Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Поступајући по заповести начелника штаба 1. армије генерала Бојовића, Моравска дивизија II позива отпочела је 1. јула ујутру напад на 2. бригаду 4. преславске дивизије, усмеравајући главни удар на вис Кале (к. 830). Око 8 часова, четири српске батерије су почеле да концентричном ватром туку бугарске положаје на Кали и Градишту. Пошто је бугарска одбрана почела да се колеба, а делимично и да напушта стрељачке заклоне, 1. и 2. пук Моравске дивизије II позива, потпомогнути Дунавским коњичким пуком, отпочели су напад. Међутим, када су чете прве линије покушале да се са две стране успењу на Калу, дочекане су снажном пушчаном и митраљеском ватром и приморане да се врате у мртви угао. Због тога су четири српске батерије поново отвориле ватру са широко обухватног лука од Црвеног рида преко Чакалишта до Поникве; бугарска пешадија није издржала, већ је око 11 часова почела да се повлачи према Калништу. Десно крило Моравске дивизије II позива (1. пук, 2. батаљон 2. пука са митраљеским одељењем, 3. брдска батерија и Дунавски коњички пук) избило је на калу и Градиште и, упркос снажном отпору бугарских трупа, продужило наступање ка Злетову и Ратовици, док је лево крило (2. пук, без једног батаљона), имајући испред себе слабије бугарске снаге, успело да их протера на леву обалу Злетовске реке.
“Срби су предузели напад на три батаљона 31. пука на Градишту” – пишу бугарски историчари – “угрожавајући оба његова крила обухватним маневром. У немогућности да сузбију опкољавање, јединице су се – не чекајући наређење – повукле на трећи гребен под јаком пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Командант пука издао је наређење да батаљон пређе у противнапад и поврате Градиште, али га је, пошто је добио наређење за прекид операција, повукао…”
Управо у тренутку када су предњи делови Моравске дивизије II позива избили на линију Стрмош – Калниште – Древено, трупе бугарске 2. бригаде, на висовима код с. Калништа (31. пук) и у рејону с. Неокази (два и по батаљона 8. пука и две батерије), прекинуле су ватру, сложиле пушке у купе, истакле беле заставе и упутиле парламентаре – ађутанте оба пука. Један од њих се јавио команданту Дунавског коњичког пука и изјавио “да је бугарски цар наредио да се обуставе непријатељства, пошто је закључено примирје”. Мислећи да Бугари хоће да се предају, командант 1. пука Моравске дивизије II позива потпуковник Милан Јаношевић је издао наређење да се прекине ватра и да се први борбени ред примакне што ближе Бугарима. У том тренутку, према пет бугарских батаљона и две батерије стајала су свега три српска батаљона од којих се један није ни развио за борбу, већ је – нагомилан на коси између с. Добрава и Калништа – радознало посматрао Бугаре са белим барјачићима “спремне на предају”. Баш тада је на положаје стигао командант дивизије пуковник Милован Недић и наредио команданту пука да хитно среди борбени поредак и да “војници заузму згодна места и заклоне”. Потом је упутио Бугарима парламентара са категоричним захтевом “да одмах одступе преко Злетовске реке или да положе оружје.” Убрзо је, међутим, отпочело пушкарање на левом крилу Шумадијске дивизије I позива, око Стрмоша и Озрена, па су све бугарске јединице, као по уговореном сигналу, отвориле жестоку пешадијску и артиљеријску ватру. Изненађен и збуњен, 1. пук Моравске дивизије II позива нашао се у веома тешкој ситуацији. Дунавски коњички пук се ужурбано повукао уз Калнишки поток. Њему су се придружили и делови 1. батаљона, док су остале трупе првог борбеног реда, будући приковане за земљу блиском противничком ватром, почеле да се колебају. Помогла их је артиљерија Шумадијске дивизије I позива, која је са дреначког положаја отворила ураганску ватру из четири пољске и једне хаубичке батерије на лукавог противника. Њој су се придружили и митраљези коњичког пука са положаја код с. Леснова. Захваљујући томе, десно крило Моравске дивизије II позива извукло се на косу између Древена, Калишта и Корије, без већих губитака. Бугари нису ни покушали да искористе пометњу коју је њихова изненадна ватра изазвала у редовима српских трупа и противнападом поврате изгубљени положај.
Главне снаге Моравске дивизије II позива увођене су у борбу сукцесивно, без везе и садејства са Шумадијском дивизијом I позива, која је нападала Дренак. У време када су се на дреначком положају водиле најоштрије борбе, Моравска дивизија II позива остала је потпуно неактивна и повучена далеко уназад, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се одмарала на освојеном дреначком положају. Истина, њена артиљерија је у најкритичнијем тренутку притекла у помоћ опасно угроженом десном крилу Моравске дивизије и ефикасним дејством омогућила му да се без тежих губитака, извуче из противничког ватреног вихора. Никакве друге координације рада између ове две дивизије није било током 1. јула. Захваљујући томе и неопрезности команданта 1. пука Моравске дивизије II позива, Бугари су успели да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа.
Главне снаге Моравске дивизије II позива заноћиле су 1/2. јула на простору Кала – Корија – Плавица, а помоћне на десној обали Злетовске реке, од с. Леснова до с. Мушкова.
Трећи пук Моравске дивизије II позива (без једног батаљона) и 7. пук Дунавске дивизије I позива, са три брдске батерије, добили су задатак да, у садејству са Осоговским одредом, преотму Банков чукар. Овај значајан положај на масиву Осогова заузеле су, претходног дана, главне снаге Македонско-једренског ополчења. Њима је 30. јуна увече наређено да 1. јула ујутру наставе обухватни маневар ради ликвидације истакнутих положаја српске 1. армије на Осоговској планини. Чим је свануло, батаљони прве линије (1, 6. и 13, а доцније и 7) отпочели су наступање ка Чатал-чесми, али су убрзо, обасути концентричном ватром српских батерија, били принуђени да се повуку на полазни положај (митраљески вод је одступио чак преко Злетовске реке). Упозорен “да је даље наступање без артиљеријске припреме тешко и ризично”, командант 1. ополченске бригаде затражио је од команде Ополчења да убрза напад 3. бригаде и тиме олакша положај његових главних снага на Орловом камену, а у исто време предузео мере да батерије са Банковог чукара и Курмине снажније подрже напад пешадије. Тако је обострана артиљеријска припрема напада почела у истом тренутку.
Када је, око 8 часова, артиљеријска и митраљеска ватра достигла врхунац, отпочело је наступање српске пешадије са линије Костадиница – Чатал-чесма, под веома тешким условима. Наиме, чим су отпочели покрети јединица, Бугари су отворили снажну артиљеријску ватру са Банковог чукара, Курмине и Емирице, коју српске брдске батерије због малог домета нису могле да парирају. Осим тога, командант 1. ополченске бригаде, пратећи пажљиво развој догађаја, упутио је један батаљон из резерве да бочним нападом помогне одбрану Орловог камена. Користећи се пошумљеним и испресецаним земљиштем, овај батаљон се сасвим приближио првом борбеном реду 7. пука и повео са њим борбу у сусрету. То је веома отежало напад 7. пука, тим пре што главне снаге 3. пука II позива још нису могле да пређу у наступање. Требало је потискивати ополченце од грма до грма, под уништавајућом ватром бугарских батерија. Зато је командант 7. пука потпуковник Милорад Ристић увео у борбу један батаљон из пуковске резерве и укочио напад ових појачања, а са главнином пука извршио енергичан напад на Орлов камен, обухватно са оба крила. Ополченски батаљони на Орловом камену нису издржали овај силовит налет, већ су се у нереду повукли ка Банковом чукару.
“У 10,30 часова, Срби су кренули у напад и са западне стране” – пишу о томе бугарски историчари – “тако да се више није могло ничим помоћи Орловом камену, против кога су била усмерена дејства српских пешадијских и артиљеријских јединица. Налазећи се на нижем незаштићеном вису, без средстава за утврђивање, слабо подржани од својих заосталих батерија, ополченци се нису могли одржати…”
После напуштања Орловог камена, и бугарске трупе на северном огранку Дервишице (4, 14. и 15. батаљон) биле су изложене унакрсној митраљеској и артиљеријској ватри и принуђене да се повуку на Емиричин рид.
По заузимању Орловог камена, 7. пук I позива, са једном брдском батеријом, продужио је наступање према десном, а 3. пук II позива, са две брдске батерије према левом одсеку Банковог чукара. Батаљони су се полако спуштали низ стрме падине Орловог камена и Костадинице у долину Злетовске реке, где је 3. пук одбио напад два бугарска батаљона усмерен према с. Кнежеву. Око 18 часова та два пука почела су да се пењу уз стрме и густом шумом покривене падине Банковог чукара и Вакафа. У сумрак, батаљони пука II позива, после великих напора, избили су на теме Вакафа. Бугари нису сачекали њихов јуриш, већ су напустили овај положај и повукли се према Емирици. Командант бугарске 1. бригаде, који је лично руководио одбраном Банковог чукара, обавестио је команду Ополочења “да се може десити да напусти и Емирицу пошто потучене јединице услед рђавог терена не могу да се прикупе и огранизују”.
Напад 7. пука I позива развијао се спорије. Он је одбио један снажан противнапад бугарских комита, а затим наставио да се пење уз Банков чукар, повијајући се све више удесно. Тек око 21 час први борбени ред је избио пред бугарске ровове на десном одсеку Банковог чукара, где је дочекан блиском пешадијском ватром и ручним бомбама. После кратке ватрене припреме, пук је извршио јуриш и принудио Бугаре да се у нереду повуку ка Курмини. Због растројства већине батаљона леве (главне) нападне колоне, командант Македонско-једренског ополчења одобрио је предлог команданта 1. бригаде да се јединице повуку “на полазне положаје од пре почетка операција”. Тиме је Банков чукар био дефинитивно повраћен, као и сви положаји на Осоговској планини који су изгубљени претходног дана.
Борбе за Банков чукар биле су веома оштре, што најбоље потврђују обострано велики губици. Према бугарским подацима, из Македонско-једренског ополчења избачено је тога дана из строја 480 људи, од тога 112 погинулих. И српски губици су били велики. Само из 7. пука избачено је из строја преко 308 људи.
Повративши Банков чукар, српске трупе су постигле још један веома значајан успех. Тиме је преброђена криза код Осоговског одреда и обезбеђена позадина трупа које су затварале криворечки правац, а створена је погодна операцијска основица за обухватни маневар у правцу Кочана. Потучене трупе Македонско-једренског ополчења више нису биле способне за офанзивна дејства. Успех Моравске дивизије II позива и 7. пука Дунавске дивизије I позива био би, без сумње, још већи да је остварена боља координација рада између јединица растурених на пространом, испресецаном и беспутном терену. То се, међутим, у условима ондашње слабе техничке опремљености трупа није могло постићи.
На криворечком правцу 1. јула је владало затишје, изузев у рејону Деве баира где су бугарске трупе потисле српске предстражне делове са граничног фронта, па је, у духу директиве Врховне команде, отпочело примицање граничном фронту левог крила српске 1. армије са Страцина.