Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Српска Врховна команда је, с разлогом, била задовољна развојем оперативне ситуације другог дана битке. На основу добијених извештаја, војвода Путник је закључио да 3. армија одолева нападима главних бугарских снага и да се противофанзива 1. армије успешно развија. Појава бугарских парламентара са поруком да је бугарско-српски сукоб “плод фаталног неспоразума и да би због тога требало обуставити проливање братске крви”, уверила га је да је његова одлука од претходног дана правилна. Због тога је, 1. јула у подне, издао нову директиву готово идентичну оној од 30. јуна. У њој се, поред осталог, каже:
“Препоручује се команданту 1. армије да нарочиту пажњу обрати на правац који од Ћустендила изводи у бок и позадину армије. Њега треба поузадно обезбедити заузимањем граничног фронта. Са осталим снагама ваше армије предузмите одмах енергичан напад са линије Црни врх – Ретки буки у правцу Кочана, одржавајући сталну везу са 3. армијом чији се штаб налази у селу Сари Хамзали. Команданту се ставља на располагање Црногорска дивизија, која ће данас стићи у Куманово…
Команданту 3. армије генералу Јанковићу наређено је:
“Са вашом армијом упорно се држите на досадашњим положајима, а чим се укаже повољан тренутак, пређите одмах у напад. Главни удар управите на међупростор између Штипа и ушћа Злетовске реке, те онемогућите везу и узајамно помагање између штипске и кочанске групе. По заузећу Штипа армија ће се управљати према новонасталој ситуацији…”
Коњичка дивизија је добила задатак да попуни празнину између 1. и 3. армије, штити им унутрашња крила и бокове и везује их у дејству.
Српска Врховна команда је, дакле, форсирала напад десног крила 1. армије са циљем да угрози десни бок главних снага бугарске 4. армије, пресече њену везу са позадином и коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије. Страхујући да Бугари не разбију десно крило 3. армије код Пепелишта, Криволака и карауле Шеобе, и директно угрозе бок и позадину српских армија у Македонији, Врховна команда је, преко свог специјалног изасланика код грчке Врховне команде пуковника Васића, поново затражила “да Грци са једном јаком армијом одмах предузму напад ка Дојрану и Штипу”. Убрзо је, међутим, добила одговор да је већ наређено наступање грчке војске, али не ка Дојрану и Штипу већ према Кукушу. Ова одлука грчке Врховне команде имаће озбиљних последица на рад српског командовања, а самим тим и на коначан исход битке на Брегалници.
Пошто покушај обустављања непријатељстава није успео, помоћник врховног команданта бугарске војске генерал Михаил Савов водио је, 1. јула увече, дужи телефонски разговор са командантом 4. армије генералом Ковачевом, који га је обавестио: да је тога дана “заробљен 13. пук, два батаљона 26. пука и три батерије (7. рилске дивизије), и да се 2. бригада 4. преславске дивизије налази у великој опасности”; да је 6. бдињска дивизија, која усиљеним маршем хита према Штипу са челним пуком стигла у Струмицу; да ће се десно крило 4. армије вероватно одржати на положајима испред Кочана до доласка појачања, али да ће то умногоме зависити од активности српских трупа. На крају тога разговора, генерал Ковачев је посебно подвукао да се у конкретној ситуацији “може сачувати част армије и народа” само ангажовањем целокупне бугарске оперативне војске. На основу овога и других извештаја, Врховна команда је закључила да је током другога дана битке десно крило 4. армије претрпело озбиљан пораз и да је онеспособљено за даље офанзивне операције, али да општа ситуација није тако очајна да би ова армија морала одустати од започете офанзиве и на целом фронту прећи у стратегијску дефанзиву. У духу овакве процене, генерал Савов је одлучио да трећег дана битке (2. јула), увођењем у борбу 5. армије на криворечком правцу, угрози леви бок српских армија у Македонији и олакша положај опасно угроженог десног крила 4. армије, а да у исто време форсира напад левог крила 4. армије, разбије усамљену Тимочку дивизију II позива и снажним ударом у десни бок главних снага српске 3. армије постигне одлучујући успех. Коначно решење битке на Брегалници имало је, дакле да падне на једном од два супротна крила битачне просторије.
На основу те одлуке, бугарска Врховна команда је у 20,30 часова издала директиву за рад трупа 4. и 5. армије наредног дана. Команданту 5. армије генералу Тошеву издато је следеће наређење:
“Сутра, 19. јуна (2. јула), у зору армија ће извршити напад на противника у правцу Криве Паланке, успостављајући тесну везу са Македонско-једренским ополчењем. По заузећу Криве Паланке, наставити напредовање ка Кратову и Страцину. Предузмите потребне мере за обезбеђење свог десног Крила, а затим извршите напад у бок и позадину српских трупа које дејствују против 4. армије.”
Команданту 4. армије је наређено да на десном крилу и центру остане у одбрани, али да буде активан и тако олакша напад 5. армије, а да форсира напад свог левог крила. “Генерал Тодоров је учинио грешку што је обуставио ватру” – истицао је Савов. “Али, што је било, било је. Сада треба настојати да се грешка исправи одлучним нападом на Криволак.”
И овога пута бугарско командовање је занемарило два битна елемента ситуације – простор и време. Трупе предвиђене за офанзивна дејства, изузев мањег дела, биле су толико удаљене да је био потребан цео један дан за њихово прикупљање и извођење на полазне положаје. Осим тога, 2. тракијска дивизија имала је да савлада отпор Тимочке дивизије II позива, која је, иако двоструко слабија од ње, пружала жилав отпор на скраћеном положају караула Шеоба – Орла баир – Криволак. По заузимању ових положаја требало је учинити још један велики скок унапред и савладати отпор српских трупа на врло погодним положајима на десној обали Брегалнице. За успешну реализацију пројектованог маневра левог крила 4. армије било је, дакле, потребно више времена и јаче снаге, а ситуација је захтевала брзо и одлучно дејство. С обзиром на то да је офанзивна група српске 1. армије била већ делимично наткрилила десни бок 4. армије у рејону Кочана, реално је било очекивати да ће српско командовање покушати да коначно решење битке потражи на северном крилу битачне просторије, пре него што се потпуно испољи маневар јужног офанзивног крила 4. армије. Ову основану претпоставку бугарско командовање није узело у обзир.
Другог дана битке, тј. 1. јула, захваљујући великом залагању српских војника, подофицира и официра и умешном руковођењу Врховне команде, дошло је до значајног преокрета у бици на Брегалници у корист српске војске. Оперативна иницијатива прешла је у њене руке. Офанзивна група 1. армије, мада је у нападу ангажовала само 33 пешадијска батаљона, 22. коњичка ескадрона и 70 артиљеријских оруђа, задала је, у садејству са левим крилом 3. армије, поражавајући ударац кочанској групи бугарске 4. армије на линију Рујан – Дренак – Кала – Банков чукар и одбацила је преко Злетовске реке (изузев делова 2. бригаде, који су успели да се одрже на одсеку Озрен – Калниште). Био је то успех стратегијског значаја, који је имао пресудан утицај на исход битке на Брегалници. У жестоким окршајима на Шаренковцу, Рујану, Костомару, Орловом камену и Банковом чукару, трупе 7. рилске дивизије и Македонско-једренског ополчења претрпеле су огромне губитке и онеспособљене за нападна дејства. Због тога је десно крило бугарске 4. армије било принуђено да пређе у стратегијску дефанзиву. Седма рилска дивизија се повукла на положаје за одбрану Кочана и заштиту комуникације Царевог Село – Кочане, која је добила прворазредни оперативни значај, јер су Грци, располажући огромном надмоћношћу, могли врло брзо угрозити комуникацију Петрич – Струмица – Радовиште, на којој је базирало лево крило 4. армије. Њој се сутрадан придружила и 2. бригада 4. преславске дивизије. Македонско-једренско ополчење је повукло своје лево крило (главне снаге) на линију Башчина чука – Синковица ради непосредне заштите десног бока кочанске групе, док је лево крило (помоћне снаге) и даље задржано испред српских положаја на масиву Осогова.
Мада су се бугарске снаге на Костомару, Кали и Градишту, доиста, пожртвовано браниле, напад српске 1. армије могао је дати веће резултате, уз далеко мање жртве, да је био боље припремљен, нарочито у погледу организације садејства уопште и између пешадије и артиљерије посебно.
Нападне колоне Шумадијске дивизије I позива нису ускладиле своја дејства временски ни просторно. Десна колона је, на пример, напала југозападни део Костомара у тренутку када је напад леве колоне већ био одбијен. Бугари су искористили ту околност да почесно одбију њихове нападе и, разуме се, нанесу им осетне губитке. Услед несолидне припреме напада, Моравска дивизија II позива остала је потпуно пасивна у време када је Шумадијска дивизија I позива водила најжешће борбе на дреначком положају, а када су њене трупе напале Калу и Градиште, Шумадијска дивизија се утврђивала на достигнутој линији. Недовољна координација напада ових дивизија проузроковала је знатно веће губитке и омогућила Бугарима да се одрже на десној обали Злетовске реке у рејону Озрена, Неоказа и Калништа, што ће имати великог утицаја на даљи ток битке.
Нецелисходна организација артиљеријске припреме и подршка напада омогућила је бугарским батеријама да, упркос великој надмоћности Срба у артиљеријским оруђима, ефикасном косом ватром туку густе стрељачке стројеве српске пешадије. Па ипак, захваљујући великом пожртвовању српских војника и официра, противнапад 1. армије помрсио је оперативно-стратегијеку замисао бугарског командовања да, “устремљеним нападом” 4. армије, зада поражавајући ударац главним снагама српске војске у Македонији и за неколико дана постигне одлучујући успех. Значајну улогу у томе одиграла је и српска 3. армија. Она је укочила напад штипске и радовишко-струмичке групе бугарске 4. армије и садејствовала с десним крилом 1. армије у разбијању 7. рилске дивизије. Истина, њена Тимочка дивизија II позива била је обухваћена од двоструко надмоћнијих бугарских снага и потиснута на положаје караула Шеоба – Орло баир – Пепелиште, али је и даље успешно штитила десни бок овчепољске групе. Десно крило Дринске дивизије I позива повукло се на Богословац, док су остале јединице одбиле више узастопних бугарских напада и повратиле све положаје које су изгубиле претходног дана.
Карактеристично је да бугарска Врховна команда ни другога дана битке није до краја схватила ситуацију. Упркос категоричној поруци генерала Ковачева да се “част армије и народа може спасити само увођењем у борбу свих расположивих снага”, она је, очигледно, сматрала да се неповољна оперативна ситуација у којој се нашла 4. армија може поправити снажним притиском на оба противничка крила. Уверена да 4. армија има довољно снага да разбије Тимочку дивизију II позива и нанесе поражавајући ударац српском десном кри.лу, она је одлучила да уведе у борбу само 5. армију, ради угрожавања српског левог крила, остављајући и даље 1. и 3. армију у пасивном ишчекивању иа полазним положајима. Овако крупне грешке у процени ситуације водиле су, разуме се, најтежим последицама.