Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
У преподневним часовима 2. јула, на фронту Тимочке дивизије II позива владало је затишје, јер је командант 2. тракијске дивизије очекивао долазак своје 2. бригаде, која је од Демир-капије хитала ка Криволаку. Командант Тимочке дивизије II позива је то искористио и наредио команданту 13. пука пуковнику Лазару Белодедићу да са два батаљона и једном пољском батеријом поврати изгубљене положаје код с. Драгова. Скоро у исто време, 11. пук бугарске 3. дивизије, који је претходног дана повучен са ових положаја, добио је наређење да их поново заузме. Тако су српске и бугарске трупе тога дана ујутру отпочеле наступање ка Тиси и Штиркаљеву (доминантни положаји код с. Драгова), из супротних праваца. Још у току ноћи, једна чета 15. пука II позива заузела је без борбе коту 616 на путу Криволак – Штип. Међутим, док су се остале јединице прикупљале и припремале за напад, бугарски 11. пук је избио на главни драговски положај, одакле је упутио Србима парламентара са захтевом да се примирје од претходног дана продужи. Чим је примио ову поруку, пуковник Белодедић је обуставио наступање и као услов за продужење примирја поставио захтев да се бугарске трупе до 15 часова повуку преко Криве Лакавице. Пошто је у међувремену десно крило Дринске дивизије I позива избило на Брегалницу у рејону Софилара и Новог Села и привукло на себе део снага 11. пука, српске трупе су, чим је истекао одређени рок, прешле у напад, одбациле противника на Кривој Лакавици и поново поселе драговске положаје. Бугарски 11. пук се повукао око 18 часова на гребен североисточно од Драгова, где му се убрзо придружио и 9. пук, који је маршевао за Штип, али је уз пут добио наређење “да скрене у правцу Драгова ради садејства 11. пуку”.
Управо у време када је, преотимањем драговских положаја, побољшана ситуација на левом крилу Тимочке дивизије II позива, њено десно крило је запало у веома тешку кризу. По пријему армијске заповести, командант 2. тракијске дивизије одустао је од своје раније намере да свим расположивим снагама (шест пукова) изврши обухватни напад на оба крила Тимочке дивизије II позива и усмери главни удар на њено лево крило, и одлучио да са три пука нападне изоловани 14. пук II позива код с. Пепелишта. Мада је до сукоба предњих делова дошло око 11 часова, Бугари су “чекали да се дан приведе свом крају, па да се тек онда ставе у покрет и ноћним нападом сврше са овдашњим српским усамљеним трупама”. Тек у 18,20 часова командант бугарске 2. бригаде издао је наређење за напад, према коме је 28. пук, са две пољске батерије, образовао први ешелон, док је 27. пук једним батаљоном ојачао суседни 21. пук, а са осталим снагама образовао други ешелон позади десног крила 28. пука.
У међувремену је приспео возом у Криволак 1. батаљон Добровољачке бригаде и око 16 часова стигао на крајње десно крило 14. пука, одакле је одмах упућен у извиђање леве обале Вардара ка с. Војшанцима. У близини тога села батаљон се у сумрак сусрео са претходним деловрша бугарског 49. пука, који је долазио од Демир-капије. Тек око 17 часова, командант 14. пука II позива потпуковник Стојан Павловић приметио је груписање јаких бугарских снага у ширем рејону с. Брусника и наредио да се јединице припреме за одсудну одбрану. Обавештен о томе, командант Тимочке дивизије II позива позвао је, у 19,30 часова, телефоном команданта Добровољачке бригаде пуковника Алимпија Марјановића и наредио му да са још два батаљона ојача 14. пук II позива. Ови батаљони су, међутим, стигли касно.
У први сумрак, трупе бугарске 2. бригаде спустиле су се са околних коса и око 21 час енергично напале 14. пук II позива код с. Пепелишта. Иако није био ни у каквој тактичкој вези са осталим јединицама своје дивизије, овај пук се пожртвовано бранио, одбио три узастопна јуриша бугарског 28. пука и нанео му велике губитке. Међутим, Бугари су око поноћи увели у борбу и свој други ешелон (27. пук) и, уз звуке химне “Шуми Марица”, у густим масама продрли у стрељачке ровове 14. пука, где је дошло до блиске борбе. Када им је понестало муниције, српски војници су се бранили ручним бомбама и бајонетима. Вод придатих брдских топова је из прве линије отварао картечну ватру све док цела посада, са поручником Милорадом Гавриловићем на челу, није изгинула бранећи своје топове. После вишечасовне неравне борбе у којој је изгубио око 1.000 људи, 14. пук II позива је био разбијен и принуђен да се повлачи делом преко Вардара ка Градском, а делом на Орли баир. Исту судбину доживео је и 1. добровољачки батаљон, који се, растројен у жестоком окршају са надмоћнијим бугарским снагама на пепелишком гробљу, у свануће пребацио на десну обалу Вардара код Криволака. Бугари нису ни покушали да предузму гоњење, већ су остатак ноћи искористили за прикупљање и сређивање својих заморених трупа, које су у овом ноћном нападу изгубиле преко 460 људи.
Остаци 14. пука II позива прикупили су се, 3. јула ујутру, на задњем нагибу Орла баира. Од њих је формиран један батаљон од шест чета који је, под командом рањеног мајора Јована Ракелића, образовао последњу дивизијску резерву.
Тако је Тимочка дивизија II позива, која се пуна четири дана с крајњим пожртвовањем борила против двоструко надмоћнијих бугарских снага, запала у тешку кризу, јер се Бугарима пружала реална шанса да је одсеку од моста на Вардару и, обухватним нападом на оба крила, окруже и униште.
У току ноћи 2/3. јула, командант 2. тракијске дивизије добио је од генерала Ковачева телеграм у коме се, поред осталог, наређује: “Похитајте са окружењем непријатеља испред Велеса на тај начин што ћете га још вечерас задржати на његовим положајима и будно пазити да не отпочне повлачење. У том случају (ако почне да се повлачи) напашћете га одмах, најкасније ујутру. У 03 часа 20. јуна (3. јула) извршићете општи напад.” Сутрадан ујутру, генерал Ковачев је телефоном обавестио команданта 2. тракијске дивизије да је у правцу Драгова упутио и 9. пук и додао: “Ако се борба до вечерас не заврши, извршићете ноћни напад на крила и фронтално. Од нарочитог је значаја да са тим противником завршите што пре…” И бугарска Врховна ко- манда је придавала посебан значај овој акцији. “Само заробљавање целе Тимочке дивизије II позива” – истицао је генерал Савов – “моћи ће, у извесној мери, да ублажи рђав утисак који је у политичком погледу учинила катастрофа 13. пука. Стога предузмите све потребне мере да се ова операција изврши потпуно сигурно.”
У духу цитираних наређења, 2. тракијска дивизија напала је, 3. јула ујутру, са шест пешадијских пукова ослобљену и заморену Тимочку дивизију II позива од Штипа, Патрика и Брусника, обухватајући оба њена крила. Најпре су трупе 9. и 11. пука предузеле обухватни маневар против левог крила Тимочке дивизије II позива (два батаљона и једна пољска батерија), с намером да ову усамљену дивизију потпуно одвоје од осталих снага 3. армије и пресеку јој одступницу за Велес. Скоро у исто време, 21. пук бугарске 1. бригаде, ојачан једним батаљоном 9. пука, отпочео је напад општим правцем Патрик – караула Шеоба, тј. на централни део српског положаја. Главне бугарске снаге (2. бригада ојачана 49. пуком), прешле су у напад тек у 9 часова са два пука у првом и једним у другом ешелону. Њихов задатак је био да обухвате десно крило Тимочке дивизије II позива, одсеку је од Вардара, а потом да је, у садејству са осталим снагама, окруже и униште.
Закашњење главних бугарских снага олакшало је Тимочкој дивизији II позива да се вештим маневрисањем и крајњим напрезањем снага и овога дана одржи на свом, преко 10 километара широком фронту. Чим је 3. јула, око један час после поноћи, сазнао о поразу свог 14. пука код с. Пепелишта, командант Тимочке дивизије предузео је мере да појача своје десно крило на Орла баиру ради парирања евентуалног бугарског маневра преко Криволака. Затим је обавестио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије посве озбиљна, да је 14. пук разбијен и да у нереду одступа уз Вардар, и молио га да, предузимањем енергичног напада према Штипу, олакша ситуацију на његовом левом крилу. По пријему овога извештаја, командант 3. армије затражио је од Врховне команде да “најхитније упути потребне трупе за заштиту Велеса”, а затим наредио да Дринска дивизија I позива изврши демонстративни напад према Рибнику и Штипу ради олакшања противничког притиска на Тимочку дивизију II позива. Међутим, овај неенергичан напад, изведен малим снагама, није озбиљније утицао на развој ситуације код Тимочке дивизије II позива. Она је, дакле, и даље остављена да се сама бори са скоро троструко надмоћнијим бугарским снагама.
Пошто је разбијањем 14. пука II позива, ноћу 2/3. јула, десно дивизијско крило било опасно угрожено, командант дивизије се носио мишљу да 3. јула ујутру, у садејству са Добровољачком бригадом, предузме енергичан напад у прав цу Брусника ради благовременог онемогућавања бугарског обухватног маневра. На ово га је наводило и пасивно држање бугарске 2. бригаде, чије су трупе, у време када је отпочело наступање 21. пука према коти 523 и Орла баиру, биле тако вешто прикривене да је изгледало као да су се некуда повукле. Међутим, када је око 7 часова обавештен да јаке бугарске снаге наступају према драговском положају, обуставио је припреме за напад у правцу Брусника и угрожено лево крило ојачао једним батаљоном 13. пука, који је продужио фронт драговског положаја према Хаџи Реџеплију. Захваљујући томе, лево крило Тимочке дивизије II позива успело је да задржи напад бугарског 9. и 11. пука на центар и десно крило драговског положаја. Тучене снажном фронталном и бочном ватром, бугарске трупе су се најпре у скоковима приближавале српским рововима у разрађеним стрељачким стројевима, да би се на крају сасвим зауставиле.
Пошто се уверио да је фронтални напад веома спор и готово немогућ, командант 1. бригаде бугарске 3. дивизије одлучио је да главним снагама изврши обухватни маневар ради наношења одлучујућег удара левом српском крилу на драговском положају, а да фронтално само демонстрира. За извршење овог задатка одређен је 9. пук ојачан 3. батаљоном 11. пука и једном пољском батеријом. Међутим, управо у тренутку када су ове снаге отпочеле захођење, Дринска дивизија I позива предузела је демонстративан напад ка Рибнику и Штипу, а Моравски коњички пук према Софиларима, што је принудило команданта 1. бригаде бугарске 3. дивизије да знатан део снага издвоји за обезбеђење свог десног бока и да од команданта 3. бригаде затражи појачање. Услед жилавог отпора српске одбране и велике летње жеге, бугарски обухватни маневар се развијао веома споро. Преморене трупе првог борбеног реда успеле су тек око 17 часова да заузму полазне положаје за напад на Тису, али је њихов командант, уместо да предузме напад, обавестио команданта 9. пука да “заузимање непријатељевог положаја могу да изврше само друге јединице”, а да он може садејствовати с њима једино ватром. Стога су трупе 1. бригаде 3. дивизије, упркос изричитом наређењу да “предузму одлучна дејства против српског левог крила и, ако у току дана не постигну успех, да изврше ноћни напад”, остале пасивне до пада мрака. Оне нису предузеле ни наређени ноћни напад, иако им је пред вече стигао у помоћ и 40. пук, правдајући своју пасивност “општом преморености”.
Напад главних снага 2. тракијске дивизије (27, 28. и 49. пук) на десно крило Тимочке дивизије II позива код Криволака развијао се још спорије. Тамо је 27. пук, предузевши напад тек у 9 часова, дочекан снажном пешадијском и артиљеријском ватром са утврђеног српског положаја на Орла баиру и прикован за тло. Око 10 часова, командант пука је обавестио команданта своје бригаде да је српски положај веома јак, да га брани један пешадијски пук са батеријом топова и да ће његово освајање бити тешко. По пријему овога извештаја, командант 2. бригаде наредио је 28. пуку да пређе у наступање ка јужним и северозападним косама Орла баира. Напад тога пука отпочео је око 12,30 часова, али су његове трупе, тучене ураганском ватром српске артиљерије, са тешком муком успеле да се до пада мрака пребаце у долину Пепелишке реке, тј. да подиђу српским рововима на Орла баиру. До тог времена и први борбени ред 27. пука успео је да се у скоковима пребаци у долину Пепелишке реке, где је отпочео ужурбане припреме за ноћни напад.
Тако је Тимочка дивизија II позива, вешто маневришући сопственим снагама, успела да се и четвртог дана битке одржи на свом несразмерно широком фронту, избегне клопку коју јој је противник припремао и поново помрси рачуне генералу Ковачеву, који је у поподневним часовима 3. јула нестрпљиво очекивао извештај о њеном заробљавању. То се види из његовог телеграма упућеног око 16 часова команданту 7. рилске дивизије, у коме се истиче да се “заробљавање Тимочке дивизије очекује сваког тренутка и да су сви покушаји противника да јој упути појачање осујећени…”
Међутим, после огорчених четвородневних борби, Тимочка дивизија II позива била је на измаку снага. Обавештавајући о томе команданта 3. армије, пуковник Милутиновић је истицао да је ситуација “посве озбиљна и несношљива” и да она, уколико не добије тражено појачање, “неће издржати ноћни непријатељски напад”. И, доиста, непријатељ је, 3. јула увече, према нешто више од два пука ове преморене дивизије, концентрисао седам пешадијских пукова (9, 11, 21, 27, 28, 40. и 49) са великим бројем топова и митраљеза. Ситуација је, дакле, захтевала да се Тимочка дивизија II позива, која је, у ствари, била већ извршила свој задатак, у току ноћи 21/22. јула неодложно повуче на прихватне положаје Енешево – Топлик, или, пак, на десну обалу Брегалнице. Уместо тога, наређено јој је “да се држи до последњег човека”.
Пошто је скоро у исто време (око 19 часова) и командант бугарске 2. дивизије добио наређење да – уколико до пада мрака не постигне одлучујуће резултате – изврши ноћни напад на оба крила и центар и што пре уништи Тимочку дивизију, неравне борбе настављене су и у току ноћи, са више обостраних јуриша. Чим се смркло, батаљони првог борбеног реда бугарске 2. бригаде почели су да се пењу уз стрме јужне, југозападне и северозападне падине Орла баира, не дејствујући ватром. Стрељачки стројеви су тихо подишли утврђеном српском положају на 200 метара, ту се зауставили и притајили. “На целом бојишту завладала је тишина” – пише Милутин Лазаревић – “прекидана с времена на време по којим пушчаним пуцњем. Али, негде око поноћи, ову је тишину прекинула најпре бугарска брдска батерија са Ћелије, а одмах затим и пољска артиљерија Тимочке дивизије са Орла баира. Око један час после поноћи, уз огромну топовску пуцњаву која је још увек трајала, одједном се надовезала жестока пушчана паљба на предњој ивици платоа, испред тт 535 на Орла баиру где је, праћен лармом и урлицима, отпочео напад Бугара.”
Чим је први борбени ред бугарске 2. бригаде кренуо на јуриш, дочекан је снажном пешадијском ватром и ручним бомбама српске одбране. Док је пешадијска ватра махом пребацивала, ручне бомбе су погађале у густе масе бугарских војника, наносећи им велике губитке. Па ипак, 28. пук је успео да потисне две чете 6. добровољачког батаљона са истакнуте косе испод Орла баира и обухвати овај положај са јужне стране. Покушај 2. добровољачког батаљона да са две своје чете поврати изгубљене ровове завршио се неуспешно. Иако развучен на широком фронту дуж предње ивице Орла баир, 3. батаљон 13. пука II позива одбио је два узастопна јуриша бугарског 27. пука, који је нападао напоредо са 28. пуком. Тек приликом трећег јуриша, пошто му се на десном боку појавио један батаљон 28. пука, батаљон је почео да напушта своје ровове на предњој ивици платоа и да се повлачи. Борбу су у том тренутку прихватили 4. добровољачки батаљон и 3. дринска батерија, отварајући снажну пешадијску и картечну артиљеријску ватру на бугарске трупе, које су у неуређеним гомилама избијале на плато Орла баира. Нарочито је била ефикасна бочна ватра са коте 535, која је изазвала пометњу у бугарским редовима. Командант 3. батаљона бугарског 28. пука овако је описао тај напад:
“Људи су се зауставили буквално засути бомбама, пешадијском и картечном ватром. Они су се поколебали, па су се многи почели спуштати натраг, у долину. Противник се онда прикупио, дошао к себи и појачао ватру. Људство се било тако измешало да није могло бити ни говора о некој посебној јединици – чети, воду, чак ни батаљону. Било је око 03,30 часова, и почело је да свиће. Настао је критичан моменат. Могли смо лако да будемо очишћени са виса, не због малобројности, већ због збрке јединица и поколебаности војника…”
Када је и 4. добровољачки батаљон почео да се повлачи под притиском надмоћнијег противника, командант дивизије је увео у борбу своју последњу резерву, наредивши мајору Ракелићу да са Комбинованим батаљоном 14. пука II позива, пионирском четом, телефонистима и жандармима – ордонансима дивизијског штаба, изврши енергичан противнапад и поврати изгубљене положаје на Орла баиру. Овај очајнички покушај да се ангажовањем и последњег човека поправи тешка ситуација на десном дивизијском крилу, подржан картечном ватром Тимочке полубатерије са коте 535, изазвао је пометњу међу бугарским војницима. Неки су почели да се повлаче, али су их старешине враћале револверима и сабљама. Притекли су им у помоћ и батаљони друге линије са једном брдском батеријом. Управо у тренутку када су избиле на гребен, јединице мајора Ракелића стављене су под унакрсну пешадијску, митраљеску и артиљеријску ватру и буквално кошене. Због огромних губитака, српске трупе су око 5,30 часова напустиле Орла баир и повукле се делом обалом Вардара ка Градском, а делом ка с. Кара Хоџалију. Десет месеци доцније, на темену Орла баира нађено је око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу узајамно прободени бајонетима, што најречитије говори о драми која се те ноћи одиграла на овом положају.
Убрзо после напуштања Орла баира, отпочело је постепено повлачење делова 15. пука II позива (око три чете) са положаја Корисорти (к. 523), због бојазни од бугарског бочног маневра. Извлачење је извршено без борбе, јер бугарске трупе због велике преморености нису ни покушале да фронтално нападну овај положај, нити, пак, да предузму гоњење оних српских снага које су се повлачиле са Орла баира. Тако су, око 7 часова, Бугари потпуно овладали положајима на десном крилу Тимочке дивизије II позива и опасно угрозили њену одступницу преко Вардара. Главнина Добровољачке бригаде повлачила се десном обалом Вардара ка Градском, а све остале трупе са десног дивизијског крила ка с. Енешеву.
Центар и лево дивизијско крило и даље су успешно одолевали бугарском нападу. Када се, око 5,30 часова изјутра, први борбени ред бугарског 21. пука (четири пешадијска батаљона) приближио српским рововима код карауле Шеобе на око 500 метара, по наређењу пуковника Милутиновића, снаге које су браниле овај положај (1. батаљон 15. пука и 4. батаљон 13. пука са две добровољачке чете) извршиле су противнапад и одбиле противника у долину Пепелишке реке и нанеле му тешке губитке. Четврти батаљон бугарског 21 пука је том приликом преполовљен. Тај противнапад је имао и снажан морални ефекат. Обавештен да се 21 пук налази у тешкој ситуацији, командант бугарске 2. бригаде обуставио је гоњење разбијеног десног крила Тимочке дивизије II позива. Под утицајем неповољног извештаја који је примио од своје 1. бригаде, командант 2. дивизије је обавестио генерала Ковачева “да дивизија после тродневних даноноћних борби у којима је претрпела огромне губитке неће бити у стању да одмах предузме гоњење противника” и затражио енергичније садејство 1. бригаде 3. балканске дивизије у овлађивању централним делом положаја Тимочке дивизије II позива. Командант 4. армије му је одговорио:
“Наредио сам команданту 1. бригаде 3. дивизије, да изврши одлучан напад и садејствује нападу 1. бригаде 2. дивизије. Дејствујте енергично. Настојте да заробите целу Тимочку дивизију. Тунџанска дивизија извршиће напад својим десним крилом у циљу заузимања висова на десној обали Брегалнице.”
Чим се уверио да су Бугари овладали Орла баиром и потисли Добровољачку бригаду од Криволака, пуковник Милутиновић је, око 7,30 часова, известио команданта 3. армије да је ситуација на фронту Тимочке дивизије II позива безизлазна и да због тога намерава да се повуче на линију Енешево – Топлик. Одговорено му је “да се држи по сваку цену” и да ће му појачања бити упућена. Међутим, око 9 часова противник је извршио снажан напад и на лево дивизијско крило. Тамо је 1. бригада бугарске 3. дивизије, која се налазила сасвим близу, понегде, чак и на јуришном одстојању испред српских ровова на Тиси и Штиркаљеву, појачала притисак на ове положаје, обухватајући их са оба крила. У таквој ситуацији, командант 13. пука II позива био је принуђен да, упркос наређењу команданта дивизије “да се пошто пото одржи на положају до пада мрака”, око 14 часова напусти драговске положаје. На њима су остали само топови (без затварача), каре и коморска кола, које је због испресецаности терена било немогуће извући. Снаге које су браниле централни део дивизијског положаја повукле су се раније.
Повлачење преморених и десеткованих трупа Тимочке дивизије II позива на нове положаје извршено је без тешкоћа, јер се Бугари нису усудили да предузму гоњење покретом. “По завршетку борбе” – истиче командант 2. тракијске дивизије – “увидело се да до пада мрака неће бити могуће отпочети гоњење противника, па је донета одлука да дивизија преноћи на заузетим положајима, и да следећег дана ујутру организује гоњење и чишћење просторије између Вардара, Брегалнице и Лакавице, у духу првобитног плана команде 4. армије.” Јединице Тимочке дивизије II позива прикупиле су се, 4. јула увече, код с. Енешева, где је у њихов састав ушао и 1. батаљон 14. пука II позива, који се 30. јуна повукао из Удова преко Маријанске планине у Градско. Добровољачка бригада се повукла десном обалом Вардара ка Градском.
Тиме је завршен бој код Криволака и карауле Шеобе, који спада у ред најжешћих окршаја у другом балканском рату. Овим бојем је завршена и велика улога Тимочке дивизије II позива у брегалничкој бици. Налазећи се на крајњем десном крилу битачне просторије, без тактичке везе са осталим снагама 3. армије, та дивизија се пуних пет дана крајње пожртвовано борила са више од двоструко надмоћнијим снагама противника по врлетима планине Серте, код Удова и Демир-капије, на Штиркаљеву, Тиси, караули Шеоби и Орла баиру, испред Криволака и Пепелишта. У тим неравним борбама изгубила је 3.470 војника, подофицира и официра, од којих 528 погинулих. Осим тога, изгубила је 15 топова, 19 кара и преко 50 кола. По цену тако великих губитака, она је зауставила бугарски обухватни маневар и успешно заштитила десни бок и позадину главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља у одлучујућој фази битке на Брегалници. Везујући за себе седам бугарских пукова и наносећи им тешке губитке (само 27. и 28. пук бугарске 2. бригаде изгубили су за три дана борбе код Криволака преко 820 људи), Тимочка дивизија II позива је стварала услове српском командовању да главним снагама сломи десно крило бугарске 4. армије и убрза победоносан завршетак брегалничке битке.