Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
У зору 1. јула, главне снаге бугарске 4. армије наставиле су напад на овчепољске положаје српске 3. армије, које су браниле Дринска и Моравска дивизија I позива. Због измешаности трупа ове две дивизије, командант 3. армије извршио је у току ноћи поделу овчепољских положаја на три одсека:
– десни, од р. Брегалнице до с. Кривог Дола са ослонцем на масив Богословца, поселе су трупе 6. и 16. пука, са две брдске батерије, под командом команданта 16. пука пуковника Јована Викторовића, који је непосредно био потчињен команданту 3. армије;
– централни, Лозјански рид – Јежево – Средњи рид, 3, 4. и 17. пук, са Дринским артиљеријским пуком (од 9 батерија), под командом команданта Дринске дивизије I позива пуковника Стевана Хаџића;
– леви, Шаренковац – Рујан, 1, 2. и 5. пук, са Моравским артиљеријским пуком (9 батерија), под командом команданта Моравске дивизије I позива генерала Илије Гојковића.
Армијска коњица, којом је командовао пуковник Драгутин Андоновић, налазила се у армијској резерви између левог и централног одсека.
Пошто су у току ноћи ојачали своје снаге према десном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су у зору 1. јула предузели напад, уз снажну подршку артиљеријске ватре. Нападнут од знатно надмоћнијих снага и тучен комбинованом фронталном и бочном ватром, а уз то обухваћен од бугарских комита, деснокрилни батаљон 16. пука, на висовима северно од с. Добришана, принуђен је да се, око 10 часова, повуче ка Богословцу. Будући да је тим повлачењем потпуно откривен десни бок 6. и 16. пука, пуковник Викторовић је, око подне, наредио да се све трупе десног одсека повуку на масив Богословца. Повлачење је извршено без узнемиравања, јер бугарске трупе, поучене горким искуством из претходног дана, нису предузеле гоњење покретом. Оне се, чак, нису усудиле да поседну напуштене српске ровове, већ су упутиле парламентара који је затражио обустављање непријатељстава.
Повлачење 6. и 16. пука на Богословац било је, дакле, пренагљено, а дошло је, вероватно, као последица великих губитака 6. пука у људству, нарочито у официрима, од претходног дана. Ово је повукло за собом и 3. батаљон 3. пука, који је држао положај испред развалине Старог Кривог Дола, тј. на крајњем десном крилу централног одсека. Овај батаљон се око подне повукао на Трескову њиву, али је, будући да су Бугари остали неактивни, пред вече поново посео свој пређашњи положај и коту 413, коју су раније држале трупе десног одсека. Међутим, упркос изричитом наређењу команданта 3. армије да се одмах врате на напуштене положаје, које непријатељ није посео, 6. и 16. пук су остали и заноћили на масиву Богословца.
И на централном одсеку српских овчепољских положаја, Бугари су обновили напад у раним јутарњим часовима 1. јула. Њихова артиљерија је снажном фронталном и бочном ватром тукла трупе 4. пука на Јежевом брду. Нарочито ефикасна била је коса ватра бугарских батерија са висова код с. Сушева. Она је нанела тешке губитке 1. батаљону 4. пука, који се, око 8.30 часова, у групама почео спуштати низ западне падине Јежевог брда да би образовао дивизијску резерву. Па ипак, због снажног дејства српске артиљерије (у међувремену две српске батерије примакле су се ближе и поставиле на ћувику у западном подножју Јежевог брда), 1. бригада 8. тунџанске дивизије, која је претходног дана претрпела тешке губитке, није се усудила да нападне и заузме делимично већ напуштене српске ровове.
У исто време, бугарски 23. и делови 24. пука (два батаљона), сматрајући да им је артиљерија прокрчила пут, прешли су у напад, усмеравајући главни удар на седло између Јежевог брда и Лозјанског рида. Али, дочекани снажном пешадијском и артиљеријском ватром српске одбране, батаљони 24. пука, који су нападали у захвату пута Штип – Велес, убрзо су поколебани, а затим одбијени уз велике губитке. Међутим, наступајући јужно од пута, трупе 23. пука су успеле да заузму највећи вис на гребену Лозјанског рида (тт. 579), одакле су косом митраљеском ватром нагнале на повлачење левокрилну чету 3. батаљона 4. пука и деснокрилну чету 2 батаљона 3. пука, северно од пута. Овај непријатељев успех париран је ефикасном ватром српских батерија, које су ућуткале бугарске митраљезе на гребену Лозјанског рида. Тиме је напад бугарске пешадије на централни одсех српских овчепољских положаја био заустављен. Бугарској 8. дивизији нанети су тешки губици: у току прва два дана битке изгубила је 3.350 људи – погинулих, рањених и несталих.
У јеку борби на Јежевом брду и Лозјанском риду, командант бугарске 8. дивизије генерал Кирков добио је депешу од команданта 4. армије која гласи: “Обуставите дејства и упутите одмах начелника штаба дивизије као парламентара да извести команданта српске армије да имам наређење Врховне команде за прекид дејства. Упутите га са овом депешом. Издао сам наређење свим јединицама да обуставе дејства”. Нешто пре 13 часова, команданту 3. батаљона 4. пука јавио се начелник штаба 8. тунџанске дивизије потпуковник Петров са цитираном депешом генерала Ковачева. Скоро у исто време појавили су се парламентари 10, 23. и 30. пука са усменим захтевом да се прекину непријатељства. Речено им је да српске трупе немају наређење за прекид дејстава и да ће се чекати одговор надлежног команданта.
Међутим, иако бугарски захтев није званично прихваћен, ватра је са обе стране прекинута. Преморени српски и бугарски војници на Лозјанском риду појурили су у воћњаке на “ничијој земљи” да би се заштитили од јулске врућине и утолили жеђ. Ово незванично примирје трајало је до 17 часова, када је обновљено ватрено дејство.
Најкрвавије борбе вођене су на левом одсеку српске 3. армије, на који су нападали бугарски 13, 14. и 22. пук и два батаљона 26. пука (десна и средња колона 7. рилске дивизије). У 5 часова ујутру, српски положаји обасути су снажном артиљеријском ватром. У исто време, пешадија је у густим стрељачким стројевима прешла у напад, усмеравајући главни удар на спој српске 1. и 3. армије. Развила се оштра блиска борба са више узастопних јуриша са обе стране. Моравска дивизија I позива је улагала крајње напоре да се одржи на свом положају. Пешаци су на рукама извлачили топове у прве борбене редове да би парирали убитачно дејство бугарске артиљерије
Лево крило Моравске дивизије I позива, на које су се устремиле главне снаге бугарске 7. дивизије, запало је у озбиљну кризу. Само захваљујући непосредној помоћи 11. пука, суседне Шумадијске дивизије I позива и Коњичке дивизије, успело је да се одржи. Овај пук са два батаљона кренуо је, око 5 часова ујутру, гребеном који се од с. Кукова пружа према Рујану, ради напада на непријатељеве снаге код с. Пестришина. У исто време, његов 3. батаљон, ојачан пуковским митраљеским одељењем, упућен је, дивергентним правцем, ка јужном делу Костомара да би садејствовао са главним снагама Шумадијске дивизије I позива, које су нападале на Дренак. Напад 11. пука подржавале су три батерије (по једна из Дринске, Шумадијске и Коњичке дивизије), дејством са широко обухватног лука Оџак – Алачуга, и делови 2. и 5. пука Моравске дивизије I позива (две пешадијске чете). Када су, око 8 часова, српски стрељачки стројеви избили на јуришно одстојање, Бугари су обуставили ватру и истакли беле заставе. Међутим, чим су неке јединице обмануте овим сигналима несмотрено кренуле напред, дочекане су жестоком фронталном и бочном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром и принуђене на повлачење. У том тренутку, Бугари су покушали да пређу у противнапад, али их је снажна ватра српских батерија сатерала у ровове. Ни други јуриш 11. пука, који је предузет око 9 часова, није успео. Изложен бочној ватри бугарске артиљерије, левокрилни 2. батаљон поново је принуђен на повлачење. Њему се убрзо придружио и 1. батаљон, који је трпео ватру сопствене артиљерије. Овога пута бугарске трупе нису ни покушале да пређу у противнапад, јер су претрпеле тешке губитке. Нарочито је била ефикасна ватра 7. батерије са виса Оџак. Њене гранате су падале у ровове бугарских трупа и наносиле им велике губитке. Том приликом су погинула или рањена 22 бугарска официра, међу којима и командант 13. пука пуковник Матов и велики број подофицира и војника.
Тек трећи јуриш који су, око 12 часова, предузели 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије (ова дивизија имала је задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије и обезбеђује им унутрашња крила и бокове), уз садејство 2. пука Моравске дивизије I позива, крунисан је великим успехом, који је означио почетак судбоносног обрта битке на Брегалници у корист српског оружја. У силовитом налету извршеном истовремено са севера и југа, бугарски 13. пук и два батаљона 26. пука потучени су до ногу и натерани у панично бекство. Том приликом је заробљено 1.200 бугарских војника, подофицира и официра, међу којима и цео штаб 13. пука, са замеником команданта пука на челу, комплетна артиљеријска батерија и митраљеска чета (сем једног митраљеза) и велике количине разног ратног материјала. О томе бугарски историчари пишу:
“Други и трећи батаљон 13. пука пали су у ропство заједно са својим командантима и замеником команданта пука. Само су појединци успели да побегну и спасу се од српске коњице и паклене ватре. Четврти батаљон 13. пука, који је иначе претрпео огромне губитке и готово остао без старешина, нашао се под јаком ватром, са угроженим левим крилом и позадином, па је одмах напустио положај и повукао се у нереду… Митраљеска чета 13. пука, која је изгубила све командире водова, успела је да спасе само један митраљез, једну цев и око 50 сандука мупиције… Брзометна 3. батерија 7. пољског артиљеријског пука… била је већ закачила три топа и четири-пет кара. Командир батерије наредио је возарима да сјашу. Ускоро су стигли српска пешадија и полуескадрон коњице, убили наредника и неколико војника, а све остало заробили.”
И српске трупе су претрпеле тешке губитке. Само 11. пук Шумадијске дивизије I позива имао је 618 људи избачених из строја (66 погинулих, 510 рањених и 42 несталих). Његов 2. батаљон је на пример, изгубио команданта батаљона и три командира чете.
Лева колона бугарске 7. дивизије, која је дејствовала на одсеку Шаренкова – Кијево брдо, поколебана је још у раним јутарњим часовима, када је 2. батаљон 1. пука Моравске дивизије I позива покушао да изненадним нападом поврати шаренковац. Иако овај покушај није успео, војник бугарског 14. пука, који су се налазили у другој линији, захватила је паника. Неки су се дали у бекство. Паника се пренела и на команданта 14. пука, који је известио команду дивизије “да у случају новог напада неће моћи одржати свој положај”, и затражио појачање. Убрзо му је, међутим, наређено да предузме бочни напад на Рујан ради непосредног садејства са средњом колоном, које је запала у тешку кризу, и да одмах упути два батаљона у с. Лепопелце, на располагање команданту дивизије. После одласка ових батаљона, ослабљена лева колона није ни покушала да бочним нападом садејствује са средњом колоном, већ је, чим су је око 16 часова напали 1. и 5. пук Моравске дивизије I позива, напустила свој положај и повукла се преко Злетовске реке, гоњена ватром српских батерија.
Обавештен о повлачењу средње колоне, која се до 16 часова одржала на положају Шаренковац – Кијево брдо, генерал Тодоров је известио команданта 4. армије да је његов 13. пук “готово сасвим разбијен” и да је због тога био принуђен “да се са осталим, услед великих губитака, слабим снагама повуче на леву обалу Злетовске реке”. Десно крило Моравске дивизије I позива посело је, својим рпедњим деловима висове у углу између Брегалнице и Злетовске реке.
Српска 3. армија је тиме успешно извршила задатак који је војвода Путник пред њу поставио. Истина, Тимочка дивизија II позива је била одвојена од 3. армије и обухваћена од Штипа, патрика и Брусника, али се ипак одржала на свом главном положају, везујући за себе двоструко јаче бугарске снаге. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на масив Богословаца, упркос категоричном наређењу команданта 3. армије. Центар је, међутим, издржао снажну ватру непријатељеве артиљерије, одбио напад његове пешадије и одржао своје положаје. У међувремену, лево армијско крило је одбило више узастопних бугарских јуриша и, пошто су му притекли у помоћ 11. пук Шумадијске дивизије I позива и два пука Коњичке дивизије, прешло у енергичан противнапад и до ногу потукло 13. пук и два батаљона 26. пука бугарске 7. дивизије, узимајући оперативну иницијативу у своје руке.