Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Пред зору 30. јуна, јединице бугарске 4. армије отпочеле су, уз звуке химне “Шуми Марица” и уз громко “ура”, напад преко Брегалнице, а нешто касније и преко Злетовске реке, без претходне објаве рата. Српски предстражни делови дочекали су нападача пушчаном ватром и ручним бомбама, али су неки од њих “од бугарских комита нечујно опкољени и по кратком поступку, не добивши времена да опале ниједан метак, заробљени или поубијани хладним оружјем”, док се већина под борбом повукла на главне положаје. Српске и бугарске предстраже биле су у непосредном додиру дуж целе демаркациопе линије. У међусобном разговору, војници су изражавали наду да ће се српско-бугарски спор решити мирољубивим путем. Увече 29. јуна, на бугарској страни није запажено ништа нарочито. Један Бугарски мајор позвао је српске официре на банкет у Штип. За време гозбе, Срби су приметили да бугарски војници извлаче сандуке муниције на положаје око Штипа, али томе нису придавали посебну пажњу. Бугари су их уверавали да се не треба бојати рата, јер ће се настали спор изгладити руском арбитражом. Враћајући се у своје јединице, српски официри су обишли предстраже дуж Брегалнице и упутили се у логор, који је мирно спавао. Не слутећи ништа, и сами су заспали. У то време на бугарској страни све је било спремно за изненадни напад. Међутим, иако су Бугари наступали тихо и опрезно, многи знаци су одавали покрете нападних колона. Српски предстражни делови удвостручили су пажњу и на време припуцали, изузев предстражних делова 15. пука Тимочке дивизије II позива на Кривој Лакавици, које су бугарски комити изненада напали и ликвидирали хладним оружјем.
Развиле су се огорчене борбе на масиву Осоговске планине, Злетовској реци, Брегалници и Кривој Лакавици, код Удова и Ђевђелије. Под снажним налетом Бугара, српска одбрамбена линија се овде-онде повијала уназад, али се, захваљујући крајњем напрезању и пожртвовању војника и старешина, у целини држала.
На десном крилу бугарске 4. армије дејствовало је Македонско-једренско ополчење (15 батаљона пешадије и 12 артиљеријских батерија), које је, 30. јуна у 3 часа ноћу, напало на истакнуте српске положаје на Осоговској планини: Царев врх, Ретке буке, Дервишицу и Банков чукар. Ове положаје држао је Осоговски одред (8. пук Дунавске дивизије I позива, ојачан једном брдском батеријом и четом пионира), и један батаљон Моравске дивизије II позива, под командом пуковника Душана Стефановића. Пошто се уверио да су српски одбрамбени положаји топографски врло јаки и тактички погодни, командант Македонско-једренског ополчења генерал Генев одлучио је да помоћним снагама веже српску одбрану с фронта, а главним снагама предузме обилазни маневар преко Банковог чукара и Чатал чесме у бок и позадину српских трупа на масиву Осоговске планине. За реализацију ове одлуке формирао је две нападне колоне и покретну резерву, са задатком:
– десна колона (5 батаљона пешадије, 3 брдске и 2 пољске батерије), под командом потпуковника Пјотогерова, да фронталним нападима веже српске снаге на Царевом врху и одржава што тешњу везу с јединицама 5. армије;
– лева колона (7 батаљона пешадије, 3 брзометне и 2 спорометне брдске батерије), под командом потпуковника Николова, да обилазним маневром овлада Банковим чукаром и Чатал чесмом, а потом усмери главне снаге у бок и позадину српских трупа на Царевом врху, и да одржава чврстре везе са 2. бригадом 4. дивизије;
– покретна резерва (3 пешадијска батаљона и I спорометна брдска батерије), под командом потпуковника Пчеларова, да се преко Курмине и Банковог чукара креће за левом колоном на правцу главног удара ради развијања и експлоатације постигнутог успеха.
Напад десне колоне на српске предстражне положаје испред гребена Царев врх – Ретки буки почео је 30. јуна око 4 часа изјутра. Десно крило (2 батаљона пешадије и 1 батерија) заузело је Китку, а затим, уз снажну подршку артиљерије, почело у скоковима да се приближава Царевом врху. Међутим, дочекано добро организованом пешадијском и артиљеријском ватром 3. батаљона 8. пука, било је принуђено да залегне испред Царевог врха. Тек око 18 часова пешадија је поново предузела напад, али је наишла на још снажнији отпор јер је у међувремену српска одбрана на Царевом врху појачана 4. батаљоном 9. пука I позива и једном брдском батеријом. Штавише, десно крило је било принуђено да се повуче на полазне положаје на Китки и Рујену.
Центар десне колоне (1 батаљон и 2 брзометне пољске батерије) прешао је у напад око 4 часа изјутра, потиснуо српске предстражне делове и, користећи пошумљено земљиште, око 7 часова избио на 200 метара испред левог крила батаљона 8. пука. Али је, изложен снажној фронталној и бочној ватри српске одбране, убрзо био принуђен да се повуче у шуму. Његов командант известио је у 17 часова команданта колоне да је, “због непроходности (терена) и јако утврђеног српског положаја, морао да обустави напад”.
Лево крило (1 батаљон и две брзометне брдске батерије) је потиснуло српске предстаже са гребена северно од Лопена и напало на Ретке буке. Али, будући да је наишло на жилав отпор српских трупа, било је принуђено да обустави напад, под изговором “да је 1. бригада сувише заостала”. Иако ојачано покретном резервом десне колоне, оно се целога дана ограничило само на ватрено дејство. Снажнији напад предузело је тек око 20 часова, уз садејство делова леве колоне и јачу подршку артиљерије. Његова пешадија упала је у прве српске ровове на Ретким букама, али је убрзо, трпећи унакрсну ватру, морала да их напусти и повуче се на Лопенски рид. Командант Николов је ово одступање “правдао тиме што је гребен који везује Лопенски рид са Ретким букама узан и не омогућава покрете јединица већих од получете и што је изложен унакрсној ватри”.)
У целини узев, десна нападна колона није извршила добијени задатак. Њени напади, неусклађени ни међусобно ни са дејствима главних снага, нису спречили команданта 8. пука да врши прегруписавање и рокирање својих трупа према угроженом десном крилу ради спречавања обилазног маневра главних снага Македонско-једренског ополчења.
Лева нападна колона извршила је у току ноћи 29/30. јуна обилазак поменутих српских положаја и, после краће артиљеријске припреме, у свануће напала Банков чукар са две стране. Усамљени 2. батаљон 3. пука Моравске дивизије II позива пружао је снажан отпор, али је, изложен обухватном нападу вишеструко надмоћнијих бугарских снага, био принуђен да се повуче на десну обалу Злетовске реке према с. Дренку, где се налазила главнина пука. По заузимању Банковог чукара, пуковник Николов је усмерио главне снаге преко Орловог врха ка Чатал чесми – у позадину српског Осоговског одреда, а помоћним посео северозападне падине Вакафа, ради заштите левог бока главних снага. Уз подршку снажне артиљеријеке ватре, три батаљона (1, 2. и 13) прве линије потиснули су око 15 часова једну чету 4. батаљона 3. пука II позива и овладали Орловим каменом. Међутим, сви њихови покушаји да наставе напредовање према Чатал чесми осујећени су унакрсном ватром српске одбране. Стога се 2. батаљон, који је био заузео Орлов камен, “премештао с једног места на друго да би избегао расуло због унакрсне ватре… и око 16 часова повукао се на полазни положај”.
Батаљони друге линије нису могли да појачају напад првог ешелона, јер су у току покрета добили наређење да скрену према истоку и нападну гребен Дервишицу, са кога су српске трупе могле опасно угрозити бок и позадину снага које су надирале према Чатал чесми. Прво је у борбу уведен 4. батаљон, који је у четири маха покушао да заузме Дервишицу “али су га јака ватра Срба и велики успон сваки пут приморавали да се врати у шуму”. Командант леве колоне је због тога увео у борбу и преостала два батаљона из опште резерве (5. и 14). Та три батаљона, подржана снажном ватром брдских батерија, прешли су у напад око 16 часова и, користећи се густом маглом која се изненада спустила, на јуриш заузели врх Дервишице (к. 1582), потискујући српске трупе према Ретким букама. Тек после тога батаљони прве линије су обновили напад и око 17 часова поново заузели Орлов камен, али су, тучени унакрсном артиљеријском и фронталном пешадијском ватром српске одбране, убрзо одбачени у подножје.
Обавештен о паду Банковог чукара, командант српског Осоговског одреда пуковник Стефановић је упутио из своје опште резерве две пешадијске чете са два брдска топа, као појачање угроженом 2. батаљону који је држао несразмерно широк фронт. У исто време, замолио је команданта 3. пука да, преласком у напад, олакша критичну ситуацију на десном крилу Осоговског одреда. После пада коте 1582 на Дервишици, упућене су још две чете из 4. батаљона са водом брдских топова за појачање одбране на десном крилу. Захваљујући томе, командант 2. батаљона потпуковник Никола Пејчић успео је да задржи своје поколебано десно крило на северном огранку Дервишице и спречи противника да изврши дубљи обухват Осоговског одреда. У исто време, он је митраљеском и артиљеријском ватром ефикасно помагао одбрану Чатал чесме, не допуштајући Бугарима да се рашире удесно и дохвате косе која из долине Злетовске реке директно изводи на Чатал чесму.
Криза је, међутим, преброђена тек око 20 часова када је на Костадиницу стигао 7. пук Дунавске дивизије I позива са једном брдском батеријом. Наиме, чим је обавештен о паду Банковог чукара, командант Моравске дивизије II позива пуковник Милован Недић предложио је штабу 1. армије да тај пук, који је из Кратова и Нежилова маршовао за Страцин, врати натраг да помогне његовом 3. пуку у преотимању Банковог чукара. Предлог је усвојен и 7. пук је усиљеним маршем упућен према угроженом десном крилу Осоговског одреда. Истовремено, начелник штаба 1. армије генерал Петар Бојовић наредио је да трупе Дунавске дивизије I и Дунавске дивизије II позива упорно бране граничну линију Големи врх – Деве баир – Царев врх, а затим око 10 часова, затражио од Врховне команде да хитно упути Црногорску дивизију из Скоп.ља на Градиште. Сат касније, питао је Врховну комаиду “да ли ће сву снагу (1. армије) кренути за одбрану граничне линије или ће пред јачом навалом повући пукове на страцински положај, по ранијој директиви?” Из овога питања се јасно види да је штаб 1. армије још увек био у дилеми на којој линији ће примити битку: да ли на истакнутим осоговским положајима или, пак, на линији Страцин – Црни врх – Градиште. Обавештен да јаке бугарске снаге надиру правцем Злетово – Пестришино – Лезово – Црни врх, генерал Бојовић је у 11,15 часова телеграфисао Врховној команди: “Налазим да би требало одустати од повраћања Ретких бука (Банковог чукара) и Моравску дивизију II позива привући што пре Шумадијској дивизији I позива код Црног врха. Бојати се пробоја овде”. Врховна команда није прихватила овај предлог, већ је донела одлуку да главне снаге 1. армије пређу у противофанзиву.
Иако је 17. јуна око 12 часова ценио да је ситуација критична, штаб 1. армије није опозвао раније издато наређење да се гранична линија одсудно брани, па је командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм, уверивши се да му од Ћустендила не прети озбиљна опасност, наредио да се 4. батаљон 9. пука и једна пољска батерија рокирају са положаја испред Криве Паланке на Царев врх и ојачају одбрану Осоговског одреда према Рујену и Китки. Тај батаљон је стигао на Царев врх око 16 часова.
Захваљујући наведеним мерама српског командовања, упорности и пожртвовању трупа, нарочито 2. батаљона 8. пука на Дервишици и Ретким букама, план генерала Генева да обухватним маневром разбије Осоговски одред и обезбеди десни бок бугарске 4. армије, потпуно је пропао. Ниједна његова нападна колона није извршила свој задатак. Обавештен о томе и о озбиљним губицима, нарочито код леве колоне (првог дана битке Македонско-једренско ополчење изгубило је преко 260 војника и официра), Генев је био принуђен да обустави напад и изда командантима колона наређење “да јединице до пада мрака заузму што повољније положаје и да се утврде, а сутрадан наставе напад ради извршења својих задатака”. Иако су изгубиле Банков чукар, српске трупе су успеле да зауставе напад бројно знатно јачих бугарских снага и одрже своје положаје на Осоговској планини.
Друга бригада 4. преславске дивизије имала је задатак да разбије српске предстраже у рејону Злетова и Ратавице, а затим нападне и заузме коту 550 западно од с. Доброва (на топографским картама то је Кала тт 798). У томе циљу она је формирала две нападне колоне: десна колона (8. пук, без првог батаљона, и један брзометни артиљеријски дивизион), упућена је правцем с. Бања – Рударе – Древено ради обухвата Кале и Корије са југоисточне стране; лева колона (31. пук и једна спорометна артиљеријска батерија) кретала се преко с. Рајчана, Ратавице и Калишта да би напала Калу и Корију са јужне стране. Први батаљон 8 пука образовао је бригадну резерву.
На фронту од Злетова до Ратавице налазиле су се предстраже Дунавског коњичког пука I позива, а североисточно од Злетова, дуж десне обале Злетовске реке, предстраже 2. батаљона 2. пука Моравске дивизије II позива. Уочи бугарског напада Дунавски коњички пук заноћио је у с. Леснову и припремао се да сутрадан изјутра одмаршује на Страцин. Међутим, баш када се пук припремао за покрет, бугарска 2. бригада спуштала се у долину Злетовске реке – са једном колоном према Злетову, а другом према Ратавици. Због тога је командант пука потпуковник Никола Цоловић одустао од наређеног марша, самоиницијативно окренуо пук на левокруг и у касу га повео у сусрет противнику. Два ескадрона је упутио ка с. Ратавици, а један према Злетову да би помогао одбрану десног крила 2. батаљона 2. пука.
Ескадрони Дунавског коњичког пука стигли су у правом тренутку. Наиме, око 7 часова Бугари су у густим стрељачким стројевима прешли Злетовску реку на фронту од Злетова до Ратавице и напали српске предстражне положаје на вису Караменику и коти 624. Стражарска одељења су припуцала, а затим под борбом отпочела да се повлаче. Део снага десне нападне колоне скренуо је полудесно и северозападно од Злетова напао десно крило 2. батаљона 2. пука, које их је дочекало снажном митраљеском ватром и ручним бомбама из својих вешто постављених стеновитих заклона, нанело им велике губитке и принудило их на повлачење према Злетову. Међутим, лева колона је, захваљујући огромној надмоћности, ипак успела да потисне Дунавски коњички пук са предстражног положаја, али је њено напредовање било успорено због неуспеха десне колоне, жилавог отпора српске одбране и заостајања артиљерије, да би око 11 часова било потпуно заустављено пред јужним нагибом Корије. Дунавски коњички пук се под борбом повлачио ка Корији, где се око 9 часова прикупио и затворио правац према Кратову.
Затишје је трајало до 16 часова, када је десна колона, уз јаку подршку артиљеријске ватре, поново прешла у напад и заузела безимени вис западно од Злетова. Пошто им је тиме десни бок био обезбеђен, обе нападне колоне отпочеле су напад на Корију, која је била означена као дневни нападни циљ бугарске 2. бригаде. Дунавски коњички пук је отворио пушчану и митраљеску ватру, а затим се, под притиском надмоћнијих бугарских снага (пук је у свом саставу имао свега око 500 људи, који су се борили пешке), извукао из борбе, повукао се ка с. Добреву и ту заноћио. Бугарска пешадија је заузела Корију око 18 часова, где је била изложена снажној унакрсној ватри српске артиљерије са Плавице. Сматрајући да неће моћи задржати заузете положаје, командант леве нападне колоне је тражио одобрење да у току ноћи повуче своје трупе на висове иза Калнишког потока. Командант бригаде то није одобрио, већ је наредио да пукови остану на заузетим положајима и предузму мере за обезбеђење бокова. На захтев команданта 7. рилске дивизије да 2. бригада поседне Дренак да би се ослободио 26. пук за друге задатке, командант бригаде је одговорио “да не може да га заузме”.
На тај начин, Дунавски коњички пук и 2. батаљон 2. пука Моравске дивизије II позива, захваљујући умешном командовању, доброј организацији система ватре, погодним положајима и храбром држању војника и официра, успешно су задржали напад 2. бригаде 4. преславске дивизије и тиме створили потребно време Моравској дивизији II позива да се развије на линији Мушково – Луково – Лесново – Древено и изврши припреме за предстојеће одлучујуће окршаје. Њене трупе су се развиле овако: 2. пук са једном брдском батеријом на одсеку од с. Мушково до потока Коритнице на десној обали Злетовске реке; 1. пук са пољским артиљеријским дивизионом на одсеку Плавица – Згурје; 3. пук са једном брдском батеријом био је знатно удаљен од главнине дивизије на одсеку с. Дренак – Банков чукар; коњички ескадрон је ангажован за одржавање везе између поменутих јединица и штаба дивизије.
Седма рилска дивизија, која је имала задатак да, усмеравајући главни удар на спој између српске 1. и 3. армије, овлада висом Алачуг код с. Кукова и тако раздвоји ове две српске армије и садејствује с централном групом у продирању ка Овчем пољу, прешла је 30. јуна око 03 часа у напад са три колоне усмерене дивергентним правцима: десна колона (26. пук са три пољске и једном брдском батеријом) добила је задатак да заузме вис Дренак и одржава сталну везу са 2. бригадом 4. преславске дивизије; средња (13. пук са три пољске и једном брдском батеријом) требало је да заузме вис Алачуг код с. Кукова, а лева (два батаљона 22. пук са једном пољском батеријом) коту 650 и одржава везу са 8. тунџанском дивизијом. Два батаљона 14. и два батаљона 22. пука образовали су дивизијеку резерву.
Пошто је у првом налету потисла мртве страже и прихватнице 1. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовеке реке, десна колона је предузела енергично наступање ка с. Дренку. Под њеним притиском, 1. батаљон 19. пука ужурбано се повлачио изложен дејству снажне ватре једне брдске батерије. У исто време, 2. батаљон 19. пука био је принуђен да повија своје лево крило на Озрен, а предњи делови 5. пука Дринске дивизије I позива да се повуку на вис Калиште. Услед јаке артиљеријске ватре, 1. батаљон 19. пука није успео да се задржи ни на Дренку, већ се повукао на положај код с. Г. Стубол. Бугари су заузели Дренак око 8:30 часова. Други батаљон 19. пука, будући да непријатељ на њега није вршио јачи притисак, задржао се на Озрену све до 13 часова и тек када је његов леви бок био угрожен од снага бугарске 2. бригаде, повукао се на линију Стубол – Плешинци, тј. на предње положаје Црног врха које су држали 3. и 4. батаљон 19. Пука.
Заузимањем Дренка, десна колона 7. рилске дивизије извршила је, већ око 9 часова, свој дневни задатак, уклипивши се 7-10 километара у српску одбрану. Извештавајући о томе команданта дивизије, командант колоне је подсећао “да се сувише истакао напред”, јер је средња колона много заостала.
Средња колона, која је нападала правцем с. Лезово – Алачуг, прешла је по мраку Злетовску реку у рејону Лезова и заузела висове на којима су се додиривала унутрашња крила 1. и 3. армије. Пошто су се предстражни делови 1. и 2. батаљона 19. пука Шумадијске дивизије I позива, после краће борбе, повукли ка Костомару и Озрену, а мртве страже и стражарска одељења 5. пука Дринске дивизије I позива ка Калишту, на споју 1. и 3. армије настао је непоседнут међупростор, који је средња колона могла искористити за брзо напредовање. Међутим, командант колоне, који је око 6,30 часова добио наређење “да изврши одлучан напад да би се поравнао са левом колоном”, зауставио је наступање да би сачекао долазак артиљерије, иако није наилазио на јачи отпор. И поред више пута поновљеног захтева команданта дивизије “да средња колона напада не обазирући се на суседе”, командант те колоне је веома споро изводио напад, наводно, због заостајања суседних колона. То је омогућило Србима да се приберу и предузму мере за затварање непоседнутог међупростора. Наиме, обавештен о бугарском нападу на правцу Лезово – Пестришино, командант Коњичке дивизије, која је била груписана у с. Барбареву, упутио је 3. коњички пук у правцу Дренка да помогне десно крило Шумадијске дивизије I позива, а са главнином дивизије кренуо преко Челебинског трла и Камените струге у помоћ левом крилу Дринске дивизије I позива. Око 8 часова, 1. коњички пук са једном коњичком батеријом стигао је на коту 691 код с. Кукова, одакле је продужио кретање, без поменуте батерије, и око 10 часова запосео гребен између с. Пестришина и Трола, управо у тренутку када је бугарска средња колона напала истакнуте делове 5. пука на том гребену и када је главнина пука водила огорчене борбе на Шаренковцу. Главне снаге Коњичке дивизије и Шумадијски коњички пук задржали су се на гребену између с. Барбарева и Кукова (Челебинско трло – Каменита струга), обезбеђујући леви бок 3. армије и везу са десним крилом 1. армије. Тиме је затворен раније непоседнут простор између те две армије и отклоњена опасност од брзог продора Бугара на том осетљивом делу фронта.
Пошто је лева нападна колона наишла на најјачи отпор, командант дивизије је одлучио да главни удар пренесе на лево крило и наредио средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне, обухватним маневром преко с. Лезова и коте 625 ка Рујану. Колона је око 12 часова отпочела извођење тога маневра, подржана ватром својих батерија које су несметано дејствовале са потпуно откривених положаја. Њен 2. батаљон је заузео безимени вис северозападно од с. Пестришина, али је, захваљујући крајњем пожртвовању српске одбране, убрзо цела колона била принуђена да залегне и почне да се утврђује на достигнутој линији. Криза на левом крилу 5. пука преброђена је око 13,30 часова, када је на бојиште почео да пристиже 2. пук Моравске дивизије I позива. Његов 1. батаљон је избио на седло између Рујана и Шаренковца, а 3. батаљон на задњи нагиб Рујана. У исто време, 1. коњички пук је појачао притисак на десни бок бугарске средње колоне. У таквој ситуацији њен командант се није усуђивао да настави напад, већ је стрељачке стројеве задржао на 500 – 1.000 метара испред главног положаја 5. пука.
Пошто је обавештен о заустављању средње колоне и појави нових српских снага испред ње, командант 7. рилске дивизије наредио је десној колони да на Дренку остави један батаљон и две пољске батерије, а са остала три батаљона, једном пољском и једном брдском батеријом, похита у помоћ средњој колони. Међутим, Срби су искористили рокирање бугарских снага са Дренка, извршили противнапад и принудили команданта десне колоне да се са једним батаљоном врати на тај положај. Остала два батаљона су стигла и сувише касно код с. Пестришина и Трола, па је командант средње колоне одложио напад за сутрадан ујутро, под изговором да положај држе бројно јаче српске снаге, које намеравају да пређу у противнапад, да трпи бочну ватру српске артиљерије и да српска коњица дејствује у његовој позадини.
Тако је, захваљујући целисходном дејству Коњичке дивизије и жилавом отпору 2. батаљона 5. пука, средња нападна колона бугарске 7. дивизије била принуђена да обустави напад пре него што је извршила свој дневни задатак.
Најжешће борбе водила је лева колона на правцу Уларци – Шаренковац – Рујан, на који је командант 7. рилске дивизије пренео главни удар. Тај правац је затварао 5. пук Дринске дивизије I позива. Распоређен на фронту од с. Г. Балвана до с. Трола, овако: левокрилни 1. батаљон је имао две чете на вису Калиште, код с. Гојранаца и две чете на Шаренковцу (тт. 680); деснокрилни 3. батаљон, три чете на положајима Гранчирица – Петрина чука и једну чету на Осоју (оба ова батаљона имала су мртве страже и стражарска одељења на десној обали Злетовске реке и реке Брегалнице); једна чета 2. батаљона у бочном обезбеђењу на положајима кота 625 – Рујан; главнина пука (2. и 4. батаљон, митраљески вод и 7. пољска батерија Дринског артиљеријског пука) у биваку западно од с. Г. Трогераца.
У почетку напада лева колона 7. рилске дивизије имала је само два батаљона и једну пољску батерију. Око 04 часа прешла је Злетовску реку на одсеку с. Уларци – Крупиште, потиснула мртве страже и стражарска одељења 3. батаљона 5. пука, а затим енергично напала његову главнину на положајима Гранчирица – Петрина чука и, после жестоког окршаја, принудила је да око 8 часова отпочне повлачење према Шаренковцу. У међувремену, командант 5. пука наредио је 4. батаљону да поседне косу код с. Г. Трогераца и врши прихват 3. батаљона, који је, по извлачењу из борбе, имао да образује пуковску резерву. Ситуација се, међутим, нагло погоршала када је командант бугарске 7. дивизије, обавештен да између средње и леве колоне постоји велики слободан простор и да Шаренковац држе бројно јаче српске снаге, одлучио да у овај простор уведе своју резерву, обухвати Шаренковац са североисточне стране и тиме олакша напад леве колоне. Тиме је 5. пук, који је, у ствари, остао без артиљеријске подршке, био изложен притиску знатно надмоћнијих снага бугарског 14. и 22. пука и концентричној ватри бугарских батерија. Обавештавајући о томе команду дивизије, командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић је упозоравао “да неће моћи одолети непријатељевом нападу”. Одговор команданта дивизије пуковника Стевана Хаџића био је категоричан: “Положај се има одржати по сваку цену”, јер 5. пуку хитају у помоћ трупе Моравске дивизије I позива. Бугарски притисак се, међутим, све више појачавао. Око 9,30 часова командант 7. рилске дивизије наредио је и средњој колони да скрене улево и помогне напад леве колоне. Тако је на фронту Рујан – Шаренковац, ширине 4-5 километара, нападало 10 бугарских батаљона и 7. батерија. Српска посада на Шаренковцу, изложена притиску вишеструко надмоћнијих снага и унакрсној артиљеријској ватри која је засипала стрељачке заклоне, почела је да се колеба и повлачи, најпре мало помало, па све више и више. Изгледало је да ће положаји 5. пука бити коначно изгубљени, али су убрзо почела да пристижу појачања из Моравске дивизије I позива. Крајњим напрезањем снага, 5. пук је задржао бугарске трупе и створио време за прилаз пукова Моравске дивизије I позива. Командант Дринске дивизије I позива истиче да се “за ово има захвалити благовременом откривању непријатељевог напада од стране предњих предстражних делова и њиховој упорној борби у циљу задржавања непријатеља, а затим беспримерном пожртвовању свих официра и војника при одбијању напада”.
Први пук Моравске дивизије I позива стигао је на бојиште око 12 часова. Први и 2. батаљон упућени су одмах да појачају проређено десно крило 5. пука Дринске дивизије I позива у рејону Шаренковца, које се једва држало, док су друга два батаљона задржана код села Судића. Око 13,30 часова и 2. пук Моравске дивизије I позива избио је на седло између Рујана и Шаренковца, одакле се одмах рокирао улево ради затварања заобилазног правца који преко с. Трола а води за Овче поље. До 16 часова стигле су и две батерије Моравског артиљеријског пука. Команду над свим снагама деснога крила примио је командант 1. пука пуковник Душан Туфегџић, а команду над јединицама левог крила командант 5. пука пуковник Алекса Радовановић.
У међувремену, бугарски предњи делови су пришли на јуришно одстојање и отпочели јуриш, али су заустављени снажном пушчаном и бочном митраљеском ватром. Пошто су добили нова појачања (једап батаљон пешадије и једну брзометну пољску батерију), пласирали једну батерију на Осоје, а другу на Калиште, које су са потпуно откривених ватрених положаја отвориле жестоку унакрсну ватру на Шаренковац, поново су прешли у енергичан јуриш. У рововима Шаренковца дошло је до борбе прса у прса, у којој је погинуо командант 3. батаљона 5. пука потпуковник Коста Ценић. Обезглављена и исцрпљена одбрана Шаренковца почела је у нереду да се повлачи. Међутим, баш када су Бугари избили на врх Шаренковца, једна чета 2. батаљона 1. пука Моравске дивизије I позива, која се налазила у резерви, и изршила је противнапад и повратила изгубљене положаје. Борбе на Шаренковцу трајале су целог дана. Наиме, око 16 часова командант бугарске 7. дивизије наредио је средњој и левој колони “да похитају са освајањем одређених објеката да би се ослободио део снага који ће помоћи напад 3. дивизије”. Уследио је општи напад на целом фронту. Седам пољских батерија тукло је концентричном ватром положаје Рујан – Шаренковац, крчећи пут пешадији која је извршила силовит јуриш и око 18 часова поново заузела врх Шаренковца. Преморена и десеткована одбрана сјурила се са те косе чак у с. Судић, док су се крилне јединице повукле на суседне положаје. Будући да су и сами претрпели тешке губитке, Бугари се нису усудили да наставе наступање, већ су се задржали на заузетим положајима; али ни ту се нису осећали сигурним, што се види из извештаја команданта 2. бригаде, у коме се истиче да кота 600 (Шаренковац) није добро обезбеђена, пошто се Срби чврсто држе на суседним висовима и пошто им стално стижу појачања.
На левом крилу, Срби су успели да, уз крајње напрезање пешадије, извуку две батерије у прву борбену линију; оне су ефикасним дејством зауставиле бугарски напад према Рујану. Њихови стрељачки стројеви су задржани 600-700 метара испред српских ровова. Тако је Рујан, кључни положај на овом делу српске одбрамбене линије, остао у рукама српских трупа. Бугарска 7. дивизија, и поред максималног напрезања и великих губитака, није успела да изврши задатак – овлада котом 550 (Алачуга) и створи погодну основицу за развијање напада на север, у бок и позадину српских положаја на Црном врху, и на југозапад, у леви бок Дринске дивизије I позива.
Напад кочанске групе бугарске 4. армије заустављен је, дакле, на линији Китка – Банков чукар – Дренак – Калиште – Шаренковац. Само на делу Кала – Дренак, она је достигла планом предвиђену линију. У целини узев, јединице ове групе нису постигле очекиване резултате. Иако су заузеле Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, дубине 5 – 10 километара, оне нису могле да овладају истикнутим српским положајима на масиву Осогова и тиме отклоне озбиљну опасност која се са те стране надносила над десним боком бугарске 4. армије нити, пак, да сломе српску одбрану на фронту Лесново – Злетово – Неокази – Пестришино и енергичним продором правцем Злетово – Црни врх раздвоје српску 1. и 8. армију. Српске трупе ангажоване у одбрани прве линије, мада у почетку напада бројно знатно слабије, успешно су задржавале бугарско наступање и тиме стварале потребно време главним снагама 1. армије да се концентришу на фронту Барбарево – Црни врх – Плавица – Царев врх, ради преласка у против- офанзиву и преотимања оперативне иницијативе.