Битка на Брегалници

Уочи битке на Брегалници, четири бугарске и три српске армије и Тимочка војска биле су груписане дуж српско-бугарске границе, од ушћа р. Тимока у Дунав, до Ђевђелије, у пуној борбеној готовости.

Пред зору 30. јуна, јединице бугарске 4. армије отпочеле су, уз звуке химне "Шуми Марица" и уз громко "ура", напад преко Брегалнице, а нешто касније и преко Злетовске реке, без претходне објаве рата.

Штипска група бугарске 4. армије имала је задатак да, надирући општим правцем Штип - Овче поље, овлада масивом Богословца и долином Светониколске реке, и тиме створи повољне услове за развијање успеха ка Скопљу и Велесу

Радовишко-струмичка група бугарске 4. армије требало је да широким фронтом избије у долину Вардара, заузме Удово и Криволак и пресече непосредну везу између српске и грче војске.

Бугарска врховна команда је нестрпљиво очекивала вести о развоју операција на фронту 4. армије, којој је наредила да нанесе "брз и поражавајући ударац" српским снагама у Македонији.

Бугари су јаким снагама (11. пешадијски пук, ојачан са две пешадијске чете и две брзометне батерије) најпре напали ослабљено лево крило Тимочке дивизије II позива на положајима Штиркаљева - Тиса, код с. Драгова.

У зору 1. јула, главне снаге бугарске 4. армије наставиле су напад на овчепољске положаје српске 3. армије, које су браниле Дринска и Моравска дивизија I позива.

Бугарске трупе на Дренку су се, доиста, јуначки браниле, али је њихов положај постао безизлазан. У 9 часова пуковник Зафиров је известио да је положај његових трупа на Дренку безнадежан и затражио да два батаљона из средње колоне, са једном брзометном батеријом, изврше енергичан напад у десни бок и позадину српских трупа које нападају Дренак.

Пошто је бугарска одбрана почела да се колеба, а делимично и да напушта стрељачке заклоне, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива, потпомогнути Дунавским коњичким пуком, отпочели су напад. Међутим, када су чете прве линије покушале да се са две стране успењу на Калу, дочекане су снажном пушчаном и митраљеском ватром и приморане да се врате у мртви угао.

Српска Врховна команда је, с разлогом, била задовољна развојем оперативне ситуације другог дана битке. На основу добијених извештаја, војвода Путник је закључио да 3. армија одолева нападима главних бугарских снага и да се противофанзива 1. армије успешно развија.

У духу цитираних директива српског и бугарског командовања од претходног дана, тежиште битке на Брегалници пренето је, 2. јула, на крилне одсеке битачне просторије, док је на централном делу, после једног слабог напада српске војске, дошло до стагнације.

Управо у време када је, преотимањем драговских положаја, побољшана ситуација на левом крилу Тимочке дивизије II позива, њено десно крило је запало у веома тешку кризу.

Офанзивна група 1. армије, заморена од тешких борби које је претходног дана водила на Дренку и Кали, није 2. јула журила са нападом на Рајчански рид.

Општа оперативна ситуација 5. јула била је, дакле, повољна за српску војску. Офанзивни маневар бугарске 4. армије на јужном крилу битачне просторије сасвим се угасио и свео на дефанзивну улогу само једне бригаде.

Пошто је у току ноћи почела да пада јака киша, трупе бугарске кочанске групе су то искористиле и непримећено се повукле ка Царевом Селу, остављајући на поменутим положајима само слабе заштитничке делове.

Командант српске 3. армије одлучио је да нападне бугарске штипске положаје тек када се, 6. јула ујутру, уверио да се бугарски маневар на десном крилу битачне просторије свео на само демонстравину улогу.

Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји, како по ангажованим снагама тако и по времену трајања и простору на коме се одигравала - битку на Брегалници.

За операције против Грчке бугарска Врховна команда концентрисала је само 2. армију, јачине 67 пешадијских батаљона, 16 коњичких ескадрона и 40 батерија разног калибра.

После ликвидације бугарског гарнизона у Солуну, грчка Врховна команда је издала директиву својим трупама да 2. јула изјутра пређу у општу противофанзиву на фронту од Тахинског језера на истоку до Ђевђелије на западу.

Напад грчке 10. дивизије на бугарске положаје код Калинова и Аржана почео је 3. јула око 10 часова. Под заштитом снажне фронталне и бочне артиљеријске ватре, грчка пешадија је прешла у напад и око 10,30 часова заузела прве бугарске ровове.

Мада су грчке трупе у преподневним часовима наступале опрезно, борба је почела пре него што су поменути бугарски пукови посели одбрамбене положаје. Па ипак, централна грчка колона, дочекана снажном артиљеријском и митраљеском ватром, споро је напредовала.