Операције након брегалничке битке

У завршној фази брегалничке битке главне снаге бугарске 5. армије предузеле су, 6. јула, велики обухватни маневар на левом крилу Дунавске дивизије II позива. Сврха овога напада била је спасавање 4. армије од потпуног пораза и олакшавање њеног извлачења на грљанске и калиманске положаје.

После изгубљене брегалничке битке, бугарска 4. армија се заобилазним правцима извукла на линију: Ждропаница - Сива кобила - Калиманци - Голак.

Обавештена да је Велики Говедарник пао у руке Бугара, српска Врховна команда је, због бојазни од дубљег продора бугарских трупа на споју унутрашњих крила 1. и 3. армије, упутила Дринску дивизију I позива преко Царевог врха и Китке ради одбијања бугарског напада од Сиве кобиле (тт 1545) ка Побијеном камену.

После неуспелог покушаја да обухвати бугарско десно крило на Калиманским висовима, командант 3. армије одлучио је, након тродневног проучавања ситуације, да предузме енергичан фронтални напад ка Царевом Селу ради непосредног садејства са грчком војском, која је надирала према Горњој Џумаји и Царевом Селу.

У почетном груписању српске војске Власина је била најслабије поседнути део граничног фронта. За заштиту границе од Тумбе до планине Патарице био је одређен само 2. батаљон 1. пука III позива, са једном позицијском батеријом.

Будући да је оперативна ситуација на Власини била повољна, српском командовању се пружила прилика да са Власине изврши удар у десни бок и позадину бугарске 5. армије и тиме не само спречи њен напад на лево крило 1. армије већ и да је одбаци са граничног фронта и олакша напад српских трупа криворечким правцем.

Успех који је босиљградским маневром постигао 10. пук II позива подстакао је српску Врховну команду да Шумадијском дивизијом II позива предузме једну још смелију и ризичнију акцију.

Током 22. јула обе стране су вршиле прегруписавање снага за нове борбе, које су са великом жестином почеле 23. јула изјутра. Бугари су тога дана енергично напали Шумадијску дивизију II позива на фронту од Букове главе преко Панчиног гроба да испред Стрешера.

Операције на фронту српске 2. армије почеле су 5. јула ујутру, нападом 9. плевенске дивизије бугарске 1. армије на правцу Чупрен - Св. Никола - Кална. Сутрадан, 6. јула, у напад је прешла и деснокрилна група 3. армије (13. дивизија и 1. бригада 1. софијске дивизије) из рејона с. Смиловци - Трн, концентрично ка Пироту.

Четвртог јула увече, бугарска Врховна команда је издала директиву команданту 1. армије генералу Кутинчеву да сутрадан, 5. јула, изјутра предузме наступање на српску територију и, пошто овлада Књажевцем, један део снага усмери ка Зајечару, а други ка Пироту.

Напад на десно крило српске 2. армије, правцем Дашчани кладенац - Свође - Власотинци - долина Јужне Мораве, Бугари су предузели 6. јула ујутру.

Седмог јула изјутра, Бугари су напали Пиротски утврђени логор да би за њега везали главне снаге 2. армије и тако олакшали маневар крилиних група.

Развој опште ратне ситуације, нарочито порази 4. и 2. армије и непосредна опасност од преласка румунске војске преко Дунава, присилили су бугарску Врховну команду да прекине започету офанзиву и нареди 1. армији да се повуче на полазне положаје.

На фронту Тимочке војске бугарска офанзива је почела ноћу 4/5. јула. Тамо је бугарска 1. армија концентрисана на подручју Видин - Берковица, 4. јула увече добила директиву Врховне команде да сутрадан изјутра предузме напад на српску Тимочку војску.

После повлачења бугарских трупа из долине Тимока на гранични гребен, обе стране су се ограничиле на извиђачку активност, тако да све до 14. јула на тимочком војишту није било значајнијих промена.

После неуспеха у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дојрана, бугарска 2. армија се, у току 10. и 11. јула повукла на нову одбрамбену линију испред Кресненске клисуре.

Још пре избијања грчких дивизија пред Горњу Џумају, бугарска Врховна команда је донела одлуку да концентричним ударом окружи и уништи главну групацију грчке војске у рејону Кресненске клисуре и на тај начин избегне катастрофалан пораз који се неминовно приближавао.