Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Брегалничка група српске 1. армије добила је наређење да у току ноћи 5/6. јула одржава чврст и непрекидан додир са противничким снагама које су заноћиле на линији с. Тракање – Горанци – Јастребник. Међутим, пошто је у току ноћи почела да пада јака киша, трупе бугарске кочанске групе су то искористиле и непримећено се повукле ка Царевом Селу, остављајући на поменутим положајима само слабе заштитничке делове. Тек када је 6. јула око шест часова примећено извлачење тих последњих бугарских делова, 2. бригада Коњичке дивизије и Дунавски коњички пук прешли су у наступање општим правцем Кочани – Оризари – Црни камен и око 11 часова заузели Кочане и с. Оризаре, запленивши нешто оружја и знатне количине хране (пиринча и брашна). У даљем наступању, 2. коњичка бригада је дочекана снажном ватром бугарске артиљерије са предњег нагиба Црног камена и заустављена на коси између Истибање и Оризара. Њен извиђачки ескадрон, који је наступао левом обалом Брегалнице ради извиђања у правцу планине Плачковице, заноћио је у с. Виници. Дунавски коњички пук се зауставио на линији Пребичево – Оризари.
Чим је примећено повлачење бугарских трупа, све три колоне Моравске дивизије II позива прешле су у наступање, али су утрошиле много на прикупљању, свијању у колоне и упућивању обезбеђења. Десна и средња колона, наступајући у саставу од претходног дана, прошле су тек око 16,30 часова кроз Кочане и до пада мрака избиле на Косу која се од с. Грдаче спушта према Оризарима, без икаквог додира са Бугарима. Лева Колона (3. пук Моравске дивизије II позива и једна бригада Црногорске дивизије) наступала је брже и енергичније. После краће борбе протерала је бугарске заштитнице са Безиковских висова, очистила десну обалу Брегалнице и заноћила са предњим деловима на р. Каменици. У исто време, две бригаде Црногорске дивизије, које су наступале северно од леве колоне, избиле у с. Пресеку.
Пошто су бугарске трупе на криворечком фронту биле неактивне, командант Дунавске дивизије I позива упутио је са Китке један одред (два батаљона са два брдска топа и два митраљеза) ка с. Пресеци ради успостављања везе са левим крилом Моравске дивизије II позива. Тиме је српска 1. армија чврсто стала на Осоговски планински гребен, који се од Китке, преко Побијеног камена, Дулице и Безикова, спушта ка Брегалници, исправила свој операцијски фронт и приближила се Царевом Селу, важној раскрсници путева за Малешево, долину Струме и долину Брегалнице. Избијањем брегалничке групе српске 1. армије на линији Виница – Безиково – Побијени камен, створен је погодан ослонац за енергична дејства у дубоку позадину бугарске 2. и 4. армије. Међутим, мада су се и тада пред овом српском групом налазила само три заморена бугарска пука, који су држали Дуличке висове (десно крило бугарске кочанске групе није имало никаквог додира са левим крилом на Преслапу и Калиманцима), њене снаге су биле сувише слабе за тако смели маневар, утолико пре што су јој десни бок и позадина били изложени удару непријатеља од Штипа. Због тога је командант Моравске дивизије II позива одлучио да сутрадан, 7. јула, задржи своје трупе на достигнутој линији, да их прикупи, одмори и снабде муницијом, храном и другим борбеним потребама.
Заустављање наступања брегалничке групе ка Царевом Селу било је правилно, јер су у току 6. јула две бригаде бугарске 2. дивизије вршиле рокадни марш ради удара у њен десни бок и непосредног садејства с десним армијским крилом, које се припремало за противудар и у том циљу ојачано једном бригадом 6. бдинске дивизије. Међутим, уместо планираног противудара, од кога је бугарска Врховна команда много очекивала, генерал Тодоров је, због једне непроверене вести да јаке српске снаге наступају ка с. Драмчи и опасно угрожавају десни бок и позадину 7. рилске дивизије, 7. јула ујутру повукао своје трупе делом на положаје код с. Драмче, а делом у Царево Село. Паника се пренела и на команданта 4. армије. Импресиониран поразом кочанске групе и надирањем грчке војске преко Дојрана ка Струмици, генерал Ковачев је тога дана упутио три телеграма Врховној команди извештавајући је да су Рилска дивизија и Македонско-једренско ополчење, због огромних губитака, неспособни за ма какву озбиљнију акцију и да се на њих не може рачунати; да је запретила озбиљна опасност од продора противничких снага у долину Струме и да је, ради парирања једне такве акције, упутио 2. тракијску дивизију ка Кочанима, ослабивши тиме лево армијско крило, које је такође озбиљно угрожено; да је, због повлачења десног крила 2. армије, био принуђен да нареди повлачење 8. дивизије, 3. бригаде 2. дивизије и 1. бригаде 6. дивизије на линији с. Терзили – Бучим – Серта планина, да би скраћивањем фронта ослободио део снага за маневрисање; да је 4. армија сведена на свега 45.000 људи (у почетку рата имали 130.000) и да се њен положај и у погледу снабдевања јако погоршао, јер брашна има најдаље за три дана, а уколико противник пресече комуникацијску линију ка Струмици и Џумаји – положај ће постати безизлазан.
На крају друге депеше генерал Ковачев је посебно подвукао: “По мом мишљењу, има врло мало наде за побољшање ситуације и катастрофа је неизбежна. Због тога сам мишљења да се одмах предузму мере за прекид непријатељства док још није наступио фатални час.” А у последњој, трећој депеши је “најенергичније молио” да се одмах предузму мере за интервенцију великих сила ради прекида рата и решавања спорних питања између Бугарске и њених бивших савезника путем преговора.
На овај разуман захтев генерала Ковачева, краљ Фердинанд је гневно одговорио: “Тражим да умрете са својом армијом, али да спасете част Бугарске и моју.” И генерал Димитријев, нови помоћник главнокомандујућег, покушао је да убеди команданта 4. армије да ситуација није тако очајна и да се тренутна криза може пребродити енергичним нападом према Кочанима. Међутим, када му је у дужем телефонском разговору генерал Ковачев аргументовано предочио сву тежину положаја у коме се нашла 4. армија, генерал Димитријев је завршио разговор овим речима: “У таквој ситуацији не остаје вам ништа друго него да одступите и то што брже.” У ствари, трупе 4. армије су се ужурбано повлачиле још пре тог одобрења.
У таквој ситуацији, наступање брегалничке групе српске 1. армије од Кочана према Царевом Селу могло је дати изванредне резултате. Али, пошто није имала поузданих података о хаотичном стању бугарских трупа на овом правцу, а и под утицајем неповољних извештаја са осталих фронтова, српска Врховна команда је била опрезна и неодлучна. Ценећи ситуацију као веома критичну, она је, уместо да са што јачим снагама предузме енергично надирање ка Царевом Селу, приступила новом прегруписавању снага за напад на бугарске штипске положаје, да би после њиховог заузимања ослободила снаге за дејство на другим фронтовима. Ако се имају у виду нереални и обесхрабрујући извештаји који су тога дана приспели у Врховну команду, онда је оваква одлука војводе Путника потпуно разумљива. Наиме, непријатни извештаји почели су пристизати од раног јутра: команда 1. армије известила је да су Бугари предузели снажан напад на развучено лево крило Дунавске дивизије II позива, овладали линијом Доганица – Големи врх – Голеш и тиме створили повољне услове да преко Чупиног брда продру у долину р. Пчиње и опасно угрозе леви бок и позадину српских трупа на криворечком фронту; са Власине је јављено да непријатељ вишеструко надмоћнијим снагама напада на фронту од Букове главе до Чемерника и да се његова коњица појавила у долини Јужне Мораве; генерал Степановић је обавестио да је 2. армија – после продора бугарске 9. дивизије у долину Трговишког Тимока, на левом крилу, и снажног притиска надмоћнијих противничких снага правцем Дашчани кладенац – Свође, на десном крилу – доведена у врло тежак положај и затражио појачање од два пука и одобрење за евакуацију Пирота; командант Тимочке војске пуковник Вукоман Арачић телеграфисао је да су Бугари заузели Књажевац и да настављају надирање на Вратарници.
У таквој, привидно врло критичној ситуацији, војвода Путник није смео да се упушта у један на изглед ризичан маневар према Царевом Селу, већ је донео одлуку да предузме опсежне мере за ефикасну одбрану старе српске територије и да ради тога што пре заузме бугарске штипске положаје.
У духу ове одлуке, Моравској дивизији II позива наређено је, 7. јула око 9 часова, да се припреми за напад преко Брегалнице (у три колоне) ради садејства с 3. армијом у заузимању бугарских штипских ноложаја. Узалуд је командант дивизије пуковник Милован Недић уверевао – најпре генерала Бојовића, а затим војводу Путника – да је то наређење “у пуној супротности са стварном ситуацијом”, јер би се, враћањем трупа Моравске дивизије II позива са дотадашњег правца и њиховим усмеравањем кроз блатњава и подводна пиринчана поља у долини Брегалнице, изгубило сувише много времена (према прорачуну који је извршен у дивизијском штабу, предњи делови би се могли пребацити преко Брегалнице тек 8. јула између 11 и 12 часова) и противнику дала могућност да измакне; да би, уколико дивизија скрене према Плачковици, цела долина Брегалнице била изложена удару непријатеља од Царевог Села, што би имало “недогледно штетне последице”; и, најзад, да бугарске трупе већ напуштају штипске положаје, остављајући на њима само слабе заштитничке делове. Пошто је пажљиво саслушао аргументоване разлоге пуковника Недића, Путник га је поново упутио начелнику штаба 1. армије ради коначног споразума. Овај му је, међутим, “категорички наредио да одмах приступи извршењу добијеног наређења”, додајући при томе да ће за тачно извршење тога наређења “одговарати својом главом лично командант дивизије”.
Тако је наступање српских трупа ка Царевом Селу потпуно заустављено. Штавише, Моравска дивизија II позива се морала повлачити да би се поставила за дејство преко Брегалнице. Тиме је бугарској кочанској групи омогућено да се прибере, разјасни насталу забуну и поново врати на положаје код с. Калиманаца, а штипској групи да се без узнемиравања извуче испод концентричног удара српских и грчких дивизија.