Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Брегалничка група српске 1. армије (Моравска II, Коњичка и Црногорска дивизија), мада ослабљена упућивањем Шумадијске дивизије I позива у састав 3. армије, предузела је, 5. јула изјутра, гоњење растројених противничких трупа у правцу Кочана. Коњичка дивизија је, у духу задатка који је добила од команданта 1. армије да врши притисак на бугарске трупе испред Кочана и одржава везу са левим крилом 3. армије, предузела гоњење али само својом 2. бригадом ојачаном са две коњичке батерије, тј. половином расположивих снага. Та се бригада, међутим, убрзо уплела у оштру борбу са 22. пуком бугарске 7. дивизије, трпећи при томе унакрсну ватру бугарских батерија са положаја код с. Тракање и леве обале Брегалнице. Пошто њене батерије нису биле у стању да неутралишу бугарску артиљерију (већ у самом почетку напада једна батерија је била ућуткана), она је убрзо била принуђена да обустави напад, не постигавши никакав успех.
Моравска дивизија II позива оставила је свој 1. пук са једном хаубичком батеријом на Рајчанском риду ради обезбеђења десног бока од евентуалног напада противника са штипских положаја, а од осталих трупа образовала три нападне колоне, које су око 5 часова ујутро предузеле гоњење бугарских снага према Кочанима. Десна колона (4. прекобројни пук са две пољске батерије), која је наступала правцем с. Рајчани – Њивичани – Горанци, заустављена је снажном пешадијском и артиљеријском ватром са положаја иза с. Њивичана, које су држале снаге бугарског 24. и 31. пука. У исто време, заустављен је и напад средње колоне (2. пук са једном брдском батеријом), која је од с. Рајчана наступала ка Војновици, савлађујући велике теренске тешкоће. Лева колона (3. пук са две брдске батерије) издржала је снажан фронтални и бочни притисак бугарске 1. оплоченске бригаде на Положајима код Поникве. Њу су врло ефикасно подржавале брдске батерије, дејствујући са потпуно откривених ватрених положаја. Оне су нанеле противнику велике губитке и растројиле његове снаге које су фронтално нападале положаје те колоне на Равној чуки код Поникве. Међутим, бугарске снаге (око три батаљона) које су обухватно напале усамљени левокрилни батаљон у рејону коте 1558 биле су ван домета српских батерија, али су том батаљону у најкритичнијем тренутку притекли у помоћ делови Осоговског одреда (две чете 2. батаљона 8. пука, са једним водом артиљерије), упућени са Дервишице. Оне су косом пешадијском и артиљеријском ватром принудиле противника да залегне. То је командант 3. пука пуковник Милутин Стефановић искористио и дао трубни знак за противнапад. Уследио је силовит налет, који бугарски ополченци нису издржали, већ су у нереду одјурили ка с. Истибањи. Око 10 часова, 3. пук је заузео бугарске положаје код с. Пашаџикова, заробио преко 70 бугарских војника и официра и, гонећи разбијене ополченце преко Јастребника, угрозио десни бок и позадину главних снага бугарске кочанске групе на положајима испред Кочана.
Како је у то време Дунавска дивизија I позива делом снага заузела Китку и тиме створила солидан ослонац за дејство преко Престепливе и Побијеног камена у позадину бугарске кочанске групе, генерал Тодоров је наредио да јединице ове групе, у току ноћи 5/6. јула, отпочну повлачење ка Преслапу (15 километара источно од Кочана). Командант 4. армије генерал Ковачев је истога дана око 11 часова обавестио своје трупе да ће следећег дана “напасти непријатеља у десни блок и приредити му катастрофу”. Међутим, његов штаб није учинио баш ништа да би омогућио кочанској групи да се одржи на положајима испред Кочана. Тако се ионако критичан положај бугарске 4. армије још више погоршао. Ослабљена брегалничка група српске 1. армије није то искористила, упркос упозорењу команданта 3. пука II позива да “ниједан бугарски војник неће осванути на положајима код Кочана”, јер није имала довољно снага да настави енергично гоњење према Царевом Селу и тако постигне крупне стратегијске резултате. Главне снаге Моравске дивизије II позива и 2. коњичка бригада заустављене су на линији Пашаџиково – Бања; Црногорска дивизија (1, 2, и 3. бригада), која је наступала иза леве колоне, на положајима између с. Лопена и с. Бабишта, а 3. пук II позива код с. Јастребника. Тиме је противнику омогућено да се извуче и поново организује одбрану на положајима источно од Кочана.
Српска 3. армија вршила, је, током 5. јула, прегруписавање снага према свом десном крилу и није учествовала у борби, осим 6. пука, који је на положајима код с. Топлика привукао на себе бугарски 11. и 40. пук и тиме олакшао повлачење Тимочке дивизије II позива преко Брегалнице. Циљ тога прегруписавања истакнут је у заповести генерала Јанковића издатој тога дана у 1,30 часова, овим речима: “Потребно је да се организује одбрана правца који води левом и десном обалом Вардара ка Скопљу, на десној обали Брегалнице, да би се спречило надирање непријатеља тим правцем.” Ова одлука донесена је на основу погрешне претпоставке да ће главне бугарске снаге, после разбијања Тимочке дивизије II позива, предузети наступање долином Вардара ка Скопљу.
У духу наведене заповести команданта 3. армије, Моравска дивизија I позива посела је тога дана положаје на десној обали Брегалнице, од с. Добришана до Вардара; Дринска дивизија I позива, са једном бригадом Црногорске дивизије, организовала је одбрану на фронту: с. Тестемељци – Јежево брдо – Шареноковац; Тимочка дивизија II позива прешла је код с. Убова р. Брегалницу – од чије се воде заразила колером – и прикупила се у рејону с. Караслара (услед великих губитака, преморености трупа и епидемије колере, ова дивизија је била за извесно време неспособна за озбиљније борбене задатке); Добровољачка бригада, Дрински дивизијски коњички пук I позива, један батаљон 2. пука Моравске дивизије I позива, један батаљон 11. пука II позива и неке јединице III позива, са 9. пољском батеријом и водом брдских топова, затворили су правац Градско – Велес, на десној обали Вардара; Шумадијска дивизија I позива предузела је, у зору 5. јула, покрет са Рајчанског рида и, после заморног марша (око 27 километара) по великој летњој жеги, стигла на Овче поље код с. Кадрифакова тек 6. јула у два сата ноћу.
Прегруписавање је извршено без узнемиравања. Озбиљније борбе водио је само 6. пук, који је 4. јула ојачан са две чете 16. пука и упућен у помоћ Тимочкој дивизији II позива. Овај пук је нападнут , 5. јула ујутру, на положајима код с. Топлика од 11. пука 3. балканске дивизије, коме се доцније придружио и 40. пук 2. тракијске дивизије. Иако изложен концентричном нападу надмоћнијих противничких снага подржаних снажном артиљеријском ватром, 6. пук је успео да одржи своје положаје до 18 часова, када је отпочео повлачење, прегазио Брегалницу код ушћа Светониколске реке и око 21 час ушао у састав Моравске дивизије I позива. У току дана изгубио је 128 људи.
Рокирања која је 3. армија током 5. јула вршила према свом десном крилу нису била у складу са оперативном ситуацијом. Напротив, било је то непотребно губљење времена, замарања и расипања снага. Будући развучена на сувише широком фронту од Велеса до Шаренковца, 3. армија, иако ојачана Шумадијском дивизијом I позива, није могла предузети озбиљније офанзивне операције. Штавише, она се у новом распореду тешко могла успешно одупрети нападу штипске групе бугарске 4. армије.
Ни на криворечком фронту током 5. јула није било озбиљнијих окршаја. Командант Дунавске дивизије I позива генерал Павле Јуришић Штурм оценио је да нема довољно снага за предузимање напада на бугарске положаје на граничном фронту, како је наредила Врховна команда 3. јула, па је главне снаге и даље задржао у одбрани. Само је десно дивизијско крило са делом снага прешло у напад и око подне заузело веома важан положај Китку (тт 1847), а затим чистило терен према Руену, који је остао у рукама бугарских трупа. Заузимањем Китке створени су повољни услови за обухватни маневар главних снага Осоговског одреда преко Престепливе и Побијеног камена ка Дулици и Безикову, у позадини бугарске кочанске групе. Тиме би, без сумње, била пружена врло ефикасна помоћ јужној армијској групи у експлоатацији већ добијене брегалничке битке. Међутим, овај маневар није предузет, пошто команда 1. армије није у том смислу дала никакву иницијативу и пошто је Врховна команда изричито наредила да се наступање са Китке према Кочанима предузме тек по заузимању Руена. Противник је тиме добио драгоцено време за организацију одбране на положајима источно од Кочана.
На левом крилу Дунавске дивизије I позива, Бугари су, око 10,30 часова, изненадним обухватним нападом заузели Жедиловску косу и одбацили делове 9. пука II позива (један и по батаљон и митраљеско одељење) ка с. Варовишту. Пошто је тиме угрожено лево дивизијско крило, наређено је команданту 9. пука II позива “да учини све што је у његовој моћи” да у току дана поново овлада Жедиловском косом. Али, када су Бугари, око 12,30 часова, обасули снажном артиљеријском ватром српске положаје у рејону Калин камен и Св. воде, генерал Јуришић је одустао од намераваног напада на Жедиловску косу и наредио команданту 9. пука II позива да одмах упути један батаљон и митраљеско одељење на десно крило положаја Света вода. Иако је непријатељева артиљеријска ватра после пола часа обустављена, трупе Дунавске дивизије I позива задржане су у дефанзиви, јер су ужурбани покрети дуж граничног фронта јасно наговештавали појачавање бугарских снага на криворечком правцу ради предузимања замашнијих офанзивних операција.
На фронту Дунавске дивизије II позива и 5. јула је владало релативно затишје, јер ни она није имала довољно снага за напад на гранични фронт (нарочито јој је недостајала брдска артиљерија). Бугари су искористили њену неактивност и око 10,30 часова овладали Жедиловском косом, али су убрзо без борбе напустили положај “Мерћез”, који су око 16 часова посела два батаљона 8. пука II позива, са једном пољском батеријом и митраљеским одељењем. Обавештен да јаче бугарске снаге врше рокирање ка Големом врху и с. Жеравину ради обухватног напада на крајње лево крило 1. армије, командант Дунавске дивизије II позива генерал Михаило Рашић одлучио је да својом дивизијом, 7. јула ујутру, пређе у напад, овлада граничним положајима јужно од Големог врха и осујети противникову намеру да са ове погодне маневарске просторије угрози лево крило српског криворечког фронта. Врховна команда је одобрила ову одлуку само под условом ако су изгледи за њену реализацију повољни. У исто време, бугарска 5. армија вршила је последње припреме да 7. јула ујутру предузме напад на истакнуто лево крило развучене Дунавске дивизије II позива.
Општа оперативна ситуација 5. јула била је, дакле, повољна за српску војску. Офанзивни маневар бугарске 4. армије на јужном крилу битачне просторије сасвим се угасио и свео на дефанзивну улогу само једне бригаде. То је омогућавало да Шумадијска дивизија I позива, уместо заморног марша ка Овчем пољу, предузме енергичко гоњење растројеног противника ради максималне експлоатације пробоја одбрамбеног фронта бугарске 4. армије на Рајчанском риду. Међутим, управо тога дана пажња српске Врховне команде скренута је са Брегалнице на Нишаву и Тимок. Још од раног јутра почели су пристизати извештаји о бугарским нападима према Зајечару, Књажевцу и Пироту, па је Врховна команда, заокупљена збивањима на средњем и северном делу ратишта, запоставила управљање битком на Брегалници. Она је, упркос обавештењу да ће сутрадан, 6. јула, грчка војска предузети гоњење разбијених трупа бугарске 2. армије од Кукуша ка Дојрану, прихватила одлуку генерала Јанковића о појачавању десног крила 3. армије и његовом развлачењу чак до р. Вардара. Будући да се 5. јула Румунија коначно одлучила да ступи у рат против Бугарске и, преко српског посланика у Букурешту Ристића, поручила Николи Пашићу да српска војска “избегава одсутну битку док румунске трупе не буду спремне за акцију”, бојазан Врховне команде за развој ситуације на северном и средњем делу ратишта била је неоснована. При таквом стању ствари главну пажњу је требало посветити енергичном гоњењу кочанске групе бугарске 4. армије ка Царевом Селу, што би, нема сумње, дало крупне оперативне резултате. Уместо тога, српске трупе су вршиле рокирање према десном крилу 3. армије, коме у датој ситуацији није претила никаква опасност.