Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Штипска група бугарске 4. армије (8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије – укупно 30 батаљона пешадије, 12 артиљеријских батерија и 1 ескадрон коњице) имала је задатак да, надирући општим правцем Штип – Овче поље, овлада масивом Богословца и долином Светониколске реке, и тиме створи повољне услове за развијање успеха ка Скопљу и Велесу. За извршење овог задатка, командант 8. дивизије генерал Кирков развио је своју дивизију у два ешелона (четири пука у првој и два у другој линији) и јединицама издао заповест за напад:
– Прва бригада, са два артиљеријска дивизиона, добила је задатак да пређе Брегалницу код Караормана, заузме висове Средњи рид и Јежево брдо, обраћајући при томе посебну пажњу на обезбеђење десног бока и одржавање тесне везе са левом колоном 7. рилске дивизије;
– Друга бригада, са два брзометна артиљеријска дивизиона, требало је да пређе Брегалницу преко каменог моста код Штипа, заузме висове западно од с. Сушева (Лозјански рид и Курд ораси) и да, у исто време, упути део снага преко моста код Новог Села ради заузимања виса Марите и коте 342;
– Трећа бригада, са једним артиљеријским дивизионом, образовала је други ешелон ради наступања иза 1. бригаде и развијања њеног успеха.
Прва бригада 3. балканске дивизије задржана је код Штипа под непосредном командом команданта 4. армије.
Напад је требало да почне 30. јуна у 01,30 часова, после брижљиве припреме.
Правац који од Штипа и Кочана концентрично изводи на Овче поље затварала је Дринска дивизија I позива, која се 29. јуна налазила у следећем расиореду: на левом крилу, 5. пук држао је фронт од с. Трола до с. Горњег Балвана, са главним положајима на одсеку Рујан – Шаренковац; у центру, 4. пук са једним артиљеријским дивизионом држао је одсек Јежево брдо – Лозјански рид, са предстражама дуж десне обале Брегалнице, од с. Доњег Балвана до друма Штип – Велес закључно; на десном крилу налазио се 6. пук са главним положајем на висовима југоисточно од с. Сушева и јаком предстражом (5 чета) на десној обали Брегалнице од друма Штип – Велес до с. Тестемељци; 17. пук, Дрински артиљеријски пук (без 7. батерије) и дивизијски коњички пук у другој линији код с. Врсакова и Срчиова. Будући да је армијска резерва (Моравска дивизија I позива), концентрисана на десној обали Светониколске реке, била око 15 километара удаљена од прве линије, Дринска дивизија I позива требало је да издржи почетни удар главних снага бугарске 4. армије, које су добиле задатак да у првом енергичном налету пробију њену одбрану и избију у шири рејон Овчег поља. Њено лево крило (5. пук) напале су главне снаге бугарске 7. рилске дивизије, а центар и десно крило (4. и 6. пук) 8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије.
Прва бригада 8. тунџанске дивизије стигла је ноћу на р. Брегалницу код Караормана. Не чекајући подизање моста, први борбени ред је прегазио реку у 02 часа и напао српске предстражне делове (2. батаљон 4. пука), покушајући да изненадним нападом одсече и зароби мртве страже, али није у томе успео, јер је командир прихватнице резервни потпоручник Чедомир Новаковић у току ноћи променио положај мртвих стража, па су бугарске чете јуришале у празно. Мртве страже су дочекале нападача плотунском ватром и ручним бомбама и под борбом се повлачиле ка положају потпорнице – Јежевом брду. Међутим, Бугари су успели да, употребом мањих коњичких одељења, одбаце поједине предње делове од одређеног им правца одступања, па је један део фронта остао оголићен. То је омогућило стрељачким стројевима бугарског 10. пука да без задржавања избију пред лево крило и центар положаја потпорнице и отпочну пењање уз североисточне падине Јежевог брда. Ту су дочекани и заустављени јаком пушчаном ватром делова 2. батаљона 4. пука (две чете), који су се већ били развили за борбу. Али, чим је први борбени ред ојачан, напад је настављен са још већом жестином. Јаке бугарске снаге су покушале да обиђу лево крило положаја потпорнице и још у току ноћи заузму Јежево брдо, али је и тај покушај осујећен крајњим пожртвовањем. Иако је 2. батаљон био на измаку снага, бугарски 10. пук, претрпевши озбиљне губитке, није смео да настави напад. Упркос изричитом наређењу команданта бригаде да без заустављања овлада Јежевим брдом, командант пука је наредио првом борбеном реду да се утврди на достигнутој линији.
Тако је предстражни батаљон 4. пука, задржавајући знатно надмоћније непријатељеве снаге, успешно извршио свој задатак и створио потребно време главнини пука, односно дивизије, да се припреми за борбу. Сигнали за узбуну дати су на време. Већ у 2,30 часова командант дивизије Стеван Хаџић издао је наређење свим јединицама да поседну своје одбрамбене положаје, и о бугарском нападу обавестио команданта 3. армије генерала Божидара Јанковића и команданта Моравске дивизије I позива генерала Илију Гојковића.
Придајући посебан значај Јежевом брду, најјачем објекту у центру одбране дивизије, командант 4. пука потпуковник Драгутин Димитријевић упутио је тамо, око 03 часа, свој 1. батаљон и ставио га под непосредну команду команданта 2. батаљона. Четвртом батаљону је наредио да поседне положаје на источном подножју Лозјанског рида. Две чете 3. батаљона упутио је на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида, док је преостале две чете и пуковско митраљеско одељење задржао у резерви, на коти 321.
Први батаљон 4. пука стигао је на Јежево брдо у тренутку када су поменуте две чете 2. батаљона биле утрошиле готово сву муницију и када је овај положај био изложен снажној унакрсној ватри бугарске артиљерије од с. Чардаклије. Три чете 1. батаљона ојачале су и поодужиле десно крило 2. батаљона на Јежеву брду, док је једна чета задржана на крајњем левом крилу. Два вода из ове чете постављена су бочно према Средњем риду, одакле су косом ватром тукли бугарске стрељачке стројеве који су, тог тренутка, почели избијати на Средњи рид. Наиме, пошто је у густим стрељачким стројевима прешао Брегалницу код Доњег Караормана и одбацио предње делове 2. батаљона, бугарски 30. пук је добио наређење да се енергично креће ка Средњем риду и обухватним нападом помогне 10. пук у заузимању Јежевог брда. У то време на Средњем риду није било ниједног српског војника; према њему је хитао Дрински пољски артиљеријски пук без икаквог обезбеђења. Трећи дивизион је у касу јурио преко гребена на одређени му положај, али је, у тренутку када су 8. и 9. батерија скидале оруђа са предњака, пред њих избио први борбени ред бугарског 30. пука и са узвиком “ура” прешао на јуриш. Од блиске пушчане ватре изгубљен је већи део запрега и знатан број људства. Сви покушаји командира батерија да спасу оруђа били су узалудни. Спасена су само два топа 9. батерије, који још нису били скинути са предњака, док су остали пали у руке Бугарима. У исто време, 2. дивизион Дринског артиљеријског пука скренуо је на север дуж срчиевских винограда и развио се на левом крилу Средњег рида, одакле је концентричном ватром тукао положај бугарског 8. артиљеријског пука и стрељачке стројеве 30. пука.
Критична ситуација на Средњем риду је брзо отклоњена енергичном интервенцијом дивизијске резерве. Наиме, начелник дивизијског штаба пуковник Драгомир Милојевић, који је из непосредне близине пратио развој догађаја, наредио је команданту 17. пука потпуковнику Миливоју Момчиловићу да са својим пуком, који се у улози дивизијске резерве кретао према Средњем риду, убрза покрет, сузбије непријатеља и “пошто – пото поврати изгубљене топове”. Седамнаести пук се брзо развио за борбу (3. и 4. батаљоном у првом а 1. и 2. у другом ешелону, док се митраљеско одељење кретало у средини) и са предњим деловима избио на гребен Средњег рида, само неколико минута пре Бугара. Њихова блиска брза паљба за тренутак је зауставила бугарски стрељачки строј, али су га приспеле резерве просто гурнуле на јуриш. У том критичном тренутку, левокрилна получета 1. батаљона 4. пука отворила је жестоку бочну ватру са северних падина Јежевог брда, поколебала лево бугарско крило и омогућила 4. батаљону 17. пука да у силовитом налету потисне противника и преотме изгубљене топове. Сви покушаји Бугара да притекну у помоћ нападнутом левом крилу и спасу заплењене топове осујећени су снажном ватром српске артиљерије.
У исто време, армијска коњица (Дрински и Моравски коњички пук) угрозила је десни бок 8. тунџанске дивизије. Нарочито су успешно дејствовали митраљези Дринског коњичког пука, са крајњег северног нагиба Средњег рида, који су нанели Бугарима велике губитке и принудили их да знатан део снага оријентишу према поменутим коњичким пуковима. Стављене под снажну унакрсну ватру, јединице 30. пука и десно крило 10. пука на Средњем риду, који су се у почетку жилаво одупирали енергичном нападу српског 17. пука, били су принуђени да се у нереду повлаче ка Брегалници. Претрпевши велике губитке, 30. пук је прешао на леву обалу Брегалнице. Његов први батаљон у подножју Јежевог брда “био је у таквој ситуацији да није могао да крене ни напред ни натраг, мада му је десни бок био потпуно необезбеђен и мада је претрпео огромпе губитке (8 официра и 350 подофицира и војника), остао је на свом месту до увече”. Гоњење растројених трупа бугарског 30. пука није предузето због критичне ситуације на оба крила ионако сувише широког фронта Дринске дивизије I позива. Главне снаге 10. пука, које су нападале на центар и десно крило српског положаја на Јежевом брду, биле су, такође, принуђене да се повуку непун километар уназад; тиме је ослабио притисак и на овом делу фронта, а одбрана Јежевог брда, којој је било наређено да се у случају неповољног развоја ситуације на Средњем риду повуче према караули на путу Штип – Велес, добила је могућност да предахне и учврсти се на свом положају.
Неуспех 10. и 30. пука на Средњем риду и Јежевом брду имао је значајан утицај на даљи ток брегалничке битке, јер је бугарско командовање било принуђено да на овом делу фронта ангажује знатан део армијске резерве, која је била предвиђена за наношење одлучујућег удара. Обавештен да је ситуација на десном боку 30. пука “изванредно критична”, да коњица врши јуриш за јуришем, да су његови деснокрилни батаљони “готово разбијени и повлаче се”, – командант 1. бригаде је, око 9 часова, увео у борбу бригадну резерву (3. батаљон 10. пука). Сматрајући да су пристигла појачања недовољна, командант 30. пука је захтевао да му се упуте “знатније снаге”. Пошто је већ био утрошио своје резерве, командант бригаде је обавестио штаб 8. дивизије о критичном положају 30. пука и тражио интервенцију дивизијске резерве. Да би побољшао ситуацију на десном крилу, командант 8. тунџанске дивизије упутио је из своје резерве прво један, а затим још два батаљона 52. пука (овај пук се у том тренутку налазио код Доњег Балвана) у помоћ 1. бригади. Убрзо је, међутим, од команданта 52. пука добио веома неповољан извештај: “Први борбени редови 10. и 30. пука потпуно су разбијени, повлаче се и прикупљају у Доњем Балвану. Даље кретање је немогућно пошто су висови западно од Горњег Трогерца у непријатељским рукама. Испред нас се налазе три батерије које снажно туку све наше делове. Преко је потребно да једна батерија избије на вис јутоисточно од Горњег Трогерца, одакле ће моћи најефикасније да дејствује”.
Обесхрабрени овим извештајем, командант 8. тунџанске дивизије генерал Кирков упутио је депешу штабу 4. армије, у којој истиче да “дивизија нема довољно снага да постигне одређени циљ” и моли да јој се стави на располагање армијска резерва – 1. бригада 3. балканске дивизије. У исто време, замолио је команданта 7. рилске дивизије да делом снага дејствује према Горњем Балвану и Трогерцима ради поправљања ситуације на том делу фронта. Упозорен да је опасно оголети фронт који је држала армијска резерва, генерал Ковачев је одобрио да само један пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона појачају напад 8. тунџанске дивизије. Око 12 часова у борбу је уведен 24. пук, и то: два батаљона, са једном батеријом, у захвату друма Штип – Велес, а друга два батаљона гребеном Горњи Балван – с. Г. Трогерци.
Бугарско командовање је, дакле, било присиљено да на фронту 8. тунџанске дивизије, већ у првим часовима борбе, уведе бригадну, дивизијску и део армијске резерве.
Више успеха имала је 2. бригада 8. дивизије, која је напала на десно крило Дринске дивизије I позива. До пола ноћи, она је неприметно заузела полазни положај на левој обали Брегалнице и тачно у одређено време отпочела прелаз преко реке (12. пук преко штипског и новоселског моста, а 23. пук на газу северно од Штипа), са шест батаљона у првој линији и два батаљона у резерви. Мртва стража 2. батаљона 4. пука код Деирмен Чифлика припуцала је и повукла се према Јежевом брду, остављајући незаштићен леви бок целокупног предстражног поретка 6. пука, који је биваковао на платоу југозападно од с. Сушева. На предстражи је имао 1. батаљон ојачан једном четом 4. батаљона. Од укупно пет чета предстражног батаљона, три су непосредно осигуравале десну обалу Брегалнице, а две су биле на положају потпорнице у рејону коте 342.
Пошто граница 4. и 6. пука није била прецизно одређена, између њих је остао непоседнут велики међупростор; чак и тако значајни објекти као што су Курд ораси и Лозјански рид нису били поседнути. То је омогућило Бугарима да туда усмере главни удар, изврше дубљи продор преко с. Сушева и обухвате унутрашња крила 6. и 4. пука.
После форсирања Брегалнице и одбацивања мртве страже 2. батаљона 4. пука од Деирмен Чифлика, батаљони прве линије бугарског 12. пука појавили су се на левом боку предстражног батаљона 6. пука. Левокрилна предстражна чета једва је успела да окрене фронт према њима и отвори ватру. Међутим, Бугари су према тој чети оставили само један вод, а са осталим снагама наставили покрет према с. Сушеву, у дубљу позадину предстражног распореда 6. пука. Један батаљон је напао и заузео вис Мариту, док су на крајњем десном крилу српског предстражног поретка дејствовали бугарски комити.
Командант предстражног батаљона мајор Милан Васић обавестио је команданта пука о бугарском нападу и, уместо да на положају потпорнице прихвати своје предње делове, затражио одобрење да са потпорницом пређе у напад и помогне своју левокрилну чету да протера Бугаре преко Брегалнице. Он је, очигледно, сматрао да се ради о локалном нападу комита. Командант 6. пука потпуковник Ђуро Докић је без двоумљења одобрио захтев мајора Васића, а главнину пука и даље задржао у логору, упућујући само једну чету на упражњени положај потпорнице. Наступајући ка штипском мосту, две предстражне чете су изненада наишле на знатно надмоћније бугарске снаге, које су већ биле обухватиле њихов леви бок. Пошто су у блиској борби претрпеле осетне губитке (погинуо је и командант 1. батаљона мајор Милан Васић), принуђене су да се у нереду повлаче према југу, остављајући откривен фронт испред главног положаја свог пука.
Командант 6. пука није знао шта се дешава на предстражном положају, јер није имао везе ни са командантом предстражног батаљона, ни са штабом дивизије, ни са суседним пуком. Када је око 03 часа веза са дивизијеким штабом била успостављена, добио је наређење “да са целим пуком пређе у напад и одбаци Бугаре преко Брегланице”. Пошто није имао ни најосновнијих података о непријатељу, командант пука је одлучио да сачека са извршењем тога наређења док се ситуација не разјасни; у том циљу упутио је свој 2. батаљон да поседне припремљени сушевски положај; у главнини пука остало је само шест чета.
У тренутку када се 2. батаљон у еволуционом поретку приближавао сушевском положају, пред њим су се неочекивано појавили густи стрељачки стројеви бугарског 12. пука, и блиском пушчаном ватром принудили га да залегне и прими борбу на отвореном пољу. Пратећи непосредно развој догађаја, командант 6. пука одмах је упутио две преостале чете 4. батаљона да продуже десно крило 2. батаљона, али се убрзо уверио да је те чете требало употребити на левом, а не на десном крилу. Наиме, искористивши непоседнути простор између 4. и 6. пука, Бугари су без сметње избили на косу код с. Сушева и обухватили леви бок 2. батаљона, присиљавајући га да повија левокрилну чету уназад и окреће фронт према северу. Водећи неравну борбу на два фронта, 2. батаљон је претрпео велике губитке (погинуо је и командант батаљона мајор Сава Мацић), па је почео да се колеба и повлачи. Ситуација на фронту 6. пука постала је критична. Пред брзим и енергичним нападима Бугара предстражни батаљон се у нереду повлачио према југу. Чета која је из главнине пука упућена на упражњени положај потпорнице нападнута је с бока од знатно надмоћнијих снага, док је 2. батаљон, подухваћен с фронта и левог бока од надмоћнијих бугарских снага, претрпео огромне губитке и почео да се повлачи на последњу одбрамбену линију. Две придате брдске батерије су у том тренутку напустиле своје заклоњене положаје и, излажући се великом ризику, са откривених ватрених положаја ефикасно штитиле повлачење 2. батаљона, омогућујући му да се прибере и заустави на главној одбрамбеној линији. Две чете 4. батаљона које су држале положај десно од 2. батаљона биле су принуђене да своје лево крило повију уназад, па је тако образована једна сасвим нова одбрамбена линија, окренута према северу, а не према истоку.
Када је борба између бугарског 12. и српског 6. пука била у пуном јеку, левокрилни батаљон бугарског 23. пука, користећи таласасто земљиште, избио је на северозападни део виса Курд ораси. У првом тренутку, командант 6. пука није знао да ли су то Срби или Бугари, али када је засут бочном ватром са те стране, наредио је 3. батаљону да се развије у продужењу левог пуковског крила и упостави везу са 4. пуком. Међутим, само две чете 3. батаљона успеле су да изађу на гребен и снажном пушчаном ватром натерају бугарске стрељачке стројеве да залегну по њивама мака, али је убрзо њихов борбени поредак и скоро цео положај 6. пука потпао под бочну ватру бугарских снага које су се увукле између 4. и 6. пука. Левокрилна чета је натерана на повлачење, док је деснокрилна окренула фронт према северу и покушала да изврши противнапад, али без успеха.
Због снажног притиска Бугара на леви бок 6. пука са одсека који доминира целокупним пуковским распоредом, командант пука се уплашио да његов пук може бити одсечен од правца одступања, набачен на Брегалницу и уништен, па је око 6 часова издао наређење за повлачење на прихватни положај.
Повлачењем 6. пука на прихватни положај, ситуација на десном крилу 4. пука још више се погоршала, јер је бугарски 23. пук, после преласка Брегалнице и потискивања српске мртве страже од Деирмен Чифлика, искористио празан простор између предстражних зона 4. и 6. пука и незадрживо наступао ка с. Сушеву, одакле је са делом снага скренуо према северозападу и избио на јужне падине Лозјанског рида које, због поменутог неспоразума о разграничењу између српског 4. и 6. пука, нису биле поседнуте. Командант 4. пука пуковник Димитријевић развио је главнину пука тек око 3 часа. Први батаљон је упутио на лево крило пуковског одбрамбеног положаја да би помогао одбрану 2. батаљона на Јежевом брду, а 4. батаљон на десно крило, ради хватања везе са 6. пуком. Две чете 3. батаљона поселе су седло код с. Криви До са обе стране пута Штип – Велес, а преостале две чете и митраљеско одељење образовали су пуковску резерву у рејону коте 321. Четврти батаљон се развио у равници, косо према путу, тако да му је крајње десно крило допирало скоро до јужних падина Лозјанског рида. Уверен да се на Лозјанском риду налазе делови 6. пука, командант 4. батаљона упутио је на његово јужно ребро један вод из своје деснокрилне чете, ради успостављања везе са њима, али је тај вод неочекивано упао у борбени поредак 2. батаљона бугарског 23. пука и био готово потпуно уништен. Схвативши ситуацију, ослабљена деснокрилна чета се повукла нешто уназад и похитала ка коти 579 – доминатном положају на југоисточном делу гребена Лозјански рид. У исто време, према том положају устремиле су се две ојачане бугарске чете. Развила се оштра блиска борба на врло узаном гребену Лозјанског рида. Снажним притиском с фронта, продужавањем и појачавањем свог левог крила, које је све више обухватало десни бок и позадину 4. батаљона, Бугари су потисли његову деснокрилну чету на крајњи северозападни део Лозјанског рида, где ју је прихватила чета из батаљонске резерве, која је већ била посела овај положај. Повлачење десног крила принудило је централну и левокрилну чету да се повију уназад и образују фронт између крајњег западног дела Лозјанског рида и положаја пуковске резерве.
Криза на десном крилу 4. пука све се више заоштравала: веза са 6. пуком, који се повлачио на прихватне положаје, била је прекинута; јаке бугарске снаге надирале су између Лозјанског рида и Сушевске косе и опасно угрожавале десни бок и позадину 4. батаљона; ватрени положаји 1. дринског дивизиона били су изложени фронталном дејству бугарске артиљерије и косој ватри пешадије са Лозјанског рида, па су због тога 1. и 2. батерија повучене иза Кривог Дола, што је довело до знатног слабљења артиљеријске ватре (дејствовала је само 3. батерија, чији је ватрени положај био са леве стране пута Велес – Штип) у тим критичним тренуцима. У таквој ситуацији, командант 4. пука упућује у помоћ 4. батаљону једну чету 3. батаљона и пуковско митраљеско одељење из своје резерве, а уједно саопштава команданту батаљона правац повлачења, уколико на то буде присиљен. Овом мером је донекле поправљена критична ситуација на десном крилу. Наиме, један митраљески вод стигао је око 6 часова и развио се на самом гребену Лозјанског рида и ћувика западно од њега. Око овога вода окупили су се заостали делови 2. батаљона 6. пука (око два вода). У садејству са њима, деснокрилна чета 4. батаљона извршила је противнапад и преотела средњи ћувик Лозјанског рида. Пристигла је и поменута чета из пуковске резерве, са водом митраљеза, и продужила десно крило 4. батаљона, поседајући косу која се од Лозјанског рида повија ка развалинама Старог Кривог Дола. Нешто касније враћена је назад 2. батерија, која се била повукла на прихватни положај.
У 6,45 часова, када је борба на Лозјанском риду била у пуном јеку, командант 4. пука је добио наређење од команданта дивизије у коме се, поред осталог, истиче: “Држите се на Лозјанском риду до последње могућности, јер Моравска дивизија I позива иде у помоћ. Чело једне њезине колоне стигло је већ до карауле на друму”. Вест о доласку појачања подигло је борбени морал и самопоуздање војника и официра 4. пука у критичним тренуцима борбе. Крајњим напрезањем снага, они су издржали силовите налете бугарске пешадије, која је, уз снажну подршку артиљеријске ватре са напуштеног положаја 6. пука, упорно покушавала да збаци десно крило 4. пука са северозападног дела Лозјанског рида.
За то време, по наређењу команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива извршила је покрет у две колоне: десном (3. пук, без једног батаљона) преко с. Амзабегова ка Врскову; левом (1. и 2. пук, са 2. и 3. дивизионом Моравског артиљеријског пука) преко с. Мустафина према угроженом левом крилу Дринске дивизије; дивизијска резерва (16. пук – два и по батаљона – и 1. дивизион Моравског артиљеријског пука – две батерије) кретала се путем Велес – Штип, али је у току покрета добила наређење да скрене ка Богословцу и на његовим југоисточним падинама прихвати 6. пук. Само је 1. моравски дивизион скренуо на северну страну и преко с. Кадрифакова одмаршовао у састав свог пука.
Пошто су оба крила Дринске дивизије била опасно угрожена, дошло је, још у току прилажења Моравске дивизије, до њене поделе, а у вези с тим и до споразума о подели командовања. Командант Моравске дивизије I позива генерал Гојковић примио је леви одсек са својим 1. и 2. пуком и 5. пуком Дринске дивизије I позива, а пуковник Хаџић – централни и десни одсек са својим 4, 6. и 17. пуком и 3. и 16. пуком Моравске дивизије I позива. Три батерије Моравског артиљеријског пука постављене око 9 часова на Средњи рид, одмах су ступиле у дејство. Две батерије су маршевале за левом колоном; њима су се доцније придружиле и две батерије које су биле у саставу 16. пука.
Пукови Моравске дивизије I позива увођени су у борбу по времену пристизања, ради поправљања ситуације на угроженим крилима Дринске дивизије I позива. Трећи пук, који је стигао у с. Врсаково око 9 часова, груписао се на задњем нагибу Средњег рида, иза 17. пука. Већ у 9,40 часова добио је задатак да одмах упути један батаљон у помоћ 4. пуку ради ојачања његовог десног крила, односно ради поседања међупростора између 4. и 6. пука у који су се увлачиле бугарске снаге. У исто време, командант Дринске дивизије I позива наредио је 6. пуку да, по доласку 16. пука Моравске дивизије I позива, пређе у противнапад и поврати изгубљени положај. Трећи батаљон 3. пука стигао је на одређени положај око 11 часова и одмах ступио у борбу. Тиме је веома критична ситуација на десном крилу 4. пука донекле стабилизована и веза са 6. пуком успостављена. Међутим, због неактивности команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића и великих губитака које је претрпео у дотадашњим борбама, 6. пук није могао да одмах изврши наређени противнапад, већ се задржао на прихватном положају до 16 часова. То је омогућило бугарским трупама, исцрпеним од велике врућине, жеђи и несанице, да предахну, а бугарском командовању да уведе у борбу свеже снаге из армијске резерве.
Пратећи ток операција, командант 8. тунџанске дивизије је ценио да први ешелон нема довољно снага за постизање одређеног циља, па је, још око 6 часова, у извештају команданту 4. армије истицао: “Борба се води за овлађивање висовима источно од Срчиова и Кривог Дола, и југозападно од Сушева. Ми нападамо. Међутим, очевидно је недовољна јачина првог борбеног реда. Објект – врх Богословца и река Азмок (Светониколска река) врло су далеко”. Пошто је био принуђен да дивизијску резерву уведе у борбу ради спасавања 10. и 30. пука од тешког пораза, командант 8. тунџанске дивизије затражио је од штаба 4. армије да му стави на располагање армијску резерву. Командант армије је одобрио да 24. пук 3. балканске дивизије и два артиљеријска дивизиона, из армијске резерве, појачају напад 8. тунџанске дивизије.
Око 13 часова два батаљона бугарског 24. пука, ојачана једном батеријом, прешла су р. Брегалницу и, у садејству са снагама 10. и 23. пука које су се налазиле на овом делу фронта, отпочели наступање са обе стране пута Штип – Велес. У исто време, четири бугарске батерије тукле су са сушевског положаја ураганском косом ватром гребен Лозјанског рида, ватрене положаје батерија 1. дринског дивизиона, које су управо у том тренутку приспеле на своје пређашње положаје, и десно крило српске одбране на Јежевом брду. Криза на десном крилу 4. пука ушла је у нову, веома критичну фазу. Одбрана на одсеку Лозјански рид почела је да се колеба. Командант пука наредио је батеријама 1. дивизиона да се поново повуку на прихватни положај, па је пешадија у најкритичнијем тренутку остала без артиљеријске подршке. Бугари су то искористили и смело кренули у напад. Поколебано десно крило 4. пука (3. и 4. батаљон) није издржало, већ је напустило гребен Лозјанског рида и почело ужурбано да се повлачи на положаје иза Кривог Дола. Бугарска пешадија је избила на Седло и тиме довела у питање даљи опстанак 1. и 2. батаљона на Јежевом брду, који су до тада успешно одолевали нападу. Запретила је опасност да надмоћније бугарске снаге пробију фронт Дринске дивизије I позива и опасно угрозе позадину 3. армије.
Пратећи ток борбе са положаја изнад с. Срчиова, командант 3. армије генерал Божидар Јанковић и командант Дринске дивизије I позива пуковник Стеван Хаџић оценили су да су Бугари предузели одсудан напад да би на овом делу фронта пробили одбрану Дринске дивизије и да је наступио тренутак за ангажовање свих расположивих снага. Хаџић је позвао команданта 3. пука I позива пуковника Ивана Павловића и наредио му да са једним својим батаљоном и митраљеским одељењем одмах крене преко с. Срчиова, избије на фронт између кота 319 и 349 на Јежевом пољу, ојача делове 4. пука који се повлаче, сузбије Бугаре и по сваку цену одржи положаје на јужном делу Јежевог поља, који затвара правац Штип – Велес. Чим су 2. батаљон 3. пука и митраљеско одељење, под командом мајора Добросава Ћорића, у свом наступању прешли с. Срчиово, командант дивизије је упутио за њима и 1. батаљон, који се кретао преко Срчиовских коса лево од 2. батаљона. Иако изложени дејству артиљеријске ватре, батаљони су наступали “у јединствено примерном реду постепено развијајући стрељачке стројеве из предњих еволуционих делова”. Одбрана Јежева, која је, исцрпена непрекидном борбом и јаком врућином, почела да малаксава, наједном је оживела. Охрабрени неустрашивим наступањем 3. пука, војници су бацали капе увис и одушевљено клицали: “Живели Пироћанци!” Када је 1. батаљон избио на десно крило Јежевог брда, а 2. батаљон пред седло између Јежевог брда и Лозјанског рида тако да се налазио бочно према бугарским трупама које су потискивале десно крило 4. пука, цео борбени поредак, по наређењу пуковника Павловића, зауставио се и отворио снажну пушчану ватру на бугарску пешадију која је у густим стрељачким стројевима надирала на целом фронту. У исто време, митраљеско одељење, постављено на погодном положају иза деснокрилне чете 2. батаљона, отворило је врло ефикасну бочну ватру. Стигла је и једна пољска батерија, која је шрапнелом почела да туче бугарске стрељачке стројеве. Подухваћени сасређеном пушчаном, матраљеском и артиљеријском ватром, батаљони бугарског 10. и 24. пука, пошто су претрпели велике губитке, почели су у нереду да се повлаче и са Седла и са северних падина Јежевог брда, праћени громогласним “ура” храбрих Пироћанаца и Ужичана. Тиме је криза на центру Дринске дивизије I позива била преброђена. Пресудну улогу у томе одиграо је 3. пук Моравске дивизије I позива.
Десно крило Дринске дивизије I позива је, међутим, и даље било угрожено, јер 6. пук није успео да поврати изгубљени сушевски положај. Пошто је око 12 часова појачан 1. батаљоном 16. пука и пошто се уверио да не може очекивати скори долазак осталих делова тога пука, пуковник Докић је одлучио да пређе у напад са расположивим снагама. “У том циљу, ојачао је десно крило са две чете 1. батаљона 16. пука, а центар са две чете 3. батаљона из пуковске резерве. Будући да је придавао посебан значај нападу десног крила, које је имало задатак да протера бугарске делове са виса изнад с. Добришана и обухвати бугарско лево крило, командант 6. пука је упутио тамо и друге две чете из 2. батаљона 16. пука. Па ипак, десно крило није успело да заузме вис изнад с. Добришана, јер су упућена појачања била врло неактивна.” Осим тога, командант бугарског 12. пука био је обавештен о припремама противнапада, па је на време ојачао своје лево крило и центар. Тако су главне снаге 6. пука, које су нападале на центру, чим су се спустиле у удоље сушевског положаја, биле изложене јакој артиљеријској и бочној митраљеској ватри с лева и присиљене да се у нереду повлаче на полазни положај. У то време, десно крило је обновило напад, али се и оно по паду мрака повукло на полазни положај. Обавештен о неактивности 16. пука, командант Дринске дивизије је наредио, у 15,30 часова, команданту пука да најенергичније потпомогне напад 6. пука целокупном својом снагом. Тек после тога, делови 16. пука (један и по батаљон) напустили су прихватне положаје на Богословцу и појачали поколебану одбрану 6. пука. Тиме је стабилизована ситуација и на десном крилу Дринске дивизије I позива.
Иако је, заузимањем сушевских положаја и обухватањем унутрашњих крила 4. и 6. пука, 2. бригада бугарске 8. дивизије постигла значајан успех, Богословац и Светониколска река, које је, према плану генерала Ковачева, требало заузети били су далеко. Ни појачавање њеног првог ешелона делом армијске резерве није дало жељене резултате. Напад 2. бригаде, као и целе 8. тунџанске дивизије, почео је да губи дах у одсудном тренутку. Увиђајући то, командант бригаде је молио генерала Киркова да му пошаље у помоћ бар два батаљона, али је убрзо добио одговор “да рачуна само са својим сопственим снагама”. Те снаге су, међутим, биле толико исцрпене и истрошене да се са њима није могло ни корака напред. То је на крају схватио и командант 8. тунџанске дивизије, па је у 17 часова издао наређење команданту 2. бригаде, у чији је успех полагао велике наде, да обустави напад, утврди се на достигнутој линији и предузме мере за одбијање од изненадног напада.
Напад главних снага бугарске 4. армије заустављен је, дакле, 30. јуна увече, на целом фронту. Да је овом нападу бугарско командовање придавало посебан значај, види се и по томе што је командант 4. армије, обавештен да Срби добијају нова појачања и угрожавају десни бок 8. тунџанске дивизије, одлучио да већ у 10,30 часова појача напад ове дивизије, увођењем у борбу армијске резерве – 1. бригаде 3. балканске дивизије. Пошто се уверио да се и после тога операције не развијају по његовом плану, телеграфисао је, у 15,35 часова, команданту 8. тунџанске дивизије да остане на заузетим положајима и појача своје десно крило једним пуком армијске резерве, а у исто време наредио суседним дивизијама да делом снага потпомогну напад 8. тунџанске дивизије. Међутим, командант 7. рилске дивизије одговорио је да нема резерве којом би могао помоћи 8. дивизију, док је командант 2. тракијске дивизије тражио да један пук из армијске резерве дејствује према с. Драгову и помогне напад његових трупа. Увиђајући да суседне дивизије не могу да издвоје део снага за помоћ 8. тунџанској дивизији, генерал Ковачев је наредио 2. тракијској дивизији да упути своју пољску артиљерију 8. дивизији и, у 17 часова, телеграфисао Врховној команди: “Молим да ми се стави на располагање 6. бдинска дивизија пошто противник упућује бројно јаче снаге против 8. дивизије.” Врховна команда је усвојила овај захтев и већ првога дана битке ставила своју ионако слабу стратегијску резерву на располагање команданту 4. армије, лишавајући себе могућности да у даљем току операција брзо и успешно парира нова дејства противника.
Сви напади главних снага бугарске 4. армије, који су се “као таласи узбурканог мора непрестано обнављали са већом жестином”, разбили су се о савијена крила и центар, прво Дринске, а затим Дринске и Моравске дивизије I позива. Падине Сушевске косе, Лозјанског рида, Јежевог брда, Средњег рида и Шаренковца биле су покривене погинулим бугарским и српским војницима. Обострани губици били су веома тешки. Још поразнија за Бугаре била је чињеница што је на овим положајима сломљен почетни удар главних снага, којим је требало пробити српску одбрану, овладати Овчим пољем и “учинити поражавајући утисак у противничком табору”. За ово се има захвалити великом пожртвовању свих официра и војника у одбијању бугарских напада и умешном командовању штабова Дринске и Моравске дивизије I позива, који су правилио економисали расположивим снагама, ангажовали тако рећи и последњег човека у одсудном тренутку и благовремено поделили командовање приликом децентрализованог увођења у борбу Моравске дивизије I позива. Веома корисно је било и лично присуство команданта Дринске и Моравске дивизије I позива на најугроженијим деловима фронта, у критичним тренуцима. Пуно признање припада и команданту 3. армије генералу Божидару Јанковићу, за целисходну и благовремену одлуку о увођењу у борбу армијске резерве – Моравске дивизије I позива. Ова одлука имала је одлучујући утицај на исход битке. Његово лично присуство на најугроженијем делу фронта (на седлу између Лозјанског рида и Јежева), у периоду најжешћег окршаја, веома повољно се одразило на морал и чврстину српске одбране.