми година, није имао нико млађи, нико… На Голобочком брду видео сам мртве војнике и уплашио сам се страшно био. Први пут сам видео тешко рањеног војника како умире: не може да кука, само се вућа. Ту сам се јако уплашио. Е, кад је било на Караули, ја сам се мало прибрао, а и командир је наредио оном посилном да идемо напред. С њим сам ишао до Раче. Наши нису хтели да воде борбу у вароши, него препусте Рачу без борбе. Али чим смо изишли из Раче на Вучићанско брдо – од Раче можда километар-два – ту нам командир наређује: “Укопавај се! Копај ровове!” Био је тако рећи мрак, нисмо могли лако да се повлачимо, а још и Швабе бију. Прво нас гађају артиљеријом, после се примакли овамо ближе, па бију митраљезима. Ту имао један забран, са леве стране пута што иде за Крагујевац. Дође и командант:
“Копајте ровове, каже, нећемо да одступимо одавде” – и нареди да један део Дринске дивизије изиђе на брдо Висак, да спреми ровове.
“Од Виска ми да одступимо нећемо, да пустимо Крагујевац нећемо, па макар сви изгинули” – храбри нас командант, онај мајор Крагујевчанин.
Врага! Кад смо ми почели да копамо ровове, око нас почеше да падају гранате. Бацише неколико граната, али, дао бог, нису нас видели, ми смо се поред самог забрана укопавали, те нисмо имали мртвих. С друге стране пута ретке сеоске куће. Један поднаредник залегао са митраљезом у подрум у једном дворишту и виче отуд:
“Брже, каже, воду! Брже дајте воду!” – а војници: „Трчи, мали, у ону кућу, нађи воде и донеси!” Утрчим у двориште, тамо нигде никог, борба се води, побегао народ из кућа. Нађем један бакрач, није био пун, можда до пола имало воде. Донесем отуд до шуме. Од шуме један војник зграби бакрач и однесе митраљесцу да хлади цев митраљеза. Ту је вођена борба, али нисам видео ниједан наш да је погинуо.
Морали смо да се повлачимо, зором, на Висак.
ТОПОВИ, ВОЛОВИ И АВИОНИ
Док смо се пребацивали до Виска, видео сам два велика топа, чини ми се могао бих у цев да се завучем. А дугачки око три метра. Наши топови. По осам пари волова вуку те топове. Ја сам по цело лето чувао волове, али онакве никад нисам видео – толико су били крупни. Где су се они после дели не знам, више их нисам видео.
Е, кад смо изишли на Висак – тамо су већ били спремљени ровови и све – командир, тај његов курир и ја, кренемо низбрдо, низ ону страну према Крагујевцу. Сиђемо можебити педесетак метара од рова. Таман се расвањаје, шума је била сва опала, па се лепо види друм што води за Крагујевац. Капетан подиже доглед:
“Ево од Крагујевца, каже јуре три коњаника. Мора биги да носе неку вест.”
Ма није прошло ни десет-петнаест минута, она три коњаника стигоше. И кажу:
“Господине капетане, Крагујевац је пао! Ево вам наређење: правац Лапово, Багрдан, Јагодина. Тамо ћете добити инструкције где ћете даље.”
Повлачимо се.
Нико није ишао путом, све је то ишло преко њива – правац Лапово.
У Лапову надлећу нас два непријатељска авиона, круже.
“Склањајте се у воћњак! Заклон хватај!” – виче командир.
Дође и мој отац и поведе ме с њим.
Из Лапова у Багрдан, одатле у Јагодину. Све пешке.
У Јагодини наређено да сваки војник спреми себи храну за више дана.
Неки су, право да вам кажем, крали. Узимали од народа овце и пекли одмах. Није се народ бунио. Сваки каже: Боље носите ви, него да носи Шваба.
Снабденемо се храном, па одатле кренемо за Ћуприју.
Ниже Ћуприје, не знам где, пређемо преко Мораве понтоном.
Па смо ишли, ишли. Стално идемо.
ЧИКА ПЕРА И ОНАЈ С БРАДОМ
Кад смо дошли близу Крушевца, изиђемо на неки насип, на друм. Ту је комора била закрчила, четири реда низ друм. Али чу се нека команда. Одједном видим да са тог насипа сишао један мали аутомобил. Ја дотле нисам видео аутомобил и кажем оцу:
“Како она кола иду без коња?”
“То су, сине, аутомобили. Ту се вози можебити неки генерал.”
А када се позади нас на двадесетак метара зарио у оно блато и стао, изиђе из њега један сав у црвеним гајтанима – они војници рекоше да је жандомеријски генерал. Изиђе и онај што вози, имао само једну звездицу и затворене еполете. Каже нам:
“Јунаци! Да погурамо кола да изађу на друм.” Десетину војника јурнуше тамо, изгураше, изнесоше она кола из оног блата. Онда ће онај официр што вози: “Јунаци! Овај леви ред да се збије у ова три. Да се направи пролаз.”
Војска направи пролаз, дабогда да је био шири од два метра. Кад су кола пролазила поред нас, отац вели: “Краљ Петар и Пашић.” Седе позади у аутомобилу. Чика Пера је седео са десне, онај с брадом с леве стране. И отишли су друмом за Крушевац.
ВОЈСКЕ КАО ПЛЕВЕ
Повлачимо се. Полако се ишло, што се каже, као јеж. Јер било је све закрчено. Иде тим друмом и бежанија.
Стигнемо у Крушевац, на железничку станицу. Гужва велика, иако киша пада. На перону поред воза чега ти све није имало – и да се поједе, и да се човек обуче. И чизме, и цокуле, ко није имао он се снабдео. Све, и нико му ништа није бранио. Мој отац није узео ништа, ја сам био у опанцима, а он имао добре цокуле… Једна жена са децом моли једног по једног да јој додају само џак брашна, и то само десетак метара да пренесу. А мој отац погледа, погледа, па узе један џак са гомиле и пребаци јој тамо. И она оста код оног џака, са децом.
Авиони су надлетали, два авиона баш изнад нас, али нису пуцали, нису гађали никога. Ту је војске било као плеве. А два војника, били заостали ваљда из неке друге јединице, два млада војника, смакоше пушке и гађају авионе. Кад један официр нададе вику:
“Не пуцај! Не пуцај! Зар хоћете да баце бомбе и да нас поубијају?!”
А други официр, на коњу што је био поред овог, нареди:
“Одмах овој двојици што су пуцали по двадесет пет батина ударите!”
Разоружаше те младе војнике, обалише их, један држи за ноге, други за врат, за главу, а трећи узе неку тољагу па удри. Они јадници стењу и мручу. А ја плачем. Отац ме ухвати, па ме одвуче одатле да не гледам.
ГДЕ СМО СВЕ ИШЛИ И КАКО
Где смо све после ишли – заборавио сам. Само те тешке ствари упамтио сам.
Знам да смо дошли у Куршумлију, као на неку малу раскрсницу. Ту доведоше тридесетак робијаша, у бело-пругастом оделу обучени. Ту их саслушавали, па издвојише десетину. А овамо наредили војницима те копали јендек. И ту стрељаше те издвојене, њих десетак. Овим другима дадоше одело, оружје и пустише их у јединице… Жандари су стрељали, није војска.
Од Куршумлије кренемо на Преполац, ту поче да пада снег. Опанци се моји распали. Ту сам и прозебао. Али ништа нисам осећао док нисам остарео, пун сам реуме и дан-данас. У Куршумлији смо добили само по један мали хлепчић.
Кад смо сишли код Приштине, снег само засипа.
Од Косова Поља ишли смо тако по снегу до Пећи.
У Пећи је исто била гужва велика, као у Крушевцу.
Ту у Пећи дадоше нам по два хлепчића, малих.
Одатле до Скадра нисмо добили од хране ништа. Кроз целу Албанију. Само у Скадру што добили помало … Са оцем сам, искључиво.
Од Пећи према Албанији путовање је било страшно. Нигде уопште нисам видео коловоз да могу да иду кола. Само пешачка путања. Ишли смо један за другим као год дивље гуске кад лете. Снег је био нападао. Опанци ми пропали, отац сече шатор и завија ми ноге. Хране нема. Где нас ухвати мрак, ту и заноћимо. Поставимо шатор… Ујутру крећемо полако. Неки остају – мртви.
Дођемо у неку зараван и ту сачекамо другу јединицу. Кад смо пошли даље, видимо да један Арнаутин стално иде са стране, нешто даље.
ОНА ДРУГА ПУШКА
Кад смо опет застали, нађемо Светолика Благојевића, звали смо га Лика, ту комшија нам био, из Баничине, он је био у митраљеском одељењу. Води коња што носи митраљез. И – једнога друга, том Светолику, убили Арнаути. А командир му наредио да носи осим своје и пушку тог погинулог друга. Обе пушке. Он узме па окачи ону другу пушку поред митраљеза, на коња. А неки отиде те каже његовом командиру. Командир хтео да га бије и наредио да мора да носи он обе пушке. Овај шта ће: забаци једну на једно, другу на друго раме и носио. Зато је онај Арнаутин и ишао поред наше колоне и мотрио на овог војника што носи две пушке.
КРАДЕМ ОД КОЊА
Пошли смо даље. Отац оде мало напред, ја идем са чика-Ликом, а Арнаутин са стране. Појави тај Светолик однекуд један мали корен неког ситног кукуруза, као наш пуцкавац, круни понеко зрнце, метне у уста и једе. Приђем код њега и кажем:
“Чика-Лико, молим те, дај и мени један пабирчић да једем и ја.”
Он ме само погледа. Ћута, ћута, па ми окруни само неколико зрнаца од оног коричка и даде ми у шаку. Ја са оних неколико зрнаца па код оца:
“Види, оцо, шта ми чика-Лика дао, само неколико зрна, а има пабирак један па круни и једе.”
Мој отац дође код њега и упита га:
“Што не даде, каже, Светоличе, мом сину? Знаш да си и ти оставио једног од пет година мушког.”
“Нема, каже, Милане. То ми је последње. То, каже, делим с коњем, крадем му. Кад би то знао командир, он би ме убио.”
ДАДЕ ЛИКА ОНУ ПУШКУ
И пошли смо даље. А Арнаутин једнако иде овако са стране. А ништа нема у рукама. Нико њега и не дира од ових наших војника пошто иде без оружја. А Светолик, наредио му командир, стално носи и ону другу пушку. Кад већ заранци, Арнаутин се примаче овамо ближе, говори нешто Светолику. Кад Арнаутин оде, мој отац приђе и упита:
“Лико, шта тражи тај од тебе?”
“Тражи Арнаутин да му дам пушку. И пет метака, не тражи више.”
“Немој молим те ко бога да пристанеш.”
“Милане, ја морам да му дам пушку. Да је носим више не могу. И да нам донесе Арнаутин једну велику проју. Оволику” – показа рукама велики круг.
“Немој молим те, опет ће мој отац, да дајеш пушку. Није ми што ће да убије мене и тебе, него ће да ми убије и дете. Немој.”
“Остави ме, бре,” вели Светолик, “ја сам исто гладан и не могу више да трпим. А не могу ни да носим ту пушку више. Да ме командир није дирао, да је носи коњ поред митраљеза, ја не бих дао. Овако ћу да му дам.” Кад смо заноћили, нико не зна шта је Светолик с пушком урадио. Тек, ујутру, видимо Арнаутина тамо даље. А Светолик оде као да врши велику нужду тамо. Однео пушку! И дао Арнаутину! Па узео велику проју, ставио под шињел. Дође овимо, одломи по један комад оцу и мени, оно ресто њему. Отац каже:
“Што бре упропасти нас? Сад ће они да нас побију.” “Ма ваљда неће. Имамо и ми пушке још.”
И ишли смо, то се ишло сувише полако, још мало па стопу по стопу. Мој отац једнако пазио на оног Арнаутина. И угледа га како залегао за један камен и нишани пушком овамо.
“Еј, Лико, шта уради! Ено га онај нишани да нас побије.”
Кад пре је Светолик скинуо пушку, нисам видео, тек – плану пушка. Онај тамо се опружи, погоди га. Али није ишао да му узме пушку зато што је, каже, неисправна. Био је толико паметан тај Светолик да је у току ноћи онеспособио затварач на оној пушци. И тако се курталисао пушке. А командиру поручио преко једног војника: “Ако ме још једанпут пита где ми је пушка, нећу да живим ни ја ни он.”
И више његовог командира нисмо виђали, где је отишао – не знамо. За време повлачења кроз Албанију, право да вам кажем, ретко где сам и могао да видим вишег официра. То је све измицало на коњима, са свим што им је било потребно. Они су имали довољно хлеба и уз хлеба.
ВИДЕО САМ
Видео сам човека да је пао и да не може да иде даље.
Видео сам човека који је изломио ногу кад смо прелазили преко неке реке. Изнели смо га и метнули на обалу. И остао. Почео да моли да га неко убије да га Арнаути не ухвате живога:
“Убијте ме, браћо, видите ли…” – изломио ногу у колену и не може даље. Али неће нико да га убије. Само се осврне, погледа га и продужи пут.
Видео сам успут, куд пролазимо, изврнуо се војник, надуо се, мртав. Без пушке, одело војничко на њему.
А видео сам на неколико места: мртав човек у сељачком оделу, било негде и по двојица – мора бити да су трећепозивци. Стоје код њих оне њихове ствари, сем оружја не узима нико ништа.
Нисам видео, али знам: отац ми је куповао хлеб за дукате. Био понео седам дуката. И док они трајали, имало хлеба – од Арнаута. Проја, ништа друго. До Скадра и то нестало, умирало се од глади.
Видео сам: коњ липсао, а одрезано од бутине; задрао човек и одсекао месо. Сигурно га јео.
Био месец децембар. Снег више нисам видео: није падао, није га ни на земљи било. Нема чиме да се наложи ватра, ноћу се смрзавамо. Скидамо нешто што се налепило на камен, нека маховина, и то упалимо.
Видео сам чуку једну са које су седам-осам Арнаута пуцали овамо. Али кад су ови наши почели да пуцају, нестали су. Шта све нисам успут видео!
ИДЕМО КАО АВЕТИ
Људи малаксали. Идемо и преплићемо ногама, као авети.
Стигнемо у Скадар и залогорујемо у некој касарни двоспратној, на њој нигде ни врата ни прозора нема. Само зидине. Унутра донесемо неку траву, сламу, шта ли је. Ту смо први пут после толиког повлачења преноћили да нас озго није била ведрина. Већ пред Скадром појавио се тифус, а ваши је било толико да нисмо више могли да се отребимо.
У тој касарни будемо четири дана. Ту нам дали хлеба. Црн хлеб, али – хлеб. Арнаути нам дали. Ко је то њима наредио – не знам. А наши кувари – у војничке казане, велике, по двеста литара један казан – насуше воде и накризаше црни лук. Кад то проври, у сваки казан убаце нешто бело, велико као човечја глава – лој, маст, шта ли је. То се мало прокува па дају сваком по једну кутлачу. Нас је много било, два-три батаљона војника.
Ту се мало окрепимо, али војска и даље обољева: стомак боли, и температура висока. Једни кажу од ваши, други кажу зараза, трећи – да свака болест дође од ногу кад презебу…
Упита, проговори нешто мој отац са једним официром. Оде и убрзо се врати тај официр, донео једне дотрајале, ципеле, цивилне, даде мом оцу. А нове му цокуле на ногама. Отац погледа у моје ноге, опет погледа те ципеле, гледам и ја: велике, могу обе ноге да метнем у једну. Онда тај Светолик што је у митраљеском, каже мом оцу:
“Не брини. Ја ћу да уредим, каже, има Миле да носи.”
Отишао тамо у његово одељење, откратио врхове ципела, ударио озго по два танка ексера, ексери пробили ђон и он их оздо поврнуо. И ја то носио све док нисам прешао преко мора.
Из Скадра крећемо даље. Добисмо по један хлеб за пут, као и сва војска.
ОДВОЈИШЕ МЕ ОД ОЦА
Ишли смо два дана и једну ноћ.
Заноћимо код неке ћуприје, гвоздене, што је у камену, а нема пута, нема реке. Откуд овде ћуприја, чудио сам се. Нисмо више смели да идемо дању. Морали смо да се скривамо од авиона, бојали смо се и Арнаута да нас не побију.
И баш некако кад смо прошли ону ћуприју, мој отац се разболи. Изјутра он добио температуру. А један наредник, неки Буда Милојевић из Сипића, каже мом оцу:
“Милане, одмах да се одвојиш од детета!”
“Где ћу га?”
“Са овим официрским женама, каже, нека иде. Тамо.”
“Немој молим те.”
“Ма немој да ме молиш, каже. Ти си болестан.”
И наредник мене одвоји. То је на оној раскрсници било где се одваја пут за Санђовани. И останем ја са оним женама, а јединица продужи за Валону. Ту се од очева одвојило још неколико младића, само били старији од мене. Продужим пут с тим женама и децом. Официри одредили посилне да на коњима спроведу њихове жене и децу до Санђованија. На коњима било натоварено и пуно ствари. Војници воде коње, жене и деца јашу, ми идемо пешке за њима.
БОМБЕ И ХЛЕБ НА ОБАЛИ
Кад смо стигли пред Љеш, видимо ударена табла од чамове даске и написано: ТИФУС. ЗАБРАЊЕН УЛАЗ. Стражар један код тог улаза. Одмах дођоше пред нас и неки официри отуд. Враћају неке војнике, одвајају: жене и децу и оне што су здрави – на једну страну… Ја сам био међу здравима. По четири и четири упарадише нас и преко Љеша спроведоше, преко те вароши у коју је забрањен улаз.
Ма чим смо стигли у пристаниште па ћемо у Санђовани, авиони одједном налетеше однекуд и почеше да бацају бомбе. Ми се зарисмо у песак, у неки спруд. Можда нас је било педесет са све децом. Жене почеше да вриште:
“Дошли смо овде, каже, да изгинемо!”
Само две зграде, од камена, имало на том пристаништу. Ту падну две бомбе, али, даобог, нису пале на народ: једна ударила високо горе у камен, друга ударила у море. А на брду, горе, топови пуцају. И ми видимо: граната близу авиона експлодира, али авион лети даље. Авиони швапски, а топови треба да су наши, на самом врху брда постављени.
У магацину на пристаништу војници нађоше брашна, конзерве и шећера. Оне жене официрске умесише по две–три погаче, мени дадоше пола једне. Послаше оне погаче по војницима, сигурно својим мужевима.
То је било јануара месеца 1916. године. Ту сам први пут видео море и зачудио сам се, никад онолику воду нисам видео: плави се само докле оком видиш.
Пређемо у Санђовани. Стигнемо тако можебит око заранака, нисмо путовали више од два сата.
ЛАЂА ПА УЖАС
Таман ми стигли, а долази отуд лађа да нас укрца, све ближе и ближе; америчка, кажу, лађа, са сто педесет морнара. Међутим, кад је пришла на можебит двеста метара од обале – експлодира нека сила испод лађе. Поче лађа да свира и поче да се нагиње и полагачко надиже предњи крај. Читаво да се повија. Поче и пуцњава нека на лађи. Као из пушака, шта је било не знам. Ужас! Ваљда пуцају, зову тако у помоћ. И најпосле, лађа се лепо усправи, па се поклопи и потопи се.
Имало ту две барке што превозе, као војне, спасавали колико су могли. Они су нам причали да је тај део мора био миниран због непријатеља и да капетан брода погрешио: ударио на мину. Пливали неки овамо до обале, али мало њих се епасло. Сутрадан вода многе лешеве избацивала на обалу, ишли ови наши те хватали. Па затрпавали у песак. Кажу да је настрадала и једна милосрдна сестра, пошла добровољно из Америке, била порекла српскога, удавила се и она.
Сад је тек настао код нас ужас! Узбунила се она бежанија, па сакупило се било две-три стотине младића, жена и деце, а пристигао и један део војске. И сви хоће у прву лађу која дође зато што је то можда и последња, сваког момента може непријатељ да стигне. Ја овде никога нисам познавао… мој отац је са јединицом отишао за Валону.
Чекамо на обали, лађе нема, уплашили се сви: шта ће сад да буде с нама? Нарочито оне официрске жене – опет почеше да вриште и да кукају. Војници вајкају се, псују: Жалосно! Зар смо се, кажу, толико намучили да нас овде непријатељ похвата!
Једнако смо на ногама, ту на обали, гледамо, надамо се да дође још једна савезничка лађа. И угледасмо – после трећег дана, око заранака, лађа отуд долази. Италијанска лађа, на њој велики црвени крст.
ПУСТИТЕ ТО ДЕТЕ
Стаде лађа тамо у мору, а до ње треба барком да се иде. Две барке само имало. То је био толико навалио народ да није могло да се дише. Била је страшна гурњава. Ја сам мали био, па ко год дође ухвати ме за груди и пребаци иза себе… Док нису дошла два жандара с корбачима. Један с једне, други с друге стране, уређују овамо на обали. Од обале морало да се иде седам-осам метара кроз воду до барке, пошто барка није могла да приђе ближе обали. А кад се пронесе глас да још за две-три барке народа и лађа више не може да прими, паника настаде велика. Ја почнем да кукам, свако ко наиђе одгурне ме позади. А жандар што био са ове стране видео то. Ја кукам, а он каже:
“Ти мали! Ћути! Немој да кукаш!”
“Јоој, отишао ми отац, где ћу ја сам.”
А он викну:
“Пустите то дете овамо!”
Приђем до њега, стајао сам и пазио да се не омакнем, да не упаднем у море и удавим се. Још четири барке напуни се. Кад је дошла пета барка, и поулази народа тако до пола барке, жандар ме ухвати под руке, понесе и баци у онај народ. Тамо сам се угрувао у груди, али нико није кукао што сам пао на њега. Жандар ускочи, један па други, пусти још неколико те упадоше, неки падају у воду, и само викну: “Доста!” Па оним корбачем удри и враћај онај народ. Отисну се барка, али неки поскакали у воду, па допливаше овамо, хватају се рукама за барку. Али онај жандар цокулама гази и удара по рукама. Из руку лине крв, и онај сиромах што се ухватио за барку пусти се, остане.
Кад смо код брода стали, видим једну стубу високу четири метра, оплетена. Па треба да се ухватиш, да се држиш и да се полагачко пењеш. И да прекорачиш у лађу. Али мене одједанпут удари несвест у главу. Од оне воде, шта ли је. А и од изнемоглости. Срећом, ситне биле оне степенице и онај жандар био иза мене, пео се и придржавао ме. И кад горе треба да прекорачим, просто ме подиже и убаци у лађу, Бог нека му живи фамилију ако је гдегод има. Био сам ослабио, дабогда да сам имао тридесет кила. На лађи ухвати ме под руку и уведе у једну собу иза неке преграде, тамо где су кревети. Ја никад нисам видео кревете у скели, па на спрат. Мене метну у онај доњи, а он скочи на горњи кревет. Е, ту сам се опружио…
“Мали, како ти име?” пита озго.
“Милован, зову ме Миле, а презиме Матић.”
“Миловане Матићу, да знаш: ухватио си последњу барку.” Није се више враћала. А она друга отишла у извиђање.
Прихватили нас морнари талијански као своју фамилију. Ту смо добили вечеру, земичке колико хоћеш, макароне по пуну порцију и по комад меса велики као песница. И врх свега – ко год је хтео добио чашу црног вина да попије.
ЗАРОБИШЕ НАМ ЛАЂУ
Таман се ми то лепо најели и напили, одједном – било је тако око десет сати ноћи – нешто груну као топ! Диже се узбуна, повикаше: “Потопи се лађа!” Како су викнули “потопи се лађа,” одједанпут све то јурну на врата. Како је први пао, и други на њега, и трећи – заглавили до тавана.
Није се могло никуд одуд. Талијани морнари зашли отуд и бију, неће јако, али бију. Каже:
“Вратите се на своје место!”
“Није лађа потопљена, него само заробљена. Сваки на своје место!” – почеше и ови наши да вичу.
И тад смо се сви – мислим бежанија што смо утоварени – тад смо се – мало од оног јела што смо се онолико најели, али више од страха – све смо се да извинете упропастили: и горе и доле. То је било ужас један.
Изјутра кад се лађа зауставила, ми смо били у Боки которској. Нису нам дозволили, због заразе или нечег другог, да приђемо у пристаниште, него стојимо удаљени можебит два-три километра од обале. У лађи нисмо смели ни да мрднемо: горе дошли Немци са шиљатим капама и са оружјем. На сваком улазу и излазу стоји по један Немац са оружјем.
И ту дознамо како је лађа заробљена: сумарен немачки, оно кад је грунуло, опалио на мору један топ да заустави лађу – не потапа се пошто је била Црвеног крста. Лађа стане, те закаче једним дротом – сумарен напред, лађа за њим. Изјутра – Немци на палуби…
На отвореном мору задржали нас три дана и три ноћи. А нама речено: све шта ко има своје да покупи, те побацали наши крадом кроз неки отвор у воду. Официри погорели она одела официрска, жандари побацали униформе. Само талијански морнари смели да се крећу, они почистише оно све, опраше, орибаше.
Кад је било други дан изјутра, и у нашу собу дође доктор немачки и један са њим што говори српски. Носи доктор пантлику и мери сваком груди. И дошли мени да мере груди, да им пас попиша онај метар! Виде ваљда да сам дечак! И пита: одакле си, с ким си ишао… Ја се преварим па кажем да ме отац у јединицу повео. Он рече нешто и припрети ми.
И тако скину са лађе оног жандара и још неке из моје собе. Шта је с другима било – не знам.
Трећи дан око заранка пустише лађу.
ОПЕТ ПЛОВИМО
Кад лађа заплови опет, ми почесмо да певамо што год можемо. Италијани – морнари и ми с њима: свако пева на свој начин. И тад видесмо да су на лађи остали само жене, деца и болесни. Болесних имало много, сви су они остали на лађи.
Испловисмо на пучину. И кад је било око десет сати ноћи, морнари зашли из собе у собу: Хајдете, каже, ко хоће на палубу да видите француску и енглеску ратну флоту. И ко је год могао да изађе он изишао. И видео сам: плове бродови као гуске, мањи напред, а већи мало даље за њима, у два реда. Тако с једне, тако с друге стране; ми смо прошли између те две флоте. И терали нас ови наши да вичемо: Живела Француска! Живела Енглеска! Ми смо тако и викали, на српском, нисмо знали друкчије.
Пловили смо тако до Марсеља.
ШЕСТ ДАНА У ХАНГАРУ
Код Марсеља на полуострво што се зове Фриол, ту осванула лађа, ту нас искрцају. Поизлазимо. Многи били се разболели, питај бога од чега и како. Они одмах нас као у неки хангар, дугачак можебит сто метара. Ту има десетину пругица и мали вагонети. Сви смо се посвлакали голи, свако је добио по једно џакче и спакујеш све сем каиша. И свакоме на руку везан број од оног џакчета. Све нас онако отераше да нас купају. А ми пуни вашију, па само гмизде. Окупаше нас, па дохватише Французи и Францускиње неку маст, у кантама, црвена маст, дохватише у шаке па нас мажу. Оно окида, светлаци ми на очи ударише. Све смо постали црвени као ракови. Свуд нас мажу. Само нису по лицу. А некоме и уши све измазали.
И после врате нас у онај исти хангар. Ту смо и даље голи. Има и женске са нама, оне отишле у ћоше – начисто голе. Јој, куку мајко, кад – иду отуд да, ударају инјекције. Ударише ми инјекцију у десну страну, овде испод сисе. Одједанпут ту искочи оволики чвор, као орах. Нису ударали дубоко, под кожу, али толико ме болело да сам хтео да кукам из гласа, не само ја него сви.
И за шест дана колико смо ту били, пети део нас можебит – нестао. Лежали смо тако на слами у том хангару и – кад погледамо – онај овде, онај тамо – мртви. Изјутра дођу болничари, износе. Ја сам већ био претрнуо, још на Голобочком брду ја сам видео како се умире. Само ми било жао да оставим кости овде где није Србија. Било ми жао.
Остали смо у том хангару шест дана.
Одатле ко је остао жив и ко је преболео ону инјекцију и болест – то је натоварено у исти брод. Брод орибан, очишћен, сија као сунце
БАСТИЈА, МАРСЕЉ И НАШ ПОП
Пребаце нас тим бродом на Корзику, у град Бастију.
У Бастији сам био шест месеци.
Мало смо се одморили, после нас терали тамо на спруд на војну обуку. Било нас је много, мој број био 533. Све што је преживело на острву Фриол ту је дотерано.
Са Корзике нас пребацују у Марсељ. Пребацују по пет само, увече.
У Марсељу нас пет младића дочекао један поп. Кад смо видели српског попа, потрчали смо код њега. Он нас – био веелика попина, преко два метра је био висок – ухватио нас свих пет овако, загрлио и плаче. Каже:
“Еј, децо, да л’ ће некад да се вратимо ми у нашу домовину?”
И ми плачемо заједно са њим.
Он нас одвео у неки женски интернат да боравимо, био празан, ферије, јули месец.
У Марсељу смо остали свега неколико дана.
Одатле нас упуте у школу. Јавила се нека школа, иако је било ферије, у лето деветсто шеснаесте године.
Дође један цивил, Француз и поведе нас петорицу. Срби онда нису плаћали карту, возили се бесплатно где ко хоће.
Седнемо у воз ујутру, пошто смо доручковали. Али где год је већа станица да се воз бави пет минута, онај што нас води сиђе, зове и нас да сиђемо. А на свакој станици онда имала храна за војску, њихову војску. Одведе нас те и нама дају. Дају и њему – неће.
ПОВЕДЕ НАС ГОСПОЂА У БЕЛОМ
Стигнемо у неко место што се зове Мулен, срез Алије. И ту будемо мало у неком лицеју.
И једног јутра дошла једна госпођа – шешир на глави – ја никад нисам видео женско са шеширом на глави – а обучена сва у бело. Хаљине – не умем да кажем какве су! И води једно женско дете од седам-осам година са собом. Дошла у тај наш лицеј, онај цивил је довео. И тражила директора. Ту директор није био, само била једна слушкиња, у том интернату, која је одржавала ред. Она нас примила те смо преноћили три-четири ноћи, пре но што је дошла та госпођа. Та богата… Директор је као сутрадан дошао. Она дошла и загрлила нас. Ми смо били у неком оделу које смо добили на Корзици – Корзиканци нас дочекали као браћу – цивилно одело нам дали. И, она нас загрлила па са оном слушкињом нешто разговара… Директор дође, скиде шешир и поклони се пред њом. Шта су разговарали не знам, нисмо разумели шта разговарају, знали смо само понеку реч. И она лепо нас поведе са собом, са оним њеним дететом. Право на воз.
Са воза право у њено родно место, где она живи. Место се звало Волвик, а срез се звао Пуи де Долн.
Тамо кад смо стигли – она има болницу, лично своју, од четири спрата. Лично своју! Муж јој доктор. Али распоређен да ради у Алжиру.
Ту нас та жена угостила и одвела у болницу, по двојица у соби. Ту смо проживели два месеца као бубрег у лоју. Она је одређивала болничарке да нас купају. Да нам перу рубље, спремају храну.
УПУТЕ НАС У ШКОЛУ
После два месеца упуте нас у школу, у једно место где смо затекли, бога ми, доста Срба. Можебит тридесетак. То је девесто шеснаеста година, септембар месец. Ту је било и старијих од мене, неки од двадесет, па и двадесет пет година.
Тамо смо остали све до ослобођења, учили средњу индустријску школу. Ја сам учио занат машинбраварски. Становао сам у интернату. За две и по године требало је до добијем диплому.
Деветсто осамнаесте имам већ седамнаест година, момчић. Момак. Још нисам знао да ми је отац умро. А отац ми је умро, како су ми после причали – из Валоне отишао за Тунис, у Бизерту – он је умро у Сиди Абдала, у болници, 26. јануара 1916. године.
У тој школи прву годину нам предавали Французи. Ми смо већ имали појма, са Корзике. Тек овамо сам почео да учим у школи језик. Нисмо имали уџбенике, нисмо имали речнике, све треба да ти објашњава. Али Французи су били толико пажљиви да су једног Србина стављали увек међу два Француза. Те гледамо од њих. Како они тако и ми. И тако смо некако свикли.
Већ кад је било девесто осамнаесте године ја треба да сам завршио школу. Али ја нисам могао, због језика. Те отидем у просветно одељење, у наш конзулат у Париз, и молим да ми продужи једну годину да завршим школу. И тамо неки – Шпанић се звао – шеф просвет- ног одељења при нашем посланству, каже ми:
“Шта ћу да ти радим? Не могу да ти дам више – од наше владе из Београда сам добио упутство – само двеста франака месечно. А не можеш ти с тим да живиш.”
“Ја ћу да се снађем. Могу мало и да радим. Доста ми је.“ И узмем од њега написмено.
СРАМ ТЕ БИЛО!
То је било уочи покрета нас Срба за Србију. Ја дођем овамо и поднесем нашем директору – директор је био неки Хаџић – поднесем оно. Он хоће да исцепа!
“Не, кажем, да ми дираш то! Не смеш да ми исцепаш!”
Врати он и каже:
“Срам те било! Ми једва чекамо да идемо у Србију, а ти хоћеш да останеш још годину.”
Одем директору француском, није имао децу, каже; “Не брини се. Сад идеш у Бордо, тамо има боља школа за тебе. Да завршиш занат онако како ваља.”
Отидем код нашег конзула, конзул ме упише и даде ми двеста франака:
“А ти сад стануј где знаш, сналази се. Школа ти је та и та,” даде ми налог за школу.
Отишао сам тамо у Бордо, пријавио се и завршио школу. Добијао сам стипендију од српске владе, и вратио сам се са дипломом.
ДОЋИ, СИНЕ, КУЋИ
Из Француске сам се јављао мајци, писао сам често.
И, мајка ми деветсто деветнаесте године пише: “Дођи, сине, кући, имаш велико имање…”
А ја се био загледао у једну Францускињу. Имам и слику, као што видите – била много лепа. Звала се Жилијет. Јулијана, српски. Нисам смео да је доведем зато што она била много богата, а ја овде знам да сам голаћ.
Двадесете године сам пошао из Француске.
Кад смо стигли на границу – место на граници према Италији звало се – како оно беше – дочекала нас војна музика. Ту смо поново видели српску војску. Од ближих био само један из Земуна, који је дошао са мном заједно. Кад нас онај војник што чува границу наше државе поздравио, нас двојица пришли смо му, загрлили га и изљубили.
После, радио сам код Француза Пјера у Паланци, где се поправљали авиони. Три године, у фабрици “Јасеница”. И оставим то, будем сељак.
