Извор: Други балкански рат 1913, књига друга, Саво Скоко
Чим је избио међусавезнички рат, руска влада, помагана и подржавана од Француске, настојала је да се војне операције што пре обуставе, те да се закључи мир под условима који не би елиминисали све могућности за обнављање Балканског савеза у будућности. Због тога је настојала да Бугарска изађе из рата са што мање губитака, да не би, понижена и увређена, постала “лауфер на хабзбуршкој шаховској табли”. Она се још 9. јула обратила владама балканских земаља с предлогом да се хитно прекину војна дејства и закључи примирје међу зараћеним странама и да одговарајући представници одмах дођу у Петроград ради општег основа за мир, уз благонаклоно посредовање Русије. Као општу основу за примирје руска влада је предложила: да граница између Србије и Бугарске буде повучена вододелницом између Вардара и Струме, тако да Штип остане Србији; да се Грчка територијално повеже са Србијом код Ђевђелије и да њена граница продужи на исток до реке Струме, обухватајући и Серез. Сазонов је молио француску и енглеску владу да енергично подрже овај предлог, подвлачећи да би било правично да се Бугарској остави бар источни део Македоније са целом долином Струме. У исто време, Сазонов је обавестио румунску владу да Русија, пошто има овлашћење од Бугарске, може гарантовати Румунији да за границу према Бугарској добије линију Тутракан – Балчик, уз следеће услове: да се Румунија обавеже да неће тражити друге територије изван оних које су обухваћене том линијом и да румунске трупе неће прелазити Дунав на другим местима; да се констатује да су две владе – руска и румунска – радиле споразумно да би се успоставио мир између зараћених земаља; да румунска влада прими на себе да у Београду и Атини препоручи помирљивост.
Предлог Русије је прихватила једино бугарска влада, и то само у принципу. Она је, наиме, 13. јула, изјавила да прихвата прекид операција, конференцију у Петрограду и општу демобилизацију, али је истовремено апеловала на руску владу да учини све да Штип, Кочане и Серез припадну Бугарској. Данев је при томе изразио наду да ће велике територијалне жртве које је Бугарска поднела у корист Румуније бити узете у обзир.
Румунска влада је изјавила да неће себи да веже руке и да намерава да остане слободна у својим подухватима, уз напомену да, без обзира на то колика ће бити бугарска територија коју ће окупирати румунска армија, њени захтеви неће бити повећани. Грчка је сматрала да савезници имају право и дужности да наставе ратне операције све дотле док ситуација на бојишту не буде изведена начистац и да се примирје може прихватити само у случају ако би се истовремено закључио и прелиминарни мир и Бугарска пристала на територијалне захтеве савезника, као и на плаћање ратне одштете. Мада је желела преговоре, и то непосредне и коначне, српска влада је изјавила да не жели да унизи и уништи Бугарску, али сматра да је неопходно потребно да јој се одузме могућност да и даље буде опасна по мир на Балкану и да ће, због тога, Србија “енергично наставити војну акцију”. Шеснаестог јула краљ Фердинанд се телеграфски обратио румунском краљу Каролу с молбом да се заустави напредовање румунске војске у Бугарску и прекине рат. Чим је обавештен о тој молби краља Фердинанда, Берхтолд је, 18, јула, упутио у тајну мисију у Букурешт шефа свог кабинета грофа Хојоша са задатком да, у сарадњи са послаником Фирстенбергом, на сваки начин одвоји Румунију од Србије и Грчке и доведе до непосредног и сепаратног споразума између Букурешта и Софије. Поред тога, Хојошева мисија је имала да увери Румуне у потребу да се не допусти прекомерно јачање Србије, јер би тиме, наводно, равнотежа на Балкану, за коју се румунска влада декларативно залагала, била опасно поремећена. “Ако Румунија неће Велику Бугарску, неће ни Аустро-Угарска Велику Србију” – истицао је Берхтолд, захтевајући да Румуни заштите Бугарску од евентуалних даљих напада Србије и Грчке.
Залажући се за хитно обустављање непријатељстава, руска влада је обавестила румунског представника владе о пристанку Бугарске да Румунији уступи линију Тутракан – Добрич – Балчик, укључујући и поменуте градове. У исто време, она га је упозорила да незадрживи покрети румунске војске према Софији изазивају у Петрограду осећање сумње у погледу стварних намера Румуније. Румунска влада је одговорила да не може пристати на сепаратни мир с Бугарском, упркос жељи да што пре заустави наступање својих трупа. Осим тога, она је, залажући се категорички за састанак представника пет балканских држава ради закључења примирја, изјавила да је за обустаљање даљег напредовања румунске војске потребно “да Србија и Грчка претходно изјаве да су обуставиле војна дејства и да су спремна да приступе закључењу примирја с бугарском владом”.
Два дана доцније, Пашић и Венизелос су се на састанку у Скопљу сагласили: да рат треба завршити што пре, и то непосредним преговорима са Бугарском; да Румунију, која тражи исправку границе у Добруџи, треба позвати на преговоре о прелиминарном миру и да је у интересу обе стране да се Турска не меша у међусавезнички рат; да подела територија мора дати гаранцију за трајан мир на Балкану и да Бугарска мора платити ратну одштету. Одлучено је, такође, да се српски, грчки, румунски и Црногорски опуномоћени састану у Нишу чим Бугарска буде одредила своје представнике. Истога дана Пашић је упутио циркуларну депешу посланицима на страни у којој се каже да Србија и Грчка желе што скорије закључење мира, али да чекају да им се Бугарска, ако доиста жели мир, непосредно обрати, јер савезнице хоће да преговарају непосредно.
У међувремену, ситуација у Бугарској још више се погоршала. Обавештавајући редакцију париског “Журнала” о хаотичном стању у бугарском главном граду, Лудовик Нодоа, између осталог, пише: “Турска војска је прешла бугарску границу и, према вестима које још нису потврђене, угрожава Јамболи и Бургас. Становништво из јужне Бугарске листом бежи. Сви путеви који долазе с југа и истока прекриљени су становницима који беже Софији. Престоница је и сама већ пуна… На све стране гомиле стараца, жена и деце, застрашених, болесних и гладних. Болнице су препуне рањеника; нема довољно ни лекова ни болничара. По баракама и пољским болницама безброј болесника је без ногу и призор је врло тужан…” Нодоа закључује да је ситуација у Софији трагична и да премашује и најстрашније приче.
Упркос томе, бугарска влада је и даље избегавала непосредне преговоре са својим противницима и тражила интервенцију великих сила. Краљ Фердинанд је упутио апел аустроугарском цару Фрањи Јосипу “да њега и његову династију спасе од пропасти”, подсећајући га при томе “да је увек радио у корист хабзбуршке монархије” и молећи га да саветује румунском краљу Каролу да заустави напредовање своје војске и прекине рат. Сличне апеле Фердинанд је упутио и председнику француске републике Поенкареу, а затим се, преко италијанског посланика у Букурешту, поново обратио румунском краљу Каролу телеграмом, у коме се, поред осталог каже: “Обраћам се Вашем Величанству и владама Србије, Грчке и Црне Горе са предлогом да се одмах, не касније од сутра ујутру, потпише мир”. Молбу краља Фердинанда Карол је одмах саопштио Београду, Атини и Цетињу, али је из тих градова убрзо стигао идентичан одговор – да непријатељства неће престати пре него што се потпише прелиминарни мир. Ситуација се тиме још више компликовала и изазвала појачану активност великих сила.
Фрањо Јосип је телеграфисао краљу Фердинанду да Аустро-Угарска неће дозволити “да будућност Бугарске зависи једино од ратне среће”, а његова влада је предложила колективан демарш сила у Београду и Атини ради окончања рата. У исто време, она је захтевала да велике силе изврше поделу територија између балканских земаља и принуде их да ту поделу приме. Енглеска је прихватила оба предлога, уз два услова: (1) да се успостави заједничка граница између Србије и Грчке и (2) да Бугарска добије излаз на Егејско море. Немачка је сматрала да је најбоље решење да се представници зараћених страна састану у Букурешту и, уз помоћ посланика великих сила, закључе мир. Русија је, такође, веровала да су непосредни преговори између зараћених земаља најбоље решење, па је упорно саветовала српској влади да у својим захтевима не прелази мере и не ствара непремостиву провалију између Србије и Бугарске. Исто тако, она је настојала да убеди Бугарску да своје представнике упути у Ниш на преговоре. Још 17. јула бугарски посланик у Петрограду телеграфисао је министру иностраних послова: “Русија чини велике дипломатске напоре да дође до мира. Нератов саветује да неизоставно пошаљемо делегата у Ниш да би се сусрео са Пашићем и Венизелосом да уговори и потпише прелиминар.” Бугарска влада је прихватила ове савете и 20. јула упутила у Ниш генерала Паприкова и др Иванчева да, у својству владиних делегата, преговарају о закључењу примирја. Са њима је дошао и руски војни аташе у Софији Пуковник Романовски. Међутим, Србија и Грчка нису хтеле ни да чују о прекиду непријатељстава пре него што се потпише мир, јер су сматрале да Бугарска жели да закључи примирје да би затим одуговлачила са преговорима о миру, средила унутрашњу ситуацију и закључила сепаратни мир са Румунијом, а онда уцењивала Србију и Грчку.
На упорно инсистирање Аустро-Угарске, бугарска влада је послала нов телеграм румунском краљу Каролу, у коме је изјавила да прихвата све румунске захтеве и обавезала се да неће имати ратоборне намере према Србији и Грчкој. Пошто је о томе добио обавештење и од руске владе, и пошто су тиме били реализовани румунски ратни циљеви, Мајореску је обећао да ће учинити све да се ускоро прекину војна дејства и да ће “примити на себе иницијативу и одмах предложити београдској и атинској влади да неодложно приступе склапању примирја”; сем тога, он је обећао да ће наредити “да се задржи даље наступање румунске војске ка Софији”. Одмах после тога румунски посланик у Београду и генерал Коанда, делегат за преговоре у Нишу, пренели су Пашићу молбу румунског краља и владе да се, најдаље за два до три дана, обуставе непријатељства. Та молба је пренета и грчкој влади.
Међутим, охрабрени победама својих трупа, српски и грчки владајући кругови су у први мах тражили да преговоре воде у Нишу и ту, на бојном пољу, Бугарској диктирају услови мира. Румунија је – на одлучан захтев Аустро-Угарске да натера Србију и Грчку да престану са продирањем у бугарску територију, или, пак, да им одрече даљу посредну сарадњу – ставила до знања српском посланику у Букурешту да не одобрава надирање српских и грчких трупа према Софији, као ни српску офанзиву према Видину и Белоградчику, јер Видин никако не може бити српски – “ако не буде бугарски, онда ће бити румунски” – рекао је он. Истовремено, Румунија је упозорила грчку владу да ће, уколико Грчка не пристане на преговоре о потписивању прелиминарног мира и мировног уговора у Букурешту, размотрити могућност ступања у сепаратне преговоре са Бугарском. Осим тога, румунска влада је поново позвала све ратујуће стране да прекину непријатељства и пошаљу своје делегате у Букурешт ради закључења примирја и прелиминарног мира. Грчка је на крају попустила притиску великих сила и Румуније и прихватила предлог да се преговори о прекиду непријатељстава и потписивању мировног уговора воде у Букурешту. Српска влада је у почетку инсистирала да се преговори о обустављању непријатељстава и одређивању демаркационих линија воде у Нишу, а преговори о миру у Букурешту. Међутим, обавештене о активности аустроугарске дипломатије на потписивању сепаратног мира између Бугарске и Румуније, одустала је, 24. јула, од тих захтева и, после консултовања са Врховном командом, прихватила румунски предлог, изјављујући при томе да је и Црна Гора сагласна са њом. Сутрадан, 25. јула, српска Врховна команда је наредила свим јединицама да до даљег наређења обуставе нападна дејства против Бугара и пређу у одбрану.
Мада је као алтернативу предлагао Ниш, Пашић се лака срца одлучио за Букурешт као место одржавања мировне конференције. Тиме су уклоњена извесна неслагања са грчком владом, која се није сложила са српским предлогом да се преговори воде једновремено на два места – у Нишу и Букурешту. На другој страни, веома повољан дипломатски положај Румуније, са којом су се удружиле Србија и Грчка, био је нека врста јемства против стране интервенције. И велике силе су се брзо сагласиле да је у датој ситуацији Букурешт најпогодније место за вођење мировних преговора. Чим је добила обавештење да су балканске државе пристале на преговоре о прекиду непријатељстава и потписивању мировног уговора, турска влада је, преко свог посланика у Букурешту, замолила да учествује на мировној конференцији. Њена молба је, међутим, одбијена под изговором да ће се на конференцији размотрити питања везана искључиво за поделу територија између балканских хришћанских држава.