Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Бугарска врховна команда је нестрпљиво очекивала вести о развоју операција на фронту 4. армије, којој је наредила да нанесе “брз и поражавајући ударац” српским снагама у Македонији. Начелник оперативног одељења пуковник Нерезов, који је замењивао начелника штаба Врховне команде, чекао је у рану зору прве извештаје са бојишта, а често и сам тражио обавештења од генерала Ковачева. Први оскудни оперативни извештаји почели су стизати око 9 часова. У њима се говорило да су јединице упућене према Удову и Криволаку заузеле гребен планине Серте, да је 8. тунџанска дивизија овладала висовима код с. Сушева и да је 7. рилска дивизија избила на врх Рујан. Из ових штурих обавештења било је видљиво да нема оних брзих и одлучујућих успеха са којима се рачунало. Врховна команда је, наиме, планирала да 2. и 4. армија “дејствују брзо и одлучно” и заузму што више спорне територије пре интервенције великих сила за обустављаше непријатељстава. Због очигледног незадовољства темпом операција, она је у 15 часова издала директиву бр. 24, у којој је захтевала да 4. армија настави енергично продирање и по сваку цену овлада линијом Кратово – Велес, а да 2. армија, после заузимања Чајазе, концетрише снаге за напад на Солун. У директиви је скренула пажњу командантима армија да је Бугарска предузела војне операције против Србије и Грчке без формалне објаве рата да би подигла борбени морал своје војске и изазвала мржњу према дотадашњим савезницима; натерала руску дипломатију да међусавезнички спор реши у корист Бугарске; принудила Србију и Грчку да прихвате бугарске територијалне захтеве и заузела што више територије пре него што дође до интервенције великих сила.
У исто време, Врховна команда је упутила команданту 5. армије депешу у којој се, између осталог, каже: “Успоставите одмах везу с командантом 4. армије и потпомогните операције те армије снажном демонстрацијом против српских снага испред вас, ограничавајући се само на отварање јаке ватре на непријатеља.” Бугарско командовање је, дакле, и даље живело у заблуди да је сама 4. армија довољно снажна да пречисте рачуне са српским снагама у Македонији и да нема потребе за непосредним ангажовањем 5. армије. Разочарање је наступило онога тренутка када је, око 17 часова, командант 4. армије затражио да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде (6. бдињска дивизија), којом је генерал Савов хтео да појача 2 армију, ради напада на Солун. Нови извештаји са бојишта донели су нове невоље. У 18,30 часова, генерал Ковачев је упозорио Врховну команду да ће Срби, уколико бугарска 5. армија и даље остане пасивна, ангажовати све своје снаге против 4. армије и на тај начин јој отежати извршење задатка. На основу тог извештаја и одговора генерала Ковачева на неколико телеграфски постављених питања, Врховна команда је закључила “да 4. армија не само што није у стању да постигне свој циљ, већ се и сама налази у тешком положају”. Стога је одлучила да уведе у битку и 5. армију на одсеку Дубровница – Крива Паланка, и у 20,30 часова издала одговарајућу директиву.
Међутим, потпунији извештаји, који су у току ноћи између 30. јуна и 1. јула приспели са бојишта, уверили су бугарску Врховну команду да “устремљени напад на Србију и Грчку није постигао свој циљ” и да ће, уместо брзих и одлучујућих победа, морати да води дужи рат са свим његовим последицама. Помоћник главнокомандујућег генерал Савов, будући најбоље обавештен о току и резултатима војних операција, увидео је да је започињањем војних операција учинио кобну грешку и да би настављање рата још више повећало његову одговорност. Стога му је одлука Министарског савета о обустављању војних операција, коју му је, 1. јула у 9 часова, усмено саопштио председник владе Данев, а затим доставио и у писменој форми, дошла као поручена, јер је “више волео да обустави борбу по туђем наређењу и на туђу одговорност”.Ради тога је пожурио да без знања врховног команданта поступи по захтеву владе. Већ у 10,30 часова издао је наређење командантима 4. и 2. армије о обустављању војних операција. Да је ово наређење уследило због неуспеха 4. армије, недвосмислено потврђује депеша коју је Врховна команда, тога дана у 16 часова, упутила команданту 2. армије генералу Иванову, у којој се, између осталог, каже: “С обзиром на озбиљност положаја 4. армије, обуставите офанзивна дејства и пређите у одбрану”. Према томе, бугарска Врховна команда је, после првих неуспеха, изгубила веру у победу и тражила могућност за прекид рата, чији исход јој је сада изгледао врло неизвестан. Али, то више није зависило само од њене воље. Срби и Грци нису били вољни да обуставе започете војне операције, већ су, пошто су успешно издржали напад бугарске војске, прешли у противофанзиву да би оружјем рашчистили своје спорове са Бугарима. Ни краљ Фердинанд није желео прекид рата. Уверен да ће уколико се операције буду развијале неповољно по Бугарску, добити обећану помоћ од Аустро-Угарске, он је, преко шефа свог тајног кабинета Добровича, наредио свом помоћнику генералу Савову да опозове наређење о обустављању војних операција и настави започету офанзиву. Колебање бугарске Врховне команде створило је драгоцено време српском и грчком командовању да изврше најнужније припреме за противофанзиву.
Српска Врховна команда је благовремено извршила концентрацију и стратегијски развој својих трупа на бугарској граници, али је, спутана захтевима владе да не учини ништа што би је могло означити као изазивача рата, била присиљена да оперативну иницијативу препусти бугарској војсци. Пратећи будно концентрацију и стратегијски развој бугарске војске, војвода Путник је претпостављао да ће главне бугарске снаге дејствовати брегалничким правцем, па је одбрани тога правца посветио највећу пажњу. Не искључујући могућност да напад бугарских главних снага буде усмерен криворечким правцем или, пак, брегалничким и криворечким правцем истовремено, Врховна команда је, у директиви о раду трупа у случају бугарског напада, разматрала неколико варијанти дејства противника и одговарајућу употребу сопствених снага. Управо због тога, све до почетка рата она се није дефинитивно одлучила на којој линији ће примити битку: да ли на Брегалници и Злетовској реци или, пак, на линији десна обала Светониколске реке – Градиште – Црни врх – Страцин. Ова судбоносна одлука је донета тек 30. јуна око 16 часова, када је стратегијска ситуација била разјашњена. Основна идеја ратног и почетног операцијског плана српске Врховне команде била је, дакле, стратегијски дочек.
Први извештај о бугарском нападу, који је добила Врховна команда од команданта 3. армије генерала Божидара јанковића, 30. јуна у 5,10 часова, гласи:
“Бугари су напали предстраже 4. и 6. пука Дринске дивизије I позива према Штипу, ноћас у 2,10 часова. Око 3,40 (часова), Бугари су отворили артиљеријску ватру са положаја према мосту (код Штипа). Наредио сам да се напад одбије по сваку цену и нападач протера преко Брегалнице.”
Из овог извештаја није се могло јасно сагледати да ли се ради о стварном почетку рата или, пак, о локалном нападу бугарских комита. Међутим, нови извештај 3. армије, који је приспео у 6,30 часова, био је потпунији. Из њега се видело да су Бугари предузели енергичан напад на фронту с. Тестемељци – Д. Балван, да су заузели коту 256 и да је командант 3. армије одлучио да са целом армијом пређе у напад. Стога је наредио Моравској дивизији I позива да крене према с. Врсаково. Из следећих извештаја, који су приспели до 8 часова, Врховна команда је сазнала да су Бугари напали истакнуте положаје српске 1. армије на масиву Осогова и чаузели Ретке буке (Банков чукар); потисли предстражне делове 19. пука Шумадијске дивизије I позива са Злетовске реке ка с. Дренку; обухватно напали положај 5. пука Дринске дивизије I позива на коти 650; одбацили 6. пук ове дивизије са предњих положаја код с. Сушева; и са три пука напали 5. пук III позива (два батаљона) на мостобрану код Ћевђелије.
На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су Бугари предузели замашне војне операције на фронту од Царевог врха до Ђевђелије. Војвода Радомир Путник је о томе одмах обавестио председника министарског савета Николу Пашића, министра војног Милоша Божановића и делегата при грчкој Врховној команди Милоша Васића, и тражио да се ургира код грчке владе да хитно упути три дивизије у рејон Ђевђелије ради предузимања наступања правцем Струмица – Радовиште – Штип и непосредног садејства са српском војском. У исто време, Врховна команда је обавестила команданта 2. армије Степу Степановића и команданта Тимочке војске пуковника Вукомана Арачића о бугарском нападу и издала наређење да се Шумадијска дивизија II позива у Зајечару и Црногорска дивизија у Сконљу припреме за покрет. Пола сата касније, Путник се сложио са идејом команданта 3. армије да главним снагама Тимочке дивизије II позива предузме напад према Штипу ради пружања помоћи притешњеној Дринској дивизији I позива.
Војпо политичка ситуација се све више расветљавала. У 10,40 часова, пуковник Васић је телеграфисао да су “Бугари напали грчку војску на целој демаркационој линији од мора до Дојрана и да борба траје”. Командант 3. армије је известио да Бугари енергично нападају на Дринску дивизију I позива, да су потисли њено десно крило са положаја код с. Сушева, а да се центар и лево крило упорно бране, и на крају тражио од Врховне команде да га помогне 1. армија, предузимањем напада на бугарске снаге које нападају његово лево крило. У противном – истицао је он – “намеран сам да се ноћас повучем на утврђени положај Динлер – Џумали. Молим за најхитнији одговор”.
Чим се упознао са овим извештајем, Путник је телефоном наредио генералу Јанковићу да упорно брани своје положаје и да се не повлачи, јер ће му стићи у помоћ један пешадијски пук Шумадијске дивизије I позива, са једном пољском батеријом. У исто време, председник министарског савета Пашић, саопштио је Врховној команди изјаву румунске владе: “да ће Румунија променити своје држање, одмах чим се констатује да смо ми (Србија) отпочели рат, и да ће према нама (Србима) заузети непријатељско држање”. Ова изјава није много забрињавала војводу Путника, будући да се веома лако могло доказати ко је почео рат.
Имајући у виду све елементе ситуације, а посебно последњи извештај команданта 3. армије да је Моравска дивизија I позива стигла на бојиште и појачала оба крила Дринске дивизије, да је десно крило јако нападнуто “али има изгледа да ће се одржати”, Врховна команда је, у Скопљу, разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Појавила су се два супротна гледишта. Према једном, требало је прихватити предлог команданта 3. армије и повући јединице са Брегалнице и Злетовске реке на линију: Динлерски положај – Градиште – Црни врх – Страцин и на њој водити одсудну битку. Ово гледиште је у почетку прихватио и војвода Путник. Друго гледиште, по коме је одсудну битку требало примити на првој линији, заступао је помоћник начелника штаба Врховне команде генерал Живојин Мишић. Он је посебно истицао да би извлачење трупа са прве линије у току битке било скопчано са великим ризиком и рђаво утицало на борбени морал српских трупа, с једне, и охрабрило противника, с друге стране. Мишић је предложио да главне снаге 1. армије (Шумадијска I, Моравска II и Коњичка дивизија), концентрисане на просторији Кратово – Пониква – Црни врх – Градиште, пређу у противофанзиву ради преотимања оперативне иницијативе.
Војвода Путник се извесно време колебао, али је на крају, иако су већ била припремљена наређења за прву варијанту, прихватио друго гледиште и донео одлуку: да 3. армија по сваку цену држи своје положаје, одбија бугарске нападе а затим, када јој се укаже повољна прилика, пређе у противнапад управљајући главни удар на спој између штипске и кочанске групе бугарске 4. армије; да 1. армија, пошто делом снага осигура леви бок и позадину од евентуалног напада Бугара криворечким правцем, предузме енергичан напад правцем Рајчански рид – Кочане; и да 2. армија и Тимочка војска затворе и бране стару српско-бугарску границу. Ова историјска одлука, која је – како с правом истиче Милутин Лазаревић – “и сама довољна да обесмрти војводу Путника” (ми бисмо додали и његовог помоћника Живојина Мишића), донета је у одсудном тренутку, а противофанзива 1. армије предузета сутрадан, 1. јула, усмерена је на најосетљивије место у борбеном поретку бугарске 4. армије.
Иако су примиле битку на Брегалници и Злетовској реци под неповољним условима (стратегијски развој 1. армије није био завршен за примање битке на овој линији), трупе српске 1. и 3. армије ангажоване у борби првог дана битке успешно су издржале напад знатно надмоћнијих бугарских снага и одржале се на првој одбрамбеној линији. Истина, ова линија је, ту и тамо, била повијена уназад 5-10 километара, али нигде није била пробијена. На фронту 1. армије, Бугари су заузели Банков чукар и део земљишта на десној обали Злетовске реке, до линије Кала – с. Дренак. Међутим, сви њихови покушаји да овладају истакнутим српским положајима на масиву Осогова, који су се надносили над десним боком бугарске 4. армије, и да, дубљим продором на правцу Злетово – Црни врх, раздвоје 1. и 3. армију, завршили су се неуспешно.
Крајњим напрезањем снага, уводећи у борбу и последње резерве, српска 3. армија је успела да заустави напад главних снага бугарске 4. армије испред Криволака, Богословца, Јежева и Рујана, и осујети све њихове покушаје да пробију њену одбрамбену линију и избију у шири маневарски простор на Овчем пољу. Дринска и Моравска дивизија I позива издржале су више узастопних јуриша бугарске штипске групе и одржале своје положаје. Криза проузрокована напуштањем предњих положаја на оба армијска крила, преброђена је захваљујући великом пожртвовању трупа и истрајности вишег командовања у идеји “ни стопе назад”. Тимочка дивизија II позива, развучена на фронту од преко 30 километара, применила је активну одбрану и успела да цео дан веже за себе двоструко јачу бугарску 2. тракијску дивизију, одржи Криволак и своје главне одбрамбене положаје на гребену Орла баир – караула Шеоба – Штиркаљево. Самим тим, десни бок главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља био је обезбеђен. Упорна одбрана 3. армије помрсила је све рачуне бугарског командовања о “брзим и одлучујућим успесима”, с једне, и створила неопходно време 1. армији да изврши груписање снага за прелазак у противофанзиву, с друге стране.
На крајњем десном крилу српског одбрамбеног фронта, Бугари су, после вишечасовне борбе са слабим српским снагама, заузели Ђевђелију и Удово и пресекли непосредну везу између српске и грчке војске, али то није имало, нити је могло имати, битнијег утицаја на даљи развој операција, јер је српска Врховна команда предвидела ту могућност.
Офанзива бугарске 4. армије заустављена је, дакле, већ првог дана битке на целом фронту. Она би, упркос снажном отпору српске војске, дала знатно веће резултате да је била солидније припремљена и умешније вођена.
Команда 4. армије извршила је нерационално груписање снага и, пренебрегавајући основно оперативно начело – стварање одлучујуће надмоћности на правцу главног удара, дејства јединица усмерила дивергентним правцима. Развучена на фронту широком преко 70 километара у кордонском распореду (готово све јединице биле су развијене у првој линији), ова армија није могла да оствари изразиту надмоћност ни на једном делу битачне просторије, изузев код Удова и Ђевђелије, где су две комплетне бригаде ангажоване против три српска батаљона (један II и два III позива). То је омогућило српском командовању да укочи њен напад на првој одбрамбеној линији, и принудило генерала Ковачева да, већ првог дана, затражи да му се стави на располагање стратегијска резерва Врховне команде. Осим тога, он је покушао да извлачењем снага са левог крила, које су, очигледно, упућене погрешним правцима, побољша неповољне оперативне услове у којима се нашла централна, штипска група, али све те мере нису биле довољне да се отклоне последице нецелисходног почетног груписања снага.
Интересантно је напоменути да бугарска Врховна команда, упркос очигледном неуспеху 4. армије првог дана битке, није нашла за сходно да ангажује 1, 3. и 5. армију, које су биле концентрисане на српској граници. Она је, изгледа, изгубила наду у остварење своје оперативно-стратегијске замисли и покушала да тражи излаз у обустављању војних операција.