Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Првог јула ујутру, Бугари су наставили офанзивне операције против српске и грчке војске, у духу директиве Врховне команде од претходног дана, према којој је 4. армија имала задатак да што пре овлада линијом Кратово – Св. Никола – Велес и ту се утврди, а 2. армија да изврши груписање снага за напад на Солун, пошто претходно заузме Чајазу и ушће Струме.
Све јединице бугарске 4. армије наставиле су офанзиву у раним јутарњим часовима. Друга тракијска дивизија, која је имала задатак да, у садејству са 11. пуком 3. балканске дивизије из армијске резерве, очисти простор између Вардара, Брегалнице и Криве Лакавице и тиме створи могућност за дејство у десни бок и позадину главних снага српске 3. армије у рејону Овчег Поља – напала је Тимочку дивизију II позива концентрично од Штипа, Патрика и Брусника. Напад је почео управо у тренутку када је та дивизија отпочела да рокира снаге према истакнутом десном крилу код с. Пепелишта ради напада на лево бугарско крило, које је опасно угрожавало десни бок и позадину Тимочке дивизије II позива.
Бугари су јаким снагама (11. пешадијски пук, ојачан са две пешадијске чете и две брзометне батерије) најпре напали ослабљено лево крило Тимочке дивизије II позива на положајима Штиркаљева – Тиса, код с. Драгова. Намера им је била да одбаце ово крило што даље на југ и на тај начин ослободе простор за маневар према десном боку Дринске дивизије I позива. Када је челни одред бугарског 11. пука подишао прелазу преко гребена Драгово – Криволак, дочекан је снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране са виса Тисе (к. 674) и заустављен. Бугари су, међутим, убацили нове снаге и изненадним обухватним нападом заузели Штиркаљево (к. 710) и опасно угрозили десни бок и позадину 2. батаљона 15. пука, који је бранио Тису. Тучен фронталном и бочном ватром, и овај батаљон је био принуђен на повлачење.
Притиснут знатно надмоћнијим бугарским снагама, командант 13. пешадијског пука потпуковник Лазар Белодедић, под чијом командом је било стављено лево дивизијско крило, затражио је појачање још у почетку борбе. Пуковник Милутиновић му је упутио један батаљон 15. пука, али сувише касно. Пошто су трупе са левог дивизијског крила биле већ у пуном повлачењу, и овај батаљон се вратио назад и нашао се на челу колона у одступању.
Пошто је управо у време највећег бугарског притиска на српско лево крило, 9. пук 2. тракијске дивизије, уз подршку снажне артиљеријске ватре, отпочео напад од Патрика ка караули Шеоби, командант Тимочке дивизије II позива је одустао од намераваног напада на лево бугарско крило код с. Брусника и одлучио да се упорно брани на скраћеном положају: караула Шеоба – Орла баир – Пепелиште. Овај положај је био врло неповољан, јер су трупе Тимочке дивизије II позива биле тактички отцепљене од 3. армије и опасно угрожене на свом левом крилу од бугарских снага са Тисе и Штиркаљева. Ни десно дивизијско крило код с. Пепелишта није се налазило у бољем положају, јер је било сувише истакнуто напред, а с леђа притешњено р. Вардаром. Велика празнина која је зјапила између новог положаја Тимочке дивизије II позива и крајњег десног крила главних снага 3. армије пружала је Бугарима могућност да, дубоким обухватним маневром левом обалом Брегалнице ка Градском, одсеку ову дивизију од 3. армије, а затим је окруже и униште. Увиђајући ту опасност, пуковник Милутиновић је тражио појачање и молио команданта 3. армије да Дринска дивизија I позива делом снага дејствује у бок и позадину бугарских трупа које су од с. Драгова нападале ка караули Шеоби. Убрзо је, међутим, добио саопштење Врховне команде “да се помоћ Тимочкој дивизији II позива нема од куда послати” и категорично наређење команданта 3. армије “да се по сваку цену одржи на својим положајима”.
У међувремену, бугарски напад на ову усамљену српску дивизију све више се појачавао. Око подне је нападнуто и десно дивизијско крило код с. Пепелишта, где је до тога времена владало релативно затишје. Тамо је бугарски 21. пук, који је 1. јула ујутру добио наређење “да саобрази своје дејство са дејством 9. пука”, напао на Голему страну и друге положаје 14. пука II позива код с. Пепелишта. Тиме је Тимочка дивизија II позива – изложена концентричном дејству надмоћнијих бугарских снага од Брусника, Патрика и Драгова – доведена у врло критичан положај. Нарочито је било угрожено лево крило, јер је непријатељ, са заузетих положаја код с. Драгова, тукао бочном артиљеријском ватром не само лево крило већ и центар дивизијског распореда. Па ипак, напад бугарске пешадије од с. Драгова и Патрика у правцу карауле Шеобе заустављен је врло ефикасном ватром тимочке батерије са центра дивизијског распореда. “Бугарске пешадијске снаге” – пишу о томе бугарски историчари – “нису биле у стању да искористе повлачење Срба, пошто се ни оне нису усуђивале да нападају преко напуштеног земљишта, потпуно изложеног ватри српских батерија.” У исто време, заустављен је и напад бугарског 21. пука испред српских ровова код с. Препелишта.
Око 14 часова, борба на фронту Тимочке дивизије II позива почела је да јењава. Убрзо су се појавили бугарски парламентари – пуковник Богданов и мајор Бочев, који су пренели захтев бугарске Врховне команде за обуставу непријатељстава. Иако у том смислу није имао никаквих овлашћења, пуковник Милутиновић је изјавио да ће привремено обуставити ватру уколико се бугарске трупе повуку на полазне положаје. Бугарски парламентари су на то пристали, и ватра је са обе стране привремено прекинута.
Предах је добро дошао притешњеној Тимочкој дивизији II позива, тим више што је тада бугарски 11. пук, који је опасно угрожавао њено лево крило, извучен из борбе и упућен у помоћ 7. рилској дивизији, која је тога дана претрпела тежак пораз. Пред фронтом Тимочке дивизије II позива остала је само 1. бригада 2. тракијске дивизије, док је 2. бригада известила команданта дивизије да ће преноћити код Демир-капије и тек сутрадан кренути према Криволаку. Ценећи да нема довољно снага за фронтални напад на утврђене и тешко приступачне српске положаје, генерал Гешов је, упркос телеграфском наређењу команданта армије да поново пређе у напад и овлада железничком станицом Криволак и мостом на Вардару, одлучио да одложи обнављање дејстава за следећи дан.
Тако је Тимочка дивизија II позива, иако није добила тражено појачање, успела да за свој положај прикује двоструко јачу бугарску 2. дивизију, у време када су се на Брегалници и Злетовској реци одигравали жестоки окршаји, који су имали пресудан значај за исход брегалничке битке. Њене трупе су заноћиле, 1. јула, на положајима: караула Шеоба – Орла баир – Криволак – Пепелиште. Један ескадрон из коњичког дивизиона упућен је на положај код с. Енешева ради затварања правца који од с. Топлика изводи ка Градском, као и ради обезбеђења скеле на Вардару код с. Уланаца.