Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Уочи битке на Брегалници, четири бугарске и три српске армије и Тимочка војска биле су груписане дуж српско-бугарске границе, од ушћа р. Тимока у Дунав, до Ђевђелије, у пуној борбеној готовости. Од укупно 309 пешадијских батаљона и 102 артиљеријске батерије, колико је у то време имала бугарска оперативна војска, у састав 1, 3, 4. и 5. армије, које су се налазиле на српској граници, ушло је 229 батаљона, 146 батерија разног калибра и 28 ескадрона коњице. Према овим бугарским снагама стајале су три српске армије (1. и 3. армија у Македонији и 2. армија код Пирота) и Тимочка војска (код Зајечара), јачине 196 батаљона, 106 батерија и 38 ескадрона коњице).
Главне бугарске снаге (4. и 5. армија) биле су груписане па брегалничком, криворечком и струмичком операцијском правцу, тј. на свим правцима који непосредно изводе на територију Македоније. У њихов састав ушло је 159 батаљона, 80 батерија и 9 ескадрона коњице. Међутим, само је 4. армија добила директиву Врховне команде да 30. јуна пређе у енергичан напад на српску војску дуж целе демаркационе линије у Македонији и овлада линијом: кота 550 (јужно од Кратова) – гребен Богословца – десна обала р. Брегалнице – Криволак. Тиме би била створена солидна операцијска основица за настављање офанзиве у циљу заузимања што већег дела Македоније пре него што, на интервенцију великих сила, дође до обуставе рата. Остале армије, концентрисане на тимочко-подунавском, софијско-нишавском и криворечком операцијском правцу, требало је да првих дана рата остану пасивне, јер је Врховна команда, због лоше процене ситуације и потцењивања снага и могућности противника, сматрала да је за реализацију постављених ратних циљева довољно ангажовати само две армије – 4. према Србији и 2. према Грчкој.
У духу поменуте директиве Врховне команде, командант 4. армије генерал Ковачев развио је своју огромну армију (130.000 људи) на линији: Китка – Кочане – Штип – Радовиште – Струмица, у три групе:
– десна – кочанска група (Македонско-једренско ополчење, 2. бригада 4. преславске дивизије и 7. рилска дивизија), груписана на просторији Кочане, Оризари, Зрновци, Теранци, са предстражним деловима развијеним од виса Китке, преко Рајчанског рида и даље дуж леве обале Злетовске реке до њеног ушћа у Брегалницу, добила је задатак: да са Македонско-једренским ополчењем заузме Царев врх и Чатал чесму и тако скреше испадни угао српске одбрамбене линије на масиве Осогова, који је могао послужити као ослонац за офанзивна дејства у бок и позадину бугарске 4. армије; са 2. бригадом 4. дивизије да “нападне и заузме вис Градиште, западно од с. Добрева” (на новим картама то је вис Кала и, вероватно, коса Курија између њега и с. Добрева), а са 7. дивизијом, без 3. бригаде, “вис Руен северно од с. Тахона”, (вероватно се ради о вису Алачуга код с. Куково) и тиме створи погодну основицу за дубљи продор у циљу раздвајања српске 1. и 3. армије;
– централиа – штипска група (8. тунџанска дивизија и 1. бригада 3. балканске дивизије), груписане на просторији Радање, Штип, Никоман, са предстражама на левој обали Брегалнице, требало је да заузме гребен Богословци и долину р. Азмака (Светониколска река) до њеног ушћа у Брегалницу;
– лева – радовишко-струмичка група (2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. рилске дивизије), развијена на линији Радовиште – Струмица, са предњим деловима на Кривој Лакавици и гребену планине Плауш, добила је задатак да, дејствујући једном групом преко с. Гарван ка Криволаку а другом преко с. Конче ка Удову, заузме железничку станицу Удово и мост на Вардару код с. Градеца, и тако пресече везу између српске и грчке војске у долини Вардара на фронту од Криволака до Удова.
Претпостављајући да се главне снаге српске војске налазе на линији десна обала Светониколске реке – Градиште – Црни врх – Страцин, а на Брегалници и Злетовској реци само истакнути предњи одреди, генерал Ковачев је развио гро снага своје армије у првом ешелону, да би испољио што јачу силину почетног удара и “учинио поражавајући утисак на противника”, остављајући у другој линији само шест пешадијских пукова и један артиљеријски дивизион. Он је, очигледно, рачунао на лак и брз успех, па је извршио нерационално почетно груписање снага и кордонски развукао јединице на сувише широком фронту од Китке на Осоговској планини до Радовишта и Струмице. Пренебрегавајући основно стратегијско начело о стварању одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, команда 4. армије је усмерила дејства јединица дивергентним правцима: према Царевом врху, Дренку, Алачугу, Богословцу, Криволаку и Удову, без јасно израженог тежишта. Ако се томе дода и несхватљива одлука бугарске Врховне команде да у први мах не ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на старој српско-бугарској граници, онда је јасно да пројектована офанзива 4. армије није имала изгледа на веће оперативно-стратегијске успехе.
Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, српска Врховна команда је подешавала распоред својих трупа да би брзо и успешно могла спречити бугарски напад, јер је, спутавана захтевима спољне политике, била принуђена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Управо због тога, основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је стратегијски дочек, тј. држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасне, а потом дејствовати према ситуацији. Међутим, када су 25. јуна 1913. бугарски комити извршили напад већих размера на предстражни распоред Моравске дивизије II позива код Злетова и Ратавице, Врховна команда је, сматрајући да је то, у ствари, почетак рата и да је више не могу спутавати никакви политичко-дипломатски обзири, наредила пребацивање главних снага на прву одбрамбену линију на Брегалници и Злетовској реци, која је нудила повољније услове за прелазак у општу противофанзиву. Ценећи да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем и да ће најјачи притисак испољити на правцу Штип – Велес, начелник штаба Врховне команде војвода Путник је посветио највећу пажњу затварању тога правца и груписао 3. армију на простору Штип, Криволак, Велес. Али, уверен да ће Бугари једновремено дејствовати брегалничким и криворечким правцем, с обзиром на њихову тесну узајамну оперативно-тактичку повезаност, груписао је 1. армију на простору Крива Паланка, Кратово, Св. Никола, тако да може успешно парирати дејства бугарских трупа и на једном и на другом правцу. Осим тога, Путник је инсистирао да грчка Врховна команда концентрише три дивизије у рејону Ђевђелије, ради садејства са српском војском.
Одлука српске Врховне команде да примакне главне снаге ближе Брегалници и Злетовској реци имала је огроман значај за исход брегалничке битке. Радећи на њеној реализацији, јединице 1. и 3. армије (104 батаљона пешадије, 62 артиљеријске батерије и 34 ескадрона коњице – укупно 175.000 људи и 240 топова) заузеле су уочи бугарског напада, тј. 29 јуна увече, следећи распоред:
Прва армија (60 батаљона пешадије, 26 ескадрона коњице и 145 топова разног калибра – укупно 105.000 људи, од тога 77.000 бораца) груписана је делом на правцу Ћустендил – Куманово, а делом на правцу Царево Село – Кочане – Кратово, у две линије. Прва линија (Големи вис – Бождарица – Царев врх – десна обала Злетовске реке) поседнута је слабијим снагама, изузев истакнутих положаја на Осоговској планини, које су држали два ојачана пука Дунавске дивизије I позива. Главне снаге 1. армије биле су на другој линији (Страцин – Градиште – Црни врх – Кратово), и то: Дунавска дивизија II и 18. пук Дунавске дивизије I позива на Страцину; Шумадијска дивизија I, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија на простору Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште. Будући да се Врховна команда није била дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку, све до почетка бугарског напада јединицама нису дати јасни и одређени задаци.
Трећа армија (44 батаљона пешадије, 8 ескадрона коњице и 84 топа – укупно 70.000 људи, од тога 55.000 бораца) груписана је на простору Штип – Криволак – Велес, са Дринском дивизијом I позива и Тимочком дивизијом II позива на првој одбрамбеној линији: Рујан (тт. 701) – Јежево (тт. 492) – Лозјански рид – гребен Конечке планине, и Моравском дивизијом I позива у армијској резерви на другој одбрамбеној линији: Крушица – Динлер. Мада су ове линије представљале прве погодне положаје за спречавање бугарског наступања од Кочана, Штипа и Радовишта према Скопљу, Велесу и Криволаку, овако груписање 3. армије било је подешено за офанзивна, а не за одбрамбена дејства. Али, захваљујући управо томе, главне снаге 3. армије примакнуте су на предњу одбрамбену линију, на којој су, и поред недовршеног распореда, могле дати одсудну битку.
Црногорска дивизија и Добровољачка бригада (22 батаљона пешадије и шест брдских брзометних топова) образовале су стратегијску резерву Врховне команде, у рејону Скопља.
Догађаји су показали да је груписање српске војске за битку на Брегалници, и поред извесних пропуста, и по месту и по јачини правилно извршено. Наиме, главне снаге 1. и 3. армије биле су груписане на брегалничком операцијском правцу, којим је био усмерен бугарски главни удар. Иако је Врховна команда предвиђала да ће Бугари предузети офанзиву и криворечким правцем, распоред српских трупа био је такав да је у битку на Брегалници, одмах или после краћег времена, могло ступити 76 батаљона пешадије, 44 артиљеријске батерије и 27 ескадрона коњице. На најосетљивијем делу брегалничког фронта (Рујан – Јежево – Лозјански рид), српска 3. армија је имала у првој линији две ојачане дивизије, тј. довољно јаке спаге да на њој води одлучујућу битку. Мада је распоред 1. армије био подешен за вођење одсудне битке на другој линији, њена главна група (Шумадијска дивизија I позива, Моравска дивизија II позива и Коњичка дивизија), концентрисана на простору Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, била је целисходно постављена за активна дејства и на брегалничком и на криворечком операцијском правцу, у духу основне идеје ратног и почетног операцијског плана Врховне команде о ишчекујућем држању док се не испољи намера Бугара. Пошто је бугарска 5. армија у почетку рата остала неактивна, српско командовање је са овом групом могло благовремено парирати непријатељеве подухвате на брегалничком правцу, односно предузети обухватни напад у правцу Кочана ради преотимања оперативне иницијативе. Груписање српске војске за битку на Брегалници пружало је, дакле, реалне шансе за сламање напада бугарске 4. армије и повољан исход битке.